Протекција (комедија у пет чинова)/7
VII
АЋИМ, САВЕТА, ЈУЛКА
САВЕТА (Улазећи): Бога ти, зар још није дошао Светислав?
АЋИМ: Светислав, је ли.... (Уздржи се)... за Светислава питаш?
САВЕТА: Па да, за њега.
МАНОЈЛО: А јест, отишао је Манојло, баш мало час је отишао Манојло да га зове.
САВЕТА: Али, Аћиме, забога, ти си се опет сав умрљао мастилом! Овамо тражиш премештај за Београд, а овамо.... Не мислиш ваљда и овде да идеш тако умрљан мастилом?
АЋИМ: Шта ћу ја, Савета, кад Манојло и нема дивит него неки полић, шта ли је. Није ни полић, него чаша од лимунације. Писао сам, знаш, молбу, па баш ето бринем, ко ће да ми препише. Не знам да ли Јованка има леп рукопис?
ЈУЛКА: Нема, али и да га има, она сад има посла У кујни .
САВЕТА: Па, забога, сад ће доћи Светислав.
ЈУЛКА: А он има леп рукопис.
АЋИМ: Он да препише? (Уздржи се). Јест, бога ми,
могао би, причекаћу док он дође... (Кад год се узбуди при помену имена Светислављева, он дише нагло шиштећи).
САВЕТА: Ух, Аћиме, забога, докле ћеш ти шиштати кад дишеш?
АЋИМ: Е, па дозволи, Савета, и да шиштим кад ми је таква навика од малена. И мој отац је шиштао, и мој деда, па извесно и цела моја фамилија је шиштала кад је дисала.
САВЕТА: Али то је простачки! Напослетку, тамо у паланци могао си и шиштати колико си хтео, али овде у Београду.
АЋИМ: Па добро де, одвићи ћу се. Ако ме преместе, одвићи ћу се, а ако ме не преместе, шиштаћу и даље. Ето ти!
ЈУЛКА (Крај прозора): Ју, ево господина Младена. Иде можда овамо. (Клања се). Јест, јавио ми се, ево уђе у авлију.
САВЕТА: Пази, Аћиме, још једнако лепим с њим док не видимо на чему смо.
|