Пучина/17
III
ВЛАДИМИР, ЈОВАН
ВЛАДИМИР (претура новине).
ЈОВАН (долази из десне собе): Већ по сата те чекам.
ВЛАДИМИР: Та, заборавио сам се мало. Што ниси дошао к мени, у Министарство?
ЈОВАН: Зато што сам ја тако некако научен и навикнут да у Министарству не могу говорити о стварима које се тичу куће, а
код куће опет не говорим о стварима које се тичу службе. (Седне.)
ВЛАДИМИР (седне и сам): То значи: имаш да говориш са мном о стварима које се тичу куће.
ЈОВАН: Да!
ВЛАДИМИР: Знам, ти се бринеш о мојој кући као и о својој, и већ унапред погађам шта хоћеш; или ћеш предлагати да ми купиш
дрва или... или тако нешто...
ЈОВАН (маше главом): Не, не. Тога ради не бих те чекао ‐ ти знаш, ја кад нађем што добро, ја купим и за тебе, и не питам
те. Није то, много је важнија ствар.
ВЛАДИМИР: Много важнија?
ЈОВАН (у незгоди је): Овај... видиш, јуче... јуче кад си се вратио из Министарства, а ти си у први мах био нерасположен.
ВЛАДИМИР (немарно): Ах, да... ништа!
ЈОВАН: Чекај, молим те, да разговарамо о томе испочетка.
ВЛАДИМИР: Ама, о чему?
ЈОВАН: Ја сам, видиш, чуо кад је Станковић причао јуче о оној увреди, и можеш мислити како ми је било у том тренутку. То
ми мораш веровати.
ВЛАДИМИР: Верујем, али ‐ нашто тај разговор?
ЈОВАН: Хтео сам да те питам, откад си ти тако добар пријатељ са министром?
ВЛАДИМИР: Хм! Још је он био начелник, а ја најмлађи секретар.
ЈОВАН: Не, не то, него, јеси ли ти био пријатељ с њиме пре него што си се оженио?
ВЛАДИМИР: Хм... Смешна питања! Зашто ти то све питаш? (Устане) И... најзад, таквим тоном!
ЈОВАН: Одговори ми, ако хоћеш.
ВЛАДИМИР: Којешта... одиста којешта... ја сам с њим постао пријатељ... дабоме... нисам ја њега могао позивати на
ручак или на вечеру док сам био нежењен.
ЈОВАН: Дакле, добро. То значи, откако си жењен, ти си га позвао једанпут, двапут на ручак или на вечеру и тако сте постали
пријатељи.
ВЛАДИМИР (буни се): Ама, нашто то испитивање, шта хоћеш тиме да кажеш?
ЈОВАН: Шта хоћу да кажем? Ништа! Ја сам твој брат; мене твоја кућа и твоја брига боли толико исто колико и моја. Ја нећу
да допустим да некакав Марко Урошевић и некакав Станковић смеју твојом кућом и твојим именом да испирају уста.
ВЛАДИМИР (плахо): А зар ћу ја то допустити?
ЈОВАН: Полако. Знам ја да и ти то нити хоћеш нити можеш допустити, али ја хоћу да сазнам и да уклоним и сваки повод који би
дао таквим људима разлог да брбљају којешта.
ВЛАДИМИР (узнемирено): Повод? Шта ти мислиш том речи повод?
ЈОВАН: Шта мислим? Мислим ако... управо ни сам не умем да мислим. Али разговарајмо као браћа, искрено. Реци ми
отворено, и немој се срдити на питање: верујеш ли ти потпуно твојој жени?
ВЛАДИМИР: Јоване!... Како си смео тако што да ме питаш?
ЈОВАН: Ето, ето; па с тобом човек не може ни да разговара! Ја те не терам да сумњаш... ја лично, ево, и не сумњам; ја
верујем у њену чедност потпуно, али ето то неколико јучерањих речи није ми дало мира, нисам спавао целу ноћ и, бог би га
свети знао, шта ми све није прешло преко главе. Мислио сам и премишљао сам се свакојако, па зашто о томе и с тобом, као са
братом својим, не бих разговарао?
ВЛАДИМИР: Јоване, ја нећу да о томе са мном говориш. Моја је жена честита, ја је волим и не допуштам никоме ‐ па ни
теби ‐ да ми о томе још који пут ма и реч поменеш!
ЈОВАН: Молим те, нећу ти ни говорити више. (Диже се да иде) Идем ја својој кући, да гледам свој посао. Зашто ја примам на
себе да водим туђу бригу? (Пође, па се врати) Морам ипак да ти кажем да си ме рђаво разумео.
ВЛАДИМИР (јетко): Можда!
ЈОВАН: Тако је, тако је, ти си ме рђаво разумео. Други пут, кад будеш мирнији, објаснићемо се, па ћеш ми и сам тама
признати да си ме рђаво разумео. Пољуби Олгицу, доћи ћу сутра да је видим. Збогом! (Оде.)
ВЛАДИМИР: Збогом!
|