Пролог у сликама
(Облак застире дно позорнице).
ПРОЛОГ (у народном оделу са тробојном широком врпцом преко прсију):
Молим вам се, господо свијетла
И госпође срдца племенита,
Милостиво да ми допустите,
Да вам красну причу приповедим
О вилинском чеду чудесноме,
Што је лепо, ко звезда Даница,
Пуно краса и пуно милине
К'о ма које дете од Богова
Што на грчком седише Олимпу.
ПРВА СЛИКА
Вилинско чедо.
(Облак се дигне и укаже оку горски предел, голе хриди, на врху седи девојче босо у самој сукњици и кошуљи, с расплетеним власима и држи рукама лице покривено. Мрак је, ветар душе, дивљач, пустиња.)
ПРОЛОГ (окрене се слици):
На врх Клека гиздаве планине
Седи мало сирото девојче,
Свилна јој је коса разплетена,
Рухо јој је вето подерано.
Боса ходи по оштром камену,
Руке држи на свом младом лицу,
Да јој свијет не опази суза:
Убога је, али поносита;
Зна да кћи је рода славјанскога
Па осећа величину рода!...
Видите ли како дрхће млада.
К’о танана у ветру шибљика!
О! на голој хриди у висини
Мрзла влада магла и ветрина,
Докле јарко не овлада сунце;
А њој плава текар свиће зора,
А сунце јој јоште се не роди.
Немој плакат’ вилински породе,
Наша гора златне виле љуби,
Наше поље сладку песму цени,
А лијепа ова домовина
Грли све, што лепотом одсева,
Штује, што је добро и високо.
Наша гора дат’ ће теби хлада,
Наше поље дат’ ће теби зрака,
А лијепа. ова домовина
Примит’ ће те као крв рођену,
Златном ће те ризом оденути.
Сјајним ће те венцем накитити,
Тек јој кажи то вилинско лице,
И дај чут' јој песму од дивоте.
(Девојче устане бодро.)
Тако, мила! отреси се страха,
Страх убија и вољу и снагу;
Смело гледај у будућност мрачну,
Младу смелост свет радо помаже.
(Засвити.)
Ето видиш, светлост просијава,
Је л’ то сунце? ил’ је лепа нада?
Било сунце, била лепа нада,
Само напред, у светлост полазиш,
А светлост је већ у себи живот!
(Девојче се обрадује нечему.)
Каква радост на детету сијну?
(Она диже главу и очи к небу.)
Око диже у висину плаву
Сигурно јој утеха долази...
(Она метне руку на прси.)
Руке своје меће на срдашце...
Хвали бога? Добро бити мора!
(Светлост се умножи.)
Светлост расте: дан јој просијава.
(Чује се јутарње звоно.)
Како мило души и срдцу годи
Тај знак први дневнога живота.
(Звонцад на овцама чује се.)
Пастир тера на пашу овчице...
(Свира фрула.)
Мили гласи фрулице простачке,
Ви сте мати холог шестопевца
Што нам душу у небо подиже...
(Чује се песма пастирке: „Мируј, мируј срце моје.“)
И песма се из свог сна пробуди:
Та сељанка навешћује Мурску
Хрватицу Европом слављену.
Како песму мала вила слуша!
Како проста раздрага ју свирка.
Таку свирку болник у сну чује
Кад румено долеће му здравље!
Таква песма здвојењу замнева
Кад му сијне јасно спаса лице!
(Девојче пружи руке као да хоће кога да пригрли и ступа напрво.)
Напред ступа, беле шири руке...
(Сад дође са стране на супрот троједна краљевина. Сунце се роди.
Девојче падне на груди домовине. Тиха музика почне свирати.)
Лепо чедо славну нађе мајку,
Слабо дете спусти се на недро
Које ће му пуну дати снагу...
(Мало јача музика.)
Зора свану, весеље запева:
Чедо мало немај више страха
Ког та прими диже га из праха,
Хрватска је већ за многу рлаву
Неумрлу придобила славу!
(Облак падне.)
