Пучина/10
X
ДОКТОР РУЖИЋ, СТАНКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ДОКТОР (улази са Станковићем на средња врата): Нас нема ко да пријави.
ЈОВАНКА (прилааи им усусрет): А нашто би, кад знате да вас чекамо?
СТАНКОВИЋ (љуби јој руку): Госпођо, допустите ми да вам честитам. Ви знате, изгледа ми да знате за новост?
ДОКТОР (такође јој љуби руку): О, дабоме да знају.
СТАНКОВИЋ: Ето, а колико сам журио само да будем ја први који ће вам ту пријатну вест јавити.
ЈОВАНКА: Зар ви журили? Та свратили сте успут бар на три места.
СТАНКОВИЋ: Тачно на три места.
ДОКТОР: Измеђ' осталих, и к мени.
СТАНКОВИЋ: Да, али ипак тога ради да јавим ту пријатну новост.
ДОКТОР (који је био пришао те се руковао са Јованом и Маријом, враћа се Јованки): Ви знате да сам се Владиморовом
напретку увек толико радовао; нећу ни да вам честитам, ја сам толико ваш да ћу чак примати честитања са вама заједно.
ЈОВАН (Станковићу, који је њему и Марији пришао): А је л' те, да ли већ зна Владимир?
СТАНКОВИЋ: О, дабоме, јављено му је одмах, дошао је у Министарство, ено га код господина министра.
ДОКТОР (седа и узима Олгицу међ' колена): Овамо, овамо, да видимо како смо, језик, језик...
ОЛГИЦА (покаже му језик).
ДОКТОР: Но, добро, добро! (Загледа јој у очи.)
ЈОВАНКА: Жалила се синоћ да је болео стомачић.
ДОКТОР: А сад те не боли више?
ОЛГИЦА: Не.
ДОКТОР: Но, ето видиш. Тако се најбоље лечи: боли, боли, а ти трпиш, па прође. (Љуби је.)
МАРИЈА: Ја мислим, докторе, да је то мало претерана брига и са Јованкине и са Владимирове стране; дете је тако здраво.
ДОКТОР: О, Олгица је потпуно здрава.
ЈОВАНКА: Знам и сама да је здрава, али откако је оно пре лежала од запаљења, увек се бринем и код најмање ситнице.
ЈОВАН: И они вас муче, докторе, да им сваки дан свратите.
ДОКТОР: Не чиним ја то што они захтевају или што је потребно, већ тако свратим, кад немам посла, на једну кафу.
ЈОВАНКА: О, доктор је исувише добар; он и кад има посла, макар ће проћи крај куће те закуцати на прозор.
СТАНКОВИЋ (који је хтео нешто да каже па застао. Јованки): ...Извините, ја сам вам прекинуо реч.
ЈОВАНКА: Молим, нисте.
СТАНКОВИЋ: Ја вам нисам ни казао да је госпођа Јанковићка отпутовала у Францесбад.
ЈОВАНКА: Да, казали сте ми.
ДОКТОР (Јовану, за се): Господин Станковић већ почиње свој реферат о београдским новостима.
ЈОВАН: Али увек, увек!
СТАНКОВИЋ: Али нисам вам ово казао: јуче, знате, свратио сам госпођи Петровићки, управо звала је да ме умоли да јој
извадим карте за позориште.
ЈОВАН: Гле сад, дакле ви вадите госпођама и карте за позориште?
ДОКТОР: Не само то, господин Станковић чини и друге услуге. Њега је пре неки дан послала госпођа Јанковићка да изгрди
њену кројачицу, у њено име.
СВИ (смеју се).
СТАНКОВИЋ (који се и сам смеје): Е, па то је претерано, докторе, али што се тиче карата за позориште, ево госпође. (Јованци)
Ја госпођи већ толико година вадим карте за позориште и увек је била задовољна. Кажите, јесте ли били увек задовољни?
ЈОВАНКА: О, и задовољна и благодарна.
СТАНКОВИЋ: Не само ви, има пет породица које за бога неће ког другог послати да им вади карте.
МАРИЈА: Па јесте ли о картама позоришним хтели причати?
СТАНКОВИЋ: Та не то, него... ето, сад сам заборавио.
ДОКТОР: Но, били сте јуче код госпође Петровићке.
СТАНКОВИЋ: Ах, да! Знате шта ми она каже ‐ али, молим вас, нек то остане међ' нама ‐ каже да госпођа Јанковићка није
отишла у Францесбад, већ је уствари отишла од свога мужа.
ЈОВАНКА: Тако?
МАРИЈА: А зашто би она то учинила, они су лепо живели?
СТАНКОВИЋ: Знате, они су лепо живели, то стоји, али, тако, неспоразум, обичан свакодневни неспоразум; знате, као два
ортака кад једно друго оптужује да радњу поткрада.
ЈОВАН: Ето, ето опет! Али не знам какво вам је то задавољство да разносите такве новости, те породичне ствари. Свака
кућа има своје невоље, па зато свака кућа има и своје зидове, да те невоље скрије од света. Нашто сад, молим вас, бушити
зид и вирити у туђу кућу?
ДОКТОР: Знате, то би се чуло и кад не би господин Станковић причао, а господин Станковићева је особина у томе што он воли
први да разнесе новост.
