Протекција (комедија у пет чинова)/33
ЧИН ТРЕЋИ
Манојлова соба из првог чина.
I
ЈУЛКА, ЈОВАНКА
ЈУЛКА (Весело скакуће, ташне рукама и пева): У Београд, у Београд, трала-ла-ла-ла; у Београд трала-ла-ла-ла, ла!
ЈОВАНКА: Та доста, доста већ!
ЈУЛКА: Почећу опет да учим француски: „Бон жур, сил ву пле, коман ву порте ву?”
ЈОВАНКА: А клавир?
ЈУЛКА: И клавир, разуме се! (Свира прстима као по клавиру) Трала-ла-ла, трала-ла, ла-ла! Замисли, стан на Теразијама, па клавир крај прозора. Па ту пролазе чиновници, млади трговци, официри. Прође на пример неки старији господин, а ја онда (Певуши нешто тихо и тужно) трала-ла-ла-ла; а прође млад официр, разуме се са црвеним панталонама, а ја онда (Бурно и врлогаасно) Трала-ла-ла-ла! Па мора да окрене главу.
ЈОВАНКА: Благо теби, како тебе све то весели!
ЈУЛКА: Па онда Топчидер, Калемегдан, балови, концерти, позориште. Ах позориште, ложа, деколте, а напред у фотељама официри...
ЈОВАНКА (Смејући се): Они са црвеним панталонама?
ЈУЛКА: Разуме се! Па онда Калемегдан. За Калемегдан ћу направити неколико хаљина. Прво плаву као небо плаву, па овде за појасом бео цвет... Па ја идем напред, а мајка за мном, а клупе у парку посели млади писари, адвокати, професори, секретари, официри, а ја пролазим а они се гуркају: „Која је ово, ово је нешто ново за Београд?” Друго вече обучем жуту, као лимун жуту хаљину, а за појасом црвен цвет, па опет ја напред а мајка за мном, а они на клупама шапћу: „Ово је она синоћна!” После, зна се већ како иде; испустим кишобран, млади господин скочи и дода ми га, ја поцрвеним и кажем му: „Хвала”. Он узбуђено одговори: „О, молим, за мене је велика срећа ова услуга!” Сутрадан он ми се јавља и насмеши се; трећега дана он ми се јавља, насмеши се, а насмешим се и ја на њега и онда... но, знаш како то иде после.
ЈОВАНКА: Ја не знам.
ЈУЛКА (Изненађена): Како? Зар ти ниси још никад волела?
ЈОВАНКА: Нисам!
ЈУЛКА: И тебе нико кије волео?
ЈОВАНКА: Није!
ЈУЛКА: Ију! Је ли то могуће? То је просто немогуће! У Београду па не бити заљубљен? Ја мислим да у Београду свака девојка мора бити заљубљена. Па зар те нико није ни онако мало испод ока, мало враголасто, погледао?
ЈОВАНКА (За се): Боже мој!
ЈУЛКА: Чекај само док се преселимо, па ћу те ја научити како се то ради. Београђанке увек мисле да ми палачанке ништа не знамо, али се варају, боме! Чекај ти само док ја дођем у Београд.
ЈОВАНКА (За се): Он ме је одиста доста чудно погледао.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|