Протекција (комедија у пет чинова)/36
IV
АЋИМ, МАНОЈЛО, ПРЕЂАШЊИ
МАНОЈАО: А шта си се ти, снахо, тако замислила? Биће правиш планове како ћеш се сместити у Београду?
САВЕТА: Па и то, боме! Ето, кад се зрело размислим, немам ни честите хаљине да изађем у свет. Аћиме, то би нам морала бити прва брига да направим хаљину.
АЋИМ: Па јесте, зато смо и тражили премештај, због твоје хаљине.
САВЕТА: Али, човече, погледај ме, ако имаш очију. Па ваљда и ја у својој тридесетој години треба да изгледам к свету.
АЋИМ: Море, жено, па тебе ће Јулка још мало па стићи у годинама. Wој је већ двадесет.
САВЕТА: То се тебе ништа не тиче колико Јулка има година. Хоћеш ваљда сад, под sтарост, да се мешаш у женске послове. Што мора бити мора, ја сам председниковица и морам имати честиту хаљину, иначе како би ме свет познавао?
АЋИМ: Ама, за то се ти не брини, Савета! Овде у Београду има тако много председниковица, да свет и не зна која од њих има нову хаљину а која стару. Него, дедер ти да ми збринемо друге прече бриге.
САВЕТА: Па ако је то, а оно мени је најпреча брига ово дете што си ухапсио.
АЋИМ: Пст!
МАНОЈЛО: Пст!
АЋИМ: О томе немој тако гласно говорити.
МАНО ЈЛО: Шапћи!
САВЕТА: (Шапћући): Па добро, докле га мислиш држати тако?
А ЋИМ: (Шапћући): Док се ствар потпуно не сврши.
МАНОЈЛО (Шапћући): Док се потпуно не сврши.
САВЕТА (Опет шапћући): Па ти рече да је све свршено код министра?
АЋИМ (Шапћући): Обећао, ал’ треба да потпише. Од обећања до потписа који пут је даље него од Београда до Цариграда. Треба да потпише, Савета!
МАНОЈЛО (Шапћућа): Црно на беломе!
АЋИМ (Шапћући): А ако овога пустим, па распали оно...
МАНОЈЛО (Шапћући): „Течете звања и положаје!”
АЋИМ (Шапћући): Оде све до ђавола!
САВЕТА (Шапћући): Па добро, а шта ћемо с оном другом бригом, са Јулком?
АЋИМ (Гласно): Е, то говори гласно.
МАНОЈЛО (Гласно): Сасвим гласно!
САВЕТА: Па реко’, шта ћемо са том бригом? Младен је положио испит, па ће сад доћи и тражити да му отворено кажемо.
АЋИМ: Е, па, казаћемо му отворено.
МАНОЈЛО: Сасвим отворено!
САВЕТА: Знам, ал’ шта ћемо му казати?
АЋИМ: Е, то не знам ни ја.
САВЕТА: Кажи ти мени, је ли то извесно да ти добијаш Београд?
АЋИМ: Ама зар ти нисам казао! Није то да кажеш да смо онако с ногу разговарали, него „Извол’те седите, господине Аћиме!” — „Изволте цигару, господине Аћиме!”
МАНОЈЛО: „Шта желите, господине Аћиме?”
АЋИМ: Разуме се! Па ја њему...
МАНОЈЛО: „Така и така ствар, господине министре”.
АЋИМ: Јесте. А он мени...
МАНОЈЛО: Ви то заслужујете, господине Аћиме; ја ћу то учинити, господине Аћиме!”
АЋИМ: „Будите без бриге, господине Аћиме!"
САВЕТА: Е, па кад је тако, онда можемо Младена одбити. Не кажем да га просто отерамо, него лепим начином реци, како ти се он јако допада, али не можеш да му даш ћерку.
АЋИМ: Па кад ми се допада зашто онда не могу да му дам ћерку?
САВЕТА: Е, па, ако ти се тако не свиђа, а ти му реци у очи.
МАНОЈЛО: Сасвим, у очи!
АЋИМ: Па добро, ал’ шта да му кажем у очи?
САВЕТА: Да му кажеш: да је сувише високо скочио кад је послао проводаџику да тражи твоју ћерку.
АЋИМ: Добро, казаћу му! (Размисли) Него, знаш, Саве-та, боље кажи му ти то. Онако, теби више личи да му кажеш да је сувише високо скочио.
САВЕТА (Погледа на прозор): Ију! Ено га као наручен. Баш право овамо. Ја одох, Аћиме, а ти му реци! Немој да пропушташ, него му реци отворено. (Одлази нагло.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|