Радослав и Чијеслав
Још зорица не забијелила,
Ни даница помолила лица,
Ластавица тица запјевала,
Радославу краљу припјевала:
„Зло га лего краљу Радославе, 5
Зло га лего и зору отспаво;
Одбјеже ти Лика и Крбава,
Племенита Хрватска држава,
И вас Котар до равног Цетиња!“
Кад је краљу р’јечи разумно, 10
Чијеслава сина дозивао;
Те овако њему говорио:
„Устај, устај, драго дјете моје,
Да куиимо војску на све стране;
Одбјеже нам Крбава и Лика, 15
Твоје мајке завичај и дика;
И вас Котар до равног Цетиња,
Бог ће дати те ће добро бити!“
Кад је синак бабу разумио,
Силену је војску сакупио; 20
И пјешаке н брзе коњике,
Далматинце, по избор јунаке.
Лијепо га сјетовао краљу;
„Узми, сине, половицу војске;
Па пред војском пођи на Хрвате, 25
Немој палит села нн вароши
Ни продават сужње у Латине,
Ја ћу Котар — до Цетиња равног
Али нећу робити Крајине!“
И одоше пољем широкијем, 30
Вино пијућ’, коње играјући;
Једна војска оде на Хрвате,
Пред њоме је дјете Чијеславе;
Друга оде на равне Котаре
Пред њоме је краљу Радославе. 35
Разапеше свилене шаторе,
Ударише краљеве борије!
Разби дјете бана Селимира,
И његову свуколику војску:
Поче палит села и градове, 40
Не хтје слушат старца бабу свога:
Котарци се сами поклонише,
Радославу краљу предадоше,
Ал је њему лоша срећа била,
Зашто га је оставила војска. 45
Још и то им доста не бијаше,
Радослава круну уграбише,
Чијеслава краљем окрунише,
Јер им не да робити Котаре,
Ни робити цркве ни олтаре, 50
Нит љубити Котарке дјевојке!
Кад се дјете круне добавило
Пушта младе по војсци телале;
Да телале од јутра до мрака —
А од мрака до бијела данка. 55
Сужње вата и по војсци д’јели;
Јошт и то му доста не бијаше,
Својој војсци вако говораше:
„Ко ухвати старца бабу мога,
Честита ћу њега учинити 60
На дивану са мном ће сједити!“
То дочује слуга Милутие,
Па сакупи дванајест делија;
И пред њима пође у Котаре,
Радославу да одсјече главу. 65
Али кличе вила посестрима
Посестрнма краља Радослава —
С Велебита високе планине:
„Зло га лего краљу Радославе,
Зло га лего санак починути; 70
Ево на те дванајест делија,
Пред њима је слуга Милутине,
Сад ћеш краљу изгубити главу!“
Кад је краљу разумио вилу
Бјегао је мору низ Котаре, 75
У сиње је море упливао
На студену ст’јену испливао!
Да је коме погледати било,
Како старац на ст’јени сјеђаше;
Како свога сина кунијаше: 80
„Чијеславе, мило дјете моје,
Пуно сам те у Бога просио;
И Бог ми те даровао бјеше,
А сад оћеш да погубиш бабу,
Свога бабу — краља Радослава! 85
Чијеславе, драго дјете моје,
Живо тебе прождирало море;
Као што ће прождријет’ и мене!
Не била ти срећа у оружју!
Над тобом се небо отворило, 90
Из неба те ударила стр’јела,
А земља ти кости не примила;
Не имао од срца порода;
Брзо тебе пожелио баба! —
Далмацијо, више не родила, 95
Рујним вином и пшеницом б’јелом,
Кад син оће да погуби бабу,
Свога бабу — краља Радослава!" —
Тако старац на ст’јени сјеђаше,
Низ образе сузе љевајући; 100
Ударише некакве ђемије,
У ђемија латинска господа —
Молио их краљу Радославе,
Да га приме у ђемију своју
Да га баце у земљу латинску! 105
Латини су срца милостива,
Мнлостива и Бога бојећа,
Примише га у ђемију своју,
Бацише га у земљу Латинску;
А краљ оде Риму бијеломе — 110
Ожени се Римкињом дјевојком,
Римкиња му чедо породила
Породила млада Прелимира!!
Раковац 1888.
Из збирке С. Попића (Недељка)
