Пут екстаза
| Пут екстаза Писац: Милош Видаковић |
Кад замру чула, све се мирно слеже,
Мириси бледи нестају и гину,
Облици ствари као сенке мину,
Мир. Слике света из очију беже.
И тада негде — негде у дну мене
Отварају се једна непозната
Вечито мирна и мистична врата
Што воде у свет незнан. И засене
Ширина плава, светлост бесконачна,
Ширина плава, опојна најезда
Блескова живих и сребрних звезда
И мирис ветра угодна и зрачна.
Множина чудних зборова забруји,
Зборова шумних ко̂ ројеви пчела.
И скакутање небројених врела
У белој пени по камену струји.
А кад се прођу та места са блеском
И покрај мутних извора се мине,
Под сводом једне бескрајне тишине
Пут један има посут златним песком
Пут — уклет — којим у пјанству екстаза
Одлазе душе у висове неме,
Где вечност ћути и престаје време,
Где нема туге и болних пораза.
И свака једном бесвести занета
Горе, где нема ни светла ни таме,
Где мртве стоје и тишине саме
И вечно хладно поимање света.
А кад год би вечност видела врхунца
Последњи крик им умро је на вису
И никад више осећале нису
Ни срећу бола, ни благослов сунца.
Париз, 1912.
Извор уреди
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 273-274.
|