ДРУГА СЛИКА
ПРОЛОГ (говори публици):
Дете мало нађе мајку милу,
А мајчина нега даје снагу.
Мало дете, већ је понарасло;
Мајка јој је косу очешљала,
Одела је свитом племенитом.
Те лијепо беле виле чедо
Многе очи на се већ навлачи.
У град онај доведе ју мајка,
И у њему леп јој двор сагради,
Те у томе двору материном
Снева дезва своје миле сане,
Вежба силе и прикупља снагу.
Кћи смиона сунчанога зрака,
Лако чедо златнога облака,
Ту чудесне изнађе прилике,
Живот сана, боје осећања,
Вихор страсти, од љубави сласти,
Светлост неба, мракове јереба,
Кај злочинца, срдце од љубимца,
И ове свето пак и све проклето,
И све сјајно, лепо, мило, бајно,
И све страшно, грозно и ужасно,
Све што диже у небо човека
И што за свег убија га века.
Све то дева развија у слике,
И различне изводи прилике,
И даје их гледати свијету,
И у свету тврди веру свету:
Да све пада што низи човјека,
Што га диже, то траје до века!
Више пута гледнула је вила
И на поље оташтва нам мила.
Те је кадкад у то зимње вече
Давала нам нашег врта цвеће,
Одгањала са прошлоети мраке,
И славила народне јунаке,
Те гледала да у наши груди
Понос с' дичним родом нам пробуди,
И учврсти жељу нам срдаца,
Да будемо већи од отаца.
(Облак се дигне. Дворана лепа. Вила која је сад већ девојка и троједна краљерина у сјајном оделу. Вила има чаробни штап у руци.)
Ено виле! Погледајте само
Што мајчина нега не учини.
Чуда чини материна нега.
Тежко своме свагда без својега!
(Вила као да говорн матери).
Кћи матери овако говори:
Мајко мила, већ ме нарав слуша;
Већ ти могу стварат и разстварат’...
Гром ме слуша...
(Махне шибицом, загрми и тресне.)
Ето чујеш мајко!
Сунце могу угасити јарко...
(Махне шибицом: мрак).
Јасна светлост на реч моју сјаје...
(Сијне грчка ватра).
Пако огањ кад ја рекнем даје...
(Огањ изпод земље букне.)
Спуштају се из облака виле
Кад осете мога слова силе
(Махну спушта се одозго група вила).
Зрак ми иева...
(Махне: тиха музика).
Говоре гробови...
(Махне, изпод земље чујесе глас Хамлетова отца: Закуни се: на другом месту: Закуни се! на трећем: Закуни се!)
И сами ме слушају духови...
(Махне: Духови пролазе преко позорнице, осветљени ватром).
За ме нема у свету простора,
Време ми се покорити мора;
Видиш мајко! Снага ми је јача,
Ал још сила краћа ми је од воље,
Још је моје преузацко поље.
Пуст' ме да ти сад покажем мајко,
Какве слике к себи ме привлаче,
Што би рада ако и немогу.
Допадну л’ се моје слике теби
И нађеш ли да ми жеља врезди,
Помози ми и на даље мајко,
Да за храну теби дадем славу.
(Махне шибицом: Укаже се храм славе. Осијан бојом и светлошћу. У округу стоје слике о којима се говори у одговарајућем костиму.)
Видиш мајко то је храм свијета:
То су луче мога родног дана,
То су дике великнх народа.
Стог ме теби послаше облаци
Да ти такве одгаим синове,
Стог ме небо на земљу упути
Да јој такве подигнем стоборе.
(СОФОКЛЕС и ЕСХИЛОС).
Та двоица што се лепо грле
То су сунца дичнога Хеласа,
На Олимпу одхрани их Муза,
Па и данас сјају у свијету
А на славу себи и своима.
(ШЕКСПИР).
Онај један што но тамо стои
То је онај кому нема равна,
Па с тог никог уза себе нема.
То је слика великог Британца
Горостаса међ људским духовма
То је Шекопир алем драги камен
Са коим се човештво поноси.
(ЛОПЕ ДЕ ВЕГА и КАЛДЕРОН).
