Путничка песма

Алекса Шантић

С преломљеним копљем све лутам по свету,
И очи ми јоште не видеше мету:
Оазе су моје трошни шедрвани,
Слатке урме грки сухарци на грани.

Пролеће је моје вејавица снега
И суморна песма кукавице с брега;
Вечери и зоре: облаци без дуге,
Ноћи: црне јаме и колевке туге.

Све су моје цркве катакомбе бледе,
Саркофази гњили и крстаче седе;
Све молитве груби смех сатанских труба,
Грч и стисак пести и шкргути зуба.

Само једном срећу на путу сам срео,
Кад ме њене душе осу бехар бео...
После тога стену, где се трње вије,
Никад више сунце, огрејало није...

С преломљеним копљем све лутам по свету,
Но још очи моје не видеше мету:
Оазе су моје трошни шедрвани,
Слатке урме грки сухарци на грани.