Алекса Шантић

Пуста ноћи, шта ми тако мами
Мутан поглед у дубине твоје?
Све даљине крију се у тами,
А небеса под копреном стоје.

Нигдје зрака од звијезда сјајни',
К'о смрт хладна да их руком тину, -
Само сјенке и духови тајни
Кроз ноћ блуде, јаве се и мину.

Све је пусто; к'о да вјечност стење
И притиска један терет сињи, -
Тешки сумор дух и мисли веже,
А досада мори их и кињи...

Ој, та гдје си, мјесечино плава?
Гдје си, пјесмо из зелена луга?
Ал' све шути и у смрти спава, -
Свуд је поноћ и дубока туга...

Ал' што врисну срце моје, што ли
Хладна страва заче се у души?
Што се суза с мутног ока проли,
А јецање дави ме и гуши?...

У даљини куда тама блуди,
Видим слику небеску и благу:
Гладне змије пију јој из груди
Свету крвцу, и живот, и снагу.

Сјајни в'јенац с божанског јој чела
Пак'о гази, кида га и пљује,
А од бича, што је злоба сплела,
Над њом фијук с ужасом се чује...

Грдни повор бестиднијех душа
Све је ближе до понора гони;
Она шути и са болом слуша
Глас судбине што над њоме звони.

И већ клеца, посрће и пада
Као Господ на врху Голготе,
А из ока, пуна љутог јада,
Крвава се једна суза оте...

Ал' ко види ону сузу, ко ли
Чује клетву што је она спрема?...
Мртво небо... а на земљи доли
Молитва јој уточишта нема...

Тужна слико, којој демон узе
Сјајну свјетлост и вијенац с главе,
Војводино Светитеља Саве,
И ја с тобом, ево, лијем сузе!...

Војводино, домовино моја,
Мајко моја, што ми живот даде,
Срушен падам у наручја твоја,
С твојим јадом да дијелим јаде!

Твоме плачу из болова свети'
Моја душа исту сузу спрема, -
С твојом клетвом моја клетва лети
Страшном небу, јер ту Бога нема...