Протекција (комедија у пет чинова)/5
V
АЋИМ, МАНОЈЛО
АЋИМ: Ето како ти стоји ствар, мој Манојло. Решио сам се овако, па како Бог да! Чантра ми Савета из дана у дан: „Накврцај ти само Министру молбу!'’ Ама накврцаћу ја њему, велим ја њој...
МАНОЈЛО: Њој ?...
АЋИМ: Али ће то он закврцати у акта, моја Савета! Ево већ четрнаест година пишем молбе, па кврц ја њему...
МАНОЈЛО: ...Кврц он теби..
АЋИМ: Није — кврц ја њему, кврц он у акта; кврц ја опет њему, кврц он опет у акта.
МАНОЈЛО: У акта, дабоме!
АЋИМ: Е, кад је већ дошло довде, а ја ти се једног дана решим па на телеграф, те министру: „Куц, куц, куц... Молим за одсуство!” а он мени...
МАНОЈЛО: „Куц, куц, куц... извол’те узмите одсуство!”
АЋИМ: Јесте! Па ћу ти ја, мој брајко, сад одавде па цап код министра с мисли и персоном....
МАНОЈЛО: „Добар дан господине министре; таква и таква ствар”.
АЋИМ: Море није то само таква и таква ствар, него сам ти се ја сад наоружао да сам кадар и најтврђи град разбити. У сваком џепу имам по једну батерију. (Пипа се по џеповима). Не помаже ти ту више ни честита служба, ни молбе, него овако ако се може. (Вади једно писмо) Видиш ли ти ово писмо, а?
МАНОЈЛО: Видим.
АЋИМ: А знаш ли ко је то писао?
МАНОЈЛО: Не знам!
АЋИМ: Господин министрова стрина. Ту, видиш, пише она: таква и таква ствар, да ми тога и тога, одатле и одатле, преместиш тамо и тамо.
МАНОЈЛО (Дивећи се): Мој брате!
АЋИМ: Па онда. (Вади друго писмо) Знаш ли ко је ово писао?
МАНОЈЛО: Е, па, господин министров стриц!
АЋИМ: Није. Један стари друг и пријатељ министров; заједно су учили школу, заједно су крали крушке. Па знаш ли шта тај пише?
МАНОЈЛО: „Таква и таква ствар; да ми тога и тога, одатле и одатле, преместиш тамо и тамо!”
АЋИМ: Јесте! Па онда, (Вади треће писмо) погледај коме је ово?
МАНОЈЛО:Опет министру.
АЋИМ: Није, него његовој госпођи. А знаш ли ко то пише?
МАНОЈЛО: Не знам!
АЋИМ: То пише господин министрове жене другарица. Каже: тако и тако, то да ми учиниш, да говориш твоме мужу...
МАНОЈЛО: Знам, ама.... господин министрова жена је умрла.
АЋИМ (Изненађен): Умрла?
МАНОЈЛО:Јесте!
АЋИМ: Е, штета! Али свеједно, ја ћу се правити као да не знам. А имам још ја, није само ово. Немам потребе ни речи да говорим, него одем лепо, предам му ова писма, он их прочита, узме моју молбу па напише: „Да се премести!” Ето ти! Него, добро се сетих, треба да напишем молбу па да ми је одмах при руци, кад он каже: „Дајте молбу”, а ја одмах: Изволте!
МАНОЈЛО: Шта, зар ти ниси још тамо написао и спремио молбу?
АЋИМ: Шта ћеш, брате, кад немаш честита чиновника који би ти могао преписати.. Баш пред полазак, истукао сам онога наглувога; обио сам му о главу цео један лењир оноокружног суда. Ја се сав умијем мастилом радећи, тако рећи сав се увучем у дивит, а он се увуче у кафанчину па банчи. Каже ми Савета: „Ти си се опет тукао са практикантима, али то не личи, забога, твоме достојанству, ти си председник суда!” Свеједно: личило или не личило моме достојанству, морам пре но што одем отуд испребијати још и оног дугачког што краде државну хартију па продаје деци.
МАНОЈЛО: Дабоме да га мораш испребијати!... Али, реци ми, тако ти Бога, зар немаш тамо ни једног честитог који ти је могао преписати молбу?
АЋИМ: Немам, брате! Написао ја лепо молбу и удесио:где треба тачка — тачка, где треба запета — запета, двојеточије — двојеточије, удивително — удивително..
МАНОЈЛО: Јест, удивително!
АЋИМ: А био сам пред полазак нешто слаб те нисам отишао у канцеларију него послао по пандуру.. И кажем још пандуру од речи до речи: Ево ти ово, иди у суд па дај оном дукачком практиканту Теофилу да на чисто препише; ако није у канцеларји, а он је тамо преко пута, код „Сабље Димишћије”, карта се. Ако не нађеш њега, а ти отиди код „Моруне”...
МАНОЈЛО: Код „Моруне?”
