Прољећу 1867 год.

Прољећу 1867 год.  (1870)  Писац: Ристо Милић

Зима љута и холује црне,
Што бјеснише к’о фур’је у ад,
Клета влада њихова истиче,
Ев’ прољећа да заруди сад!

Ој прољеће, богињо природе!
Одкри Србству божаствени лик,
И с горућим пламенијем чуством
Мога срца саслушајде клик!

Поздрављам те, о прољеће красно!
Из давна ти изгледивах зрак,
Да ми роду дичним сјајом сијнеш
И проћераш са неба му мрак.

Та доста га тешки лед притиск’о,
И сносио несносљиви јад;
Та доста је с црним робством стењ’o
И Косовски оплакив’о пад.

Али с тобом лед му се растапа,
Црног робства оставља га ноћ,
С тобом већ му рујна зора свиће
И клонулог духа снажи моћ!

Срећно дошло, о прољеће славно!
С усхићењем уздижем ти глас;
Јер ми с тобом роду зора плави
И слободе жељни куца час!

Извор

Милић Р. 1870. Сербобранке: лиричне родољубне пјесме. На Цетињу, у државној Печатњи. стр. 5.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ристо Милић, умро 1910, пре 114 година.