Пропаст краљевства босанског
у Кључу 1463. године
Закукала сиња кукавица
На граници босанекога бана,
Остав ше га браћа изабрана
Јер је редом свима омрзнуо.
Кад на Босну завојиштише Турци, 5
Да добију босанскога бана,
Да је њему добра срећа била,
Да је им'о срце у њедрима,
Мушку памет у јуначкој глави,
Не бише га преварили Турци, 10
А тако га преварише љуто,
Са онијем краљем латинскијем.
Он је своју браћу порушио
Сиротињу своју оставио;
Оста Босна на босанском бану, 15
А у бана танка памет бјаше
Танка памет а несрећа брза,
Јер му књига из Њемачке дође,
Од Латинског краља Њемачкога,
Овако му ситна књига каже: 20
„Бе не бој се Ристићу Стеване!
Што су на те завојштили Турци,
Од Једрене јест Мемед Алија,
Да притисне Босну поноситу.
Ако ли ћеш мене послушати, 25
Он не може с нама ратовати,
Да се данас у једно сложимо,
Да ми нашу војску саставимо
Помени се да си вјере моје,
Земља твоја а управа моја 30
Пак ти узми моје генерале
Те се с њима од Турака брани.
Када бану така књига дође
Превари се уједе га змија
Закука му римска кукавица 35
На пенџеру у бијелу двору
Што остави чисту вјеру своју,
А прихвати туђу без невоље.
Сва од њега браћа одступише,
Овоју јадну војску порушише; 40
А на Босну Турци ударише,
Половину Босне притискоше.
Србадија силна и бијесна,
Ал залуду кад ту фајде нема
Кад ко војском окренути нема, 45
Душманин се лако на њу спрема,
Половину Босне приватише,
Поглавице српске поваташе,
Неког силом, неког пријеваром
Сарајево под руку узеше, 50
Па на бана војску окренуше.
Мисли бане да ће останути,
А не види да ће погинути,
У Јајцу се граду затворио
Док закука сиња кукавица, 55
На вр’ Јајца у његовој кули:
„Босне бане, Ристићу Стеване!
Сву ти Босну притискоше Турци,
А све с тебе и сневјере твоје,
Док не слушаш Србадије своје, 60
Веће слушаш господе латинске,
Који тебе љуто преварише
И за собом тебе окренуше.
Видиш бане ти несреће твоје,
Што остави вјеру прађедовску, 65
Славну вјеру Српску и Христјапску,
Сад ће на те Турци ударити
Камена ти Јајјца опколити.“
Љуто жали Ристићу Стеване
Љуто жали што је учинио; 70
Ал залуду Богу није мио
Није мио ко је прије био
Док је своју вјеру погазио
У то доба 'ударише Турци
Низ крајину као мрки вуци 75
Све сјекући Србе крајишнике
Од старина рођепе јунаке,
Док сиђоше Јајцу каменоме,
Око Јајца војском околише
И ту с баном џењак отворише. 80
Ту се бише до петнајест дана
Препадоше босанскога бана,
Препадоше па га преварише,
Што се бијеш, кад ти фајде нема?
Теби више господоват нема, 85
Боље ти је данас побјегнути,
Нег у граду сјутра погинути.
Препаде се Ристићу Стеване,
Он поведе дјецу и љубовцу
И понесе готовину благо, 90
Пак из Јајца ноћу побјегоше,
У Кључу се ватан учинише
И топове своје намјестише,
Дадоше им изобиља ране,
Неби л турске саломили гране 95
Још се узда Ристићу Стеване,
Још се узда да се не заузда.
Мало вријеме за дуго не било,
Док у јутро јутро освануло
Кад погледа Ристићу Стеване 100
К&да Кључа опколили Турци,
Опколили са четири стране
Да саломе све банове гране,
Дочека нх Ристићу Стеване
Ту се бише три бијеле дана 105
Кад четврто јутро освануло
Док ето му књиге шаровите
Од најпрвог царева везира,
По имену бега Вели бега,
И та књига 'вако изговара: 110
О чули ме Ристићу Стеване,
Ти босански од старина бане,
Што се бијеш кад ти фајде нема,
Јер се теби провалија спрема,
Већ послушај мене господара 115
И везира фати Мемед цара,
Што му војску водим и управљам
И ево ти тврду вјеру дајем
Ријеч дајем којом се познајем,
Од Стамбула до Босне поносне, 120
Нека знадеш преварит те нећу,
Ако ћеш ме данас послушати,
Ти поведн собом породицу,
Води собом ког је теби драго —
Ти на Кључу отвори капију 125
И проведи робље на капију
И понеси готовину благо
И остало што је теби драго
А небој се никога до Бога.
Кад Стефану така књига дође, 130
Опреми се путовати пође,
Па изведе своју породицу
(Сиротињу Српског цар Лазара,
Кој погибе на бојну Косову
По издаји Бранковића Вука, 135
Највећега Српскога ајдука
Божија га погубила рука!)
Кад је бане Кључа отворио,
Отворена врата оставио,
Он побјеже жалосна му мајка! 140
И мишљаше да ће побјегнути,
Али ето јада изненада!
Турска вјера о невјери ради,
Увати га одређена стража
Са његовом цјелом породицом 145
Свезаше му руке наопако
Пишти Стеван као змија љута
Одведоше их Мули кадији
И везиру бегу Вели-бегу
Који своју похвалише стражу: 150
„Бе аФерим наши соколови,
Добру сте нам тицу уловили,
Уловили босанскога бана!"
Тад кадија турскп законаша
Стаде савјет везиру давати, 155
Како ђаура треба погубити:
Ил га дави ил га посијеци! —
Изведоше босанскога бана,
Изведоше па га посјекоше,
Посјечену главу проваљаше 160
То за Мулу права радост бјаше,
Пак пошета Мула кадија,
Да прегледа коње и кобиле
Да банову натоваре главу,
Да је спреме бијелу Стамболу. 165
Док дођоше до једне катуре.
У Муле се лула раслабила,
Спаде њему лула са чибука,
Он се сагну лулу приватити,
А кобила што се придесила, 170
Одбаци се ногзм чивтимице,
Међу очи плоче погодише
Док у Муле очи искочише
Једном пухну док душу испухну.
До везира гласи допадоше, 175
И везир му рахмет предаваше;
Ала рахмет то је Мули таман
Што погази вјеру на невјери,
Те погуби босанскога бана;
Није Мула књигу доучио, 180
У Стамболу у бијелу граду,
Па кобила њега приучила.
То гледају сва господа Српска,
Што су њима руке савезане,
Кад виђоше тадај говорише 185
Казали су по одавна људи:
Нема љета без Ђурђева данка,
Нема брата док не роди мајка
Нема данка без сунчаног зрака
Нити вјере без Српског јунака! 190
Који срце у грудима храни
Који Бога истинога хвали
Никад вјере погазити неће.
Али ево муке иневоље
Љута јада Босни изненада, 195
Дође вакат и дође вријеме
Да нам Турчин н у Босни суди,
Који вјере ни закона нема
Него себе у џенем спрема.
Горе гази вјеру нег' невјеру 200
Он се коме исповиђет нема
Да све спали цркве и џамије.
То рекоше босанске војводе,
То рекоше па их исјекоше
Све на вјери и божијој правди. 205
Тадај везир војску подигнуо,
Пак покупи славну Србадију.
Часом сабра педесет хиљада,
Све момака жалосна им мајка!
Славног рода Српскога порода, 210
Па их собом Турци одведоше
Када Босну под руку узеше.
Те од Срба посташе потурци
За Србина најгори крвници.
Прибиљежио: Родољуб
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
