Равногорска вила

Једно јутро зора свану,
са планине сунце грану,
кроз планину глас се ори,
са планине вила збори.

Проговара бела вила,
послушајте браћо мила,
ја сам прешла српске горе,
све од мора до Тополе.

Лијепа је свака гора,
ал' најлепша Равна Гора.
Ја сам јуче на њој била
одмарала своја крила.

И вид'ла сам Горсkу Гарду
у Дражином главном штабу.
У штабу су млади момци,
Kраља Петра Равногорци.

На њима је роба фина
од сељачка сукна сива.
Јуначко им лице младо,
прекривено густом брадом.

A низ плећи бујне косе,
Дражинићи, сви то носе.
Шубара им боје црне,
што душманин пред њом трне.

Са поносoм они зборе,
за кога се они боре,
за слободу и за Kраља
и за Дражу ђенерала.