Она тамо два сјајна образа
Јесу цвеће из земље Шпањолске
Једно Вега а друго Калдерон,
Два човека, два чуда божија
(РАСИН и ВОЛТЕР).
Овде стоје Франције синови
Од њих више два ћу теби казат’,
То је Расин славног доба слава!...
То је Волтер... с коим се краљеви
Братимише. Тај роди једнакост;
Тому грло гром позајми своје,
Перо бе му из муње сковано.
(ГЕТЕ и ШИЛЕР).
А два она кому нису знана?
Онај спои у својем Фаусту
Земљу с небом, са богом човека,
Сиротињи даде свемогућство,
И надвлада пако човечанством,
И знаности сав отров изсука,
И гријеху небеса отвори,
Све истином и оштрином мисли!.
Онај други даде свом народу
Баленштајна и Тела јуначког,
И подиже људе у богове,
И ужеже пламен у народу,
Кои живце у челик претвара,
У крв сипа огањ узхићења,
Те све правом светлошћу осипа
И казује окове оковма
Ма из злата да их саковаше,
И казује висину висином,
Ма да рита крије ју прњава.
Има такве још више дивоте
Ал’ у наше нећу слазит’ доба,
Да ком како не учиним криво.
Такве сине желим одгоити
Теби мајко и нашем народу
Кои ће ти име прославити,
У свијету дичног велеумља,
Кои ће ти духове подићи
Кои ће ти живот узнијети.
Имаш мајко доста тога блага
Само ваља светлости га дати.
На твоих се Стазић диже груди,
Ти породи младу Малингарку,
Твоја јесте дика више песме
Славна Мурска, Равијојла вила.
Само мајко учини што можеш.
Ту новчићи постају цветићи,
Стотинице свијетле звездице,
Хиљадице дивне репатице!
Капља зноја, која за то капне,
У најлепши бисер створит’ ће се,
Те ће теби сјајну дати круну
А народу дику и поштење.
(Облак се спусти).
ТРЕЋА СЛИКА
ПРОЛОГ (говори даље):
Благи боже велика ти хвала!
Красно л’ благо народу нам даде,
Та имамо песму у народу
Којој свет се и чуди и диви;
Јунаштво нам сија у свијету
К’о на небу оно јарко сунце;
Прошлост нам је као небо плаво
Пуна миља и пуна светлости;
Садашњост нам опружује крила,
Да у јасну дигне се висину;
А будућност... ко ће погодити
Какви дани на кога чекају!
Али ако не варају знаци
Које свету ово време даје,
Будућност нас чека много лепша
Нег што икад прошлост нам бијаше.
Вилинско ће чедо погодити;
Те ће слава славјанска на југу
Моћи стати уз ма коју другу.
(Иза облака чује се радосно: Живила! Живила!)
ПРОЛОГ (гледи тамо):
Но какви се то просуше гласи?
(Облак се дигне. Призор је лепи пољски предел са низким брежуљцима. Горе стоји домовина и вила која има црвени плашт са заставом народном у руци једној, а венцем лавровим у другој. Око ње народ у лепој групи са заставама, у свечаној одећи виче: Живила!)
Ох милине мајка домовина
Кћерку вилу у народ изведе,
А народ ју као сестру прими!
Ох прим’те ју и пригрлите ју,
За ваше ће живити поштење!
Дични сини јуначке Хрватске,
Соколови Славоније красне,
И ви тићи из орлова гњезда
Пригрлите вилу уметницу
Ваша љубов улит’ ће јој снагу,
Ваша милост дати ће јој крила,
Ваша радост дух ће јој узнети:
Само тако моћи ће живљети
Само тако моћи ће цветати,
Само тако моћи ће сијати,
И велику изпунит' задаћу!
Јер та вила што то од вас иште
Народно је наше казалиште!
(Вила клекне. Домовина јој метне руку на главу, а другом ју предаје народу, овај стане заставама махати, радостно показује да ју прима, а оркестар засвира: Још Хрватска ниј’ пропала.)
(Застор се спусти).