Пјесма о Душану Вергашу
Чујте, браћо и ви миле секе,
О јунац’ма из Широке Ријеке
Куд се боре чете партизана
Од устанка, од првије’ дана.
Крстиња је на високом бријегу, 5
Ђе се храбри соколови легу,
Кој’ су вични боју и мегдану
Да народу у обрану стану.
Кад је покољ на Мехину Стању
Дубоку им оставио рану, 10
Подигло се велико и мало,
Па усташе бијесне обуздало,
Јер како су били побјешњели,
Ко би знао ђе би с’ уставили.
Сад ту страже партизанске стоје 15
И јунака до стотину броје.
Душан Вергаш, командир је чете,
Он фашисте са Кордуна мете.
Једно јутро Душан поранио,
С комесаром разговор почео 20
Ђе би могли на акцију поћи
И најлакше до оружја доћи.
Јер се Душан научио није
Мировати кад му вријеме није.
Таман они у ријечи били, 25
Кад са писмом стигоше курири
Из одреда Цвијановић Брда,
Који воде два јунака тврда:
Два Ловрића Радован и Миле,
Кој’ с’ не боје фашистичке силе, 30
Њима ништа промакнути неће,
Знају путе куд се душман креће;
Који су се лани прославили
И Шајфара кад су ухватили,
Који први Анту послушао: 35
Комунисте са Вељуна клао
И са њима пет стотина људи,
У Благају на смрт их осуди.
Ал’ и њему смркнуше се дани:
Судише му браћа партизани. 40
На мотору Шајфар се возио,
Своју курву са собом водио,
Која му је свог мужа издала,
Мартиновић’, младог учитеља.
Са Шајфаром када се спетљала, 45
Свог Милана погубити дала.
Сад је дроља са Шајфаром пала,
Било ј’ касно што се покајала.
Ту се тајна велика открила
О Вељуну што се дотле крила. 50
Усташе су дотле говорили
Вељунчане да нијесу побили,
Већ да су их живе оставили,
У Њемачку на рад отпремили.
Тако се је одред прославио 55
Кад злочинца таквог ухватио,
Кој’ усташки повјереник био,
Цио Вељун у црно завио.
А сад чујте, браћо моја драга,
Каква ј’ Миле сад открио трага: 60
„Мој Душане, ево добри гласи,
Када примиш, ти часа не часи!
Јутрос прије него зора рана
Две стотине крену Талијана,
Талијана црнокошуљаша, 65
Водићи им десетак усташа.
Иду друмом баш од Слуња града
За Кладушу преко Цетинграда.
Носе много хране и џебане
За тамошње своје гарнизоне. 70
У Цетину ноћ ће преноћити,
За Кладушу сутра ће кренути.
Чини, друже, што најбоље знадеш,
Добру чету јунака имадеш.
Ја ћу с’ овдје друму примакнути, 75
Од Слуња ћу друма затворити.
У мене је, брате, чета мала,
Ал’ јој душман неће рећи хвала
Јер је јада доста му задала.
Ако помоћ из Слуња им крене, 80
Неће лако прегазити мене.
Ти удари да се земља тресе,
Да фашиста главу не изнесе."
Кад је Душан писмо проучио,
Он је својој чети говорио: 85
„Ој, јунаци, моји соколови,
Спремите се, пушке подмажите,
Па се, браћо, добро одморите.
Ноћас ћемо, браћо, путовати,
Куд идемо нико не сме знати. 90
Стару ћемо срећу окушати,
Ђе ће, браћо, много плијена бити.
То јунаци једва дочекали.
Куд се иде, нијесу упитали
Јер су давно томе научили, 95
Командиру своме вјеровали.
Кад устреба, сам ће им казати,
А дотле ће добро промислити.
Још се Душан није преварио,
Ни без плена чету покренуо. 100
Када ноћца на земљу је пала,
Као сјенка чета се кретала,
Без ријечи, без најмањег шума,
Стигла чета до Кордунског друма
Тад је Душан чету окупио 105
И овако њима говорио:
„Браћо моја и другови мили
Који сте ми увијек вјерни били,
Овуда ће стићи Талијани,
Две стотине добро оружани. 110
Носе силну храну и џебану
У Кладушу своме гарнизону.
Ми ћемо их овдје дочекати,
Засједу им тврду поставити.
У Кладушу не дамо им стићи, 115
Све што возе морамо им дићи,
Показати фашистичким псима
Да је ово наша домовина,
Нека иду своме родном крају,
А У тУђУ земљу не дирају; 120
Нека знају да су ово стране
Које синци од туђина бране;
Нека знају фашисти проклети
Да с’ морају кући повратити
Ил’ ће овдје кости оставити.“ 125
То другови једва дочекаше
И бусије добро поставише
А заклоне тако уредише,
Не би река’ да ту неко дише.
Данак свану и сунце ограну, 130
А сељаци прођу не застану.
Мир је свуда, замислит’ се не да
Да орлово око откуд гледа.
Није вријеме дуго потрајало,
Колоне се чело појавило. 135
Тад је свако око затрептало.
У прсима срце заиграло.
Талијани злу се не надају,
Товар возе и пјесме пјевају.
Чудна стока, попали је јади, 140
К’о код куће да су на паради,
Јер не слути фашистички чово,
Да га прати око јастребово.
Ако не зна, брзо ће сазнати;
Ко преживи знаће с’ обзирати 145
Партизанско име кад с’ помене,
Задрхтаће кад се из сна прене.
Тако иду, на нишан стигоше,
Из бусије пушке загракташе,
Залајаше пушкомитраљези, 150
А од страха кожа им се јежи.
Сва возила одједном стадоше,
Први мртви на земљу падоше,
Док се живи од стра’ скаменише.
Такве часе добро Душан знаде 155
Кад бусије неког изненаде:
Скочи јунак, викну, свуд се чује,
Од гласа му гора одјекује:
Јуриш, браћо! — и засједа с’ диже,
К’о олуја брзо на друм стиже. 160
Пушке праште, свуда вика пријети:
Нек се преда ком је жао мрети!
Талијана ту подоста паде,
А још више живих се предаде.
Они кој’ се најпрво снађоше, 165
Без обзира главом побјегоше
А да пушке и не опалише.
Тад и наши пуцати престаше,
Па се сами чуду зачудише:
Чини им се да боја не бјеше. 170
Ту су плијена доста задобили,
У логор се здраво повратили.
Све повика мало и велико:
„Ој, Душане, партизанска дико!
Такове се чете хил>адиле 175
Да самељу фашистичке силе!
Ој, Душане, — Топлица Милане,
Ви л’јечите наше тешке ране!
На мегдану свуда сретни били,
Од фашиста земљу очистили! 180
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
