Разболе се злато моје
Смрт драгог[1]
Разболе се злато моје,
разболе се злато моје
од све туге и невоље
нит' умире нит' остаје,
нити мени опроштај даје 5
да си тражим драго либе
по убаво, по гиздаво,
већ ме шаље у градине
да му тражим жуте дуње,
да му тражим жуте дуње, 10
жуте дуње, бело грожђе.
Кад ја одо' у градину,
дрво нађо’, дуње нема,
лозу нађо’, грожђе нема.
Кад се врати’ из градине, 15
скоби' злато на ћуприје,
скоби’ злато на ћуприје,
на ћуприје, на носилке.
Дукат дадо’: „Спустите га”,
а два дадо’: „Отклоп’ те га 20
да му видим бело лице,
да му видим бело лице,
а какве су обрвице”.
Бело лице пребледело,
обрвице к’о што биле. 25
Пренесте га крај мог стана,
пренесте га крај мог стана,
нека види моја нана,
нека види моја нана
да драгана више немам. 30
