Пјесма о људима кад су људи били



Пјесма о људима кад су људи били

Послушајте, браћо моја мила,
Кад на Србе куга ударила,
Кад за Србе не бјеше закона
Осим ножа, маља и бездана;
Јер је Хитлер тако наредио 5
Да б’ од Срба земљу очистио.
Ради тога крвавог заната
Павелића постави џелата,
А Павелић позива Хрвате
Да његову политику прате; 10
Али ту се Анте преварио:
Одазва се ко је скот и био
И на туђе с’ добро лакомио.
Сада чујте у нашему крају,
Куд усташе кољу и харају, 15
Што чинише три права Хрвата
И Србима три рођена брата.
Људи кажу пријатељ је прави,
Који ти се у невољи јави.
У Дрежнику поп је Штимац био 20
Кој’ је Хрват и католик био;
Он је многе Србе заштитио,
Зато нам је као мајка мио,
На све стране борио с’ за правду,
Служио је богу и народу. 25
Усташе му то не опростише,
Већ честитог попу објесише.
Тако паде јер је човјек био,
Ал’ је частан спомен оставио.
И другога ево свијетла лика: 30
Рајковића Фрање, биљежника
Кој’ се бори годиницу дана
Да што више излијечи рана;
Брани Србе и поруке шаље:
„Од усташа склањајте се даqе!“ 35
Кроз тешке је пролазио муке,
Ал’ Србима пружао је руке.
Од усташа, бијесније’ хијена,
Оте српских четрдесет жена,
Не даде их јаднице поклати, 40
Већ их кући и дјечици врати.
Ал’ му тако дуго не дадоше,
На робију њега отпремише.
А сад чујте за Валентић Павла,
Он је, браћо, из села Трнава. 45
Код усташа он је жандар био,
Зло видио па се сажалио.
Кад за какву офензиву чује,
По куриру брже поручује:
„Бјеж’те, браћо, главом без обзира, 50
Јер усташка иде офензива!“
Једне ноћи крај куће у гају
Затекао Паве српску рају;
Цијелу ноћ је крај њих стражарио
Да б’ усташе како преварио 55
И одатле даље одмамио.
Кад усташе из села одоше,
Онда Пави муке олакшаше.
Поведе их до воде Коране
Не би л’ прешли с оне друге стране; 60
Кад су стигли до срушеног моста,
Ту се раје окупило доста.
Мјесто моста греда положена,
Али другог ту излаза нема,
Ту се брзо пуже преко греде 65
Да се тешке курталише биједе,
Да с’ докопа слободније страна
Ђе је шума пуна партизана.
Кад је Паве рају отпремио,
Сретна пута свима зажелио; 70
Камен му се са срца свалио
Јер је људско дјело урадио.
Ево, браћо, ова пјесма моја
Што је гладан под крушком испоја.
Вака пјесма пјеват ми се мили 75
О људима кад су људи били,
У невољи браћу помагали,
А о себи спомен оставили.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

Извор уреди

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 295-297.