Путник (1912)
Жега, и сврх горе задња магла танча.
Ја се жедан пењем... Оштра стрмен реже...
Гори видим мјеста гдје изворе свјеже
С плодовима рудим покрива наранча.
Тамо многи путник хладом расхлади се -
Нађе врело своје и зној с чела утра...
Над њим се црвене плодови кô јутра,
И као кандила прислужена висе...
О, како бих и ја своме врелу хтио,
И прилегô њему, и ту жедан пио!...
Но залуду моје жеље гори блуде -
За ме неће бити извора ни трунцу,
Само, жедан, 'вако гледаћу врхунцу,
Гдје плодови слатки наранача руде.