Писма од мејдана Јуре Кастриотића
Откада су силне мејданџије
постануле у земљи царевој,
не бијаше жешћега јунака
од Алије дели Татарина.
Он свакога на мејдан зовише,
ал му нико изаћ не смиђаше
него једно момче голобрадо,
по имену Скендербеже Јуре.
Тихо му је Јуре бесидио:
„Седлај коња, силни мејданџија!
Позивљем те на мејдан јуначки
ниже града насрид поља равна.
Нека гледа Мурат Сулемане
и његове младе султаније
из Једрене, града бијелога,
ди се бије орле и соколе.
Твоја ми је сила додијала
и испразна слава омрзнула;
ако јеси јунак од крајине,
седлај коња да се огледамо!“
Кад је Але њега разумио,
Јуриши је тихо говорио:
„Оли си се, момче, помамило,
оли ти је живот омрзнуо?
Ко је годир са мном бојак био,
већ се није к мајци повратио,
нећеш ни ти, вира ти је моја!“
То говори, на коња се скаче
тер отиђе низ то поље равно,
а за њиме Кастриотић Јуре.
Гледа га је царе гасподаре
и његове младе султаније
из Једрене, града бијелога,
гледао је тер је бесидио,
ди га слуша мало и велико:
„Скендербеже, самовољо моја!
Лудо ти ћеш изгубити главу
бојак бијућ с Алом Татарином;
веће нег је у години дана
Татарин је однио мејдана.“
Кад су били насрид поља равна,
мејданџије коње разиграше;
кадали се близу састадоше,
с бријетким се сабљам ударише.
Али пуста глава Алијина
угледа се на земљици црној.
Зачуди се сва војска царова,
а највеће Мурат Сулемане.
Кад замахну Кастриотић Јуре,
кад замахну, кад л' одсиче главу!
Брже му је главу одсикао,
него би га муња ошинула.
Мало тога вриме постајало,
ал то иду два змаја огњена
издалека од Перзије равне,
Јаин једно, а Зампша је друго.
Вичу они од јутра до мрака:
„Може ли се који јунак наћи
од све војске цара честитога,
да нам иде на мејдан јуначки?“
Све делије к земљи погледаше,
али не кти Кастриотић Јуре,
већ се скаче на коња голема
тер излази на мејдан јуначки.
Говори му Мурат поочиме:
„Не ход' тамо, драго дите моје,
већ се прођи ала и мејдана,
јер ћеш лудо изгубити главу.“
Понизно му Јуре одговара:
„Не брини се, царе поочиме,
десница је моја од мејдана,
погубит ћу и два Перзијана.“
Пак завика иза свога гласа
тер дозивље два Турчина млада:
„Мејданџије од Перзије равне
обадва вас на мејдан позивљем!“
Чудила се два Турчина млада,
што говори Кастриотић Јуре.
Перзијански Турци говораху,
крећу главом тер му се ругаху:
“Чудне силе, страшне мејданџије
који по два на мејдан позивље!
Лудо момче не зна што говори,
није прија на мејдану бија.“
Пак се скочи један на коњица,
по имену Јаин мејданџија,
тер полети низ то поље равно,
да погуби Кастриотић Јурја.
Али њему лоша срића бише,
јер га љуте ране допадоше.
А кад види Зампша побратиме,
да ће њему побре погинути,
удри коња чизмам и мамузам
тер долети кано соко сиви,
Скендербегу да одсиче главу.
У за час је по се долетио:
Јуре му је главу одсикао
и његову Јаин побратиму.
Весели се сва војска царева,
а највеће Мурат поочиме.