АЋИМ: Јест! Тамо је онај наглуви практикант, хвата сељаке па им пише жалбе. А ако не нађеш ни њега, онда иди у суд, секретар мора бити тамо!... Јер секретар, знаш, увек спава у канцеларији.
МАНОЈЛО: Гле, молим те!
АЋИМ: Е, тако, пошљем пандура, кад, не прође ни по сата, а он се врати. Каже: „Не могу ни једног да нађем". јеси ли био код „Сабље Димишћије”? — „Јесам. каже, тамо је онај дугачки па се потукао; све диже столицу у вис и виче: „Дама пик је била на сону! Ах, само да се вратим, тај ће ми Теофило већ остати на сону! А, јеси ли будио секретара? — питам ја. 1
МАНОЈЛО: То оног што спава у канцеларији?
АЋИМ: Јес! Каже: будио сам га па испрва није хтео да се пробуди, а после се наљутио, дочепао молбу, згужвао и поцепао.
МАНОЈЛО: Па сад?
АЋИМ: Па сад то, онај исцепао молбу, ја нисам имао кад да напишем другу, јер било већ време да се полази, па ћу сад овде. У тебе има перо и мастило, је ли?
МАНОЈЛО: Има, дабоме. Ево, ево овде; ево и хартије!
АЋИМ (Седа. узима перо и проба на нокту да га умаче и почиње, па одмах прекида): Слушај, Манојло, сметаш ми. Ја не умем да мислим када још кога има у соби.
МАНОЈЛО: Па одох ја тамо код жена.
АЋИМ: Немој готово, него могао би, за време док ја састављам молбу, да одеш и видиш шта је са Светиславом. Једва смо чекали да га видимо, а њега нема. Бојим се да није нешто слаб или тако нешто.
МАНОЈЛО: Па добро, кад тако велиш, Баш да пођем; је’л тако велиш?
АЋИМ: Па јесте!
МАНОЈЛО: Добро кад ти велиш. (Узме шешир, пође до врата па се врати.) А велиш да га зовем?
АЋИМ: Па да га зовеш, дабоме!
МАНОЈЛО: А, овај... јеси ли ти онако мало размислио о томе?
АЋИМ: О чему?
МАНОЈЛО: Па о Светиславу!
АЋИМ: Ама шта имам да размишљам?
МАНОЈЛО: Па рекох, да ти он нешто не буде на сметњи?
АЋИМ: Како на сметњи?
МАНОЈЛО: Па велим... знаш... он је сарадник оног листа.
АЋИМ: Ама каквог листа?
МАНОЈЛО
Јеси ли читао који пут лист „Народни пријатељ“!
АЋИМ: Јест, па?
МАНОЈЛО: Па од неколико дана он је уредник тога листа, тако ми каже Јованка.
АЋИМ: Ама онога листа што онако грди данашње министре?
МАНОЈЛО: Јес'!
АЋИМ (Дочепа се за косе): Господе Боже! Мој син грди министре, — мој рођени син грди министре, је ли, Манојло?
МАНОЈЛО: Грди их, боме!
АЋИМ: Господе, шта сам ја доживео под старе дане! И мој министар, овај, мој господин министар зна можда да је он мој син, или зна може бити да сам ја његов отац... свеједно, тек мој господин министар, зна, извесно зна.
МАНОЈЛО: Дабоме да зна!
АЋИМ: Ама откуд то, по Богу брате, откуд то? Ја сам, брате, мирне крви, цела моја фамилија је мирне крви и Саветина је фамилија мирне крви, те откуд то да се он тако изметне?... Е, тај ми је леп колач испекао. Таман као што треба. Одем ја лепо, па: „Добар дан, господине министре, ја сам тај и тај!” А он тек протрља руке па мени: „Аха, голубе мој, ви сте дакле тај и тај, отац тога и тога, комунца?” Па тек онда отвори протокол па на: А... а, а, а, а, а. (Показује прстом превртање листове.) а, а, — Аћим! Е, драги мој господине Аћиме, овамо, онамо; одовуд, одонуд, извол'те ви лепо напоље из службе!”
МАНОЈЛО: Напоље, дабоме!
АЋИМ: Дабоме! Али чекај, синко мој, да видимо може ли то бити: кад сам ја тебе хлебом наранио, ти зар мени хлеб да ускратиш! (Сети се.) Ти велиш, Манојло, тек је од неколико дана уредник тога листа?
МАНОЈЛО: Јес’!
АЋИМ: А пре тога био други?
МАНОЈЛО: Јес’!
АЋИМ: Шта знаш, може бити министар још и не зна да је он уредник.... може бити... Иди одмах зови га, доведи га, донеси га....
МАНОЈЛО: Мислим нешто...
АЋИМ: Немој ништа да мислиш, него га одмах доведи; ако неће, узми четири човека па га донеси. Разумеш ли, донеси га!
МАНОЈЛО: Ама...
АЋИМ: Молим те, иди што пре, не смемо ни часа часити. Иди, иди, иди! (Изгура га).
|