СТАНКОВИЋ: То је моја особина. Не може бити новости коју ја први не сазнам. Верујете ли ви да има кућа, ето госпођа
Петровићка, она би пресвисла да јој ја сваки дан не свратим, макар само с ногу, да је видим и да поразговарамо. Знате,
ако не свратим, она шаље по мене, зове ме.
ЈОВАНКА: Па онда треба узети у обзир и то да господин Станковић, јављајући нама женама новости, није нимало пакостан.
СТАНКОВИЋ: Хвала вам, госпођо, на тако добром мишљењу. Па ето, молим вас, и ову новост о унапређењу господин
Владимировом ја сам већ испричао где год сам стигао. А зашто? Ја на тај начин учествујем некако у радости; то је, знате,
мој начин на који ја учествујем у радости.
ЈОВАНКА: А збиља мислите ли да ће се Владимир забавити у Министарству?
ЈОВАН (гледа у сат): Та већ је подне, доћи ће.
СТАНКОВИЋ: Извесно ће доћи одмах. Господин је отишао господину министру да му се захвали и уједно да му се пожали, да
тужи једног чиновника.
ЈОВАНКА: Да тужи? Али зашто? Та данас је бар требао опростити, ако је то била нека мања погрешка.
СТАНКОВИЋ: А не, то је било више но погрешка, то је био грех. Тај се чиновник огрешио лично о господина и о његову част.
ЈОВАНКА: Увредио га?
ДОКТОР: То извесно није тако важна ствар, не вреди бити радознао.
ЈОВАНКА: Па ипак му је Владимир требао да опрости данас.
СТАНКОВИЋ: О, господин би му извесно и опростио да се само њега тицало, да није он ту и вас увредио.
ЈОВАНКА: Мене?
ДОКТОР (Станковићу): Али, право вам је казао господин . (Указује на Јована) Што се не оканете те ружне навике да причате
новости по кућама?
СТАНКОВИЋ: Забога, докторе, ја сам пријатељ ове куће, мене је ствар тако исто заболела као и господина Владимира.
ЈОВАНКА: Молим вас, говорите; кажите у чему је ствар, сад сам већ нестрпљива?
ЈОВАН (који се нестрпљиво дигао): Да, кад се ове куће тиче, и ја бих радо чуо. Молим вас, кажите.
СТАНКОВИЋ: Али ето, господин доктор каже...
ДОКТОР: Но, па сад кад сте почели, говор'те; извол'те говорите!
СТАНКОВИЋ: Та то је, знате, један мањи чиновник, а незадовољник је, па... не знам како, ваљда је заборавио, и знате
пред толиким чиновницима тамо казао је: „Е, лако је њему сваки час добијати унапређења, кад има лепу жену!"
ЈОВАНКА (тргне се): Тако је рекао пред свима?
ЈОВАН: То је дрскост, тај мора бити кажњен.
ДОКТОР: То је лудорија, коју господин Станковић није требао ни да прича.
ЈОВАНКА (досети се нечему): Молим вас, зове ли се тај чиновник... (Оде к столу и прегледа свој нотес) Да, Марко Урошевић?
СТАНКОВИЋ: Да, управо он,
ЈОВАН: Ти му имаш забележено име, Јованка?
ЈОВАНКА: Да, јер... забележила сам. (У забуни је) Не знам зашто сам забележила... не знам зашто ми је требало то име...
СТАНКОВИЋ: Та то је ситница, молим вас. Ја сам то одмах јавио господин Владимиру, и то не као чиновник, већ као
пријатељ, знате. Он га је одмах тужио господин министру, и он ће или изгубити службу или бити кажњен. Извесно ће бити
кажњен.
МАРИЈА (која је са Олгицом стојала код прозора и гледала напоље): Ево иде Владимир.
ЈОВАНКА (нервозно): Је ли расположен?
МАРИЈА: Ех, откуд ћу ја то одавде знати!
ЈОВАН (доктору за се): Ето видите, пустите га да вам прича новости, па ће он сад и ово целом свету испричати.
СТАНКОВИЋ: Олгице, Олгице, 'ајде ја и ти да пресретнемо татицу, да му честитамо. (Узме је у наручје па стане код
средњих врата.)
ЈОВАНКА (доктору): Шта мислите, да ли је та ствар јако онерасположила Владимира?
ДОКТОР: Ех да! Људи, забога, не примају тако к срцу сваку ситницу, као жене.
ЈОВАНКА: Извесно, извесно је расположен, (свима) а ако није, ми ћемо га расположити. Је л' те ми ћемо га расположити?
Казаћемо му да то није ништа, да не прима тако к срцу. 'Оди, Олгице, дајте је, господине Станковићу, па стани ево овде,
овде напред, па кад уђе татица, а ти му пољуби руку и кажи: „честитам татице!' А ми ћемо овде за њом, једно за другим.
(Стане за Олгицом, поставља за собом Јована, за њим Марију, за овом доктора и за њим Станковића.) Тако, тако,
будимо за часак деца, нек се насмеје кад уђе, нек се одмах расположи, ако је случајно нерасположен. (Олгица је код
самих врата, а сви у реду за њом.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|