Роди родом то сказују, да баш они људи,
Које тару свакојаки многовјечно труди,
Ако само сосердије стазу бљуде праву,
И на мору и на суши горду дижу главу.
Бљудте стазу, та је права, безстрашни Сораби! 5
Та завести неће више да будемо раби.
Није нами онај узрок, ко скитнога пука,
Да нас чрево дља пшенична распродаје тука:
Што је негда једно племе, од ког нам порекло,
Из отчизне своје жељно другуд се извлекло. 10
Да на њине мирне жилце позно ударамо,
Ханаанске стјажатеље разбојно парамо:
Под извјетом, ко би реко? Волитеља с више,
Што је скверна да је свето свачем, што гди дише.
Нит’ је наше вешти мета, ко гречески чета, 15
За скопити отуд-одунд сјеме своји љета,
Туземаца занимати зло жилишта стара;
Ко се неће ту да стопи: зла срећа варвара.
Ти су бјегци пом’јешани у крух разног т’јеста,
Без општега дуго, с својим прозвиштами мјеста, 20
Јоште тада обидјели ту име Панона;
Лесни језик отригују наша зато лона.
Нит’ је нами вртоглаво тјеме Македона,
С којим жезал земљу руши под чадом Амона;
Коме, да су преко света ратна прешла крила, 25
Вселене би Дивобогу жертва мала била,
И твој повод Сербом пада, о Ромуле нагли!
И на те је вопљ људски: зли бог ли си, враг ли?
Мрско чути, ти си диго на твог брата руке,
Твоја рота своје на мир напрегнула луке. 30
Нити доста, на Тивру је шаке разбојника,
С’ цареј игом жељна била возати се дика.
Нами, којим језик слово, слово славу даје,
И јазика и Славјана искон’ име траје,
Који с’ тога чужим да смо ил’ прозиме Дака, 35
Ил’ бесједом нашом скудим Н’јемац и Безјака;
Нами како владичество у две части света,
Тако туда тога стопе с’ беспамјатни љета,
Од об он пол Козијега ил’ Јарчева мора,
Покрај Блатског и Адријског, земље наши двора, 40
Сјевер и сад поновљеном Славјан’ славом звечи,
Слова, риса, смокве, то су јужниСлавјан речи.
Бози наши (ми смо всегда говјеини били),
И с нами су златне в’јеке на земљи пожили.
Златне в’јеке! То глагољ наш сведочи нам јавно, 45
Ког красота чиста каже славу и одавно.
Нити царства сјати могу без језика сјајна,
Ни без власти гортан блистат, то већ није тајна.
По језику (и прави суд), ми смо пређе Грека,
У Азији, више Раја и његови р’јека, 50
Висили се са престоли и словом цвјетали,
Писмо наше не примили, но другима дали.
Черног мора брег сјеверни жилишта Славјана,
Као Кавказ, преко Истра всегда втора грана.
Но случај, ка’ и ина, наша разсну царства, 55
Разжену нас и см’јешају у крјепча варварства.
Многима се име затре, многи ново приме,
Многи језик свој изгубе, и божества с њиме.
Разботјеју опет неки, као пустиње красна,
Опет в’јенац свој обрјете с жезлом царска рјасна. 60
Све од Истра до Истрије, нижи виши страна,
Од Бојара до моравски и даље Славјана.
