Пролеће усрећило пастира

Пролеће усрећило пастира Писац: Јован Грчић Миленко

Пастирче се замислило,
На далеке мисли краје,
Баш к’о да би тамо хтело
Откуда му сунце сјаје.

Погледује у висине.
Пита нешто небо мило.
У срцу му осмех сину:
Небо га је усрећило!

»Ох па све зар мени даде
Што преда мном ево сјаје:
Љупка брда, доље миле,
Поносите земске раје?«

»Теби! Теби!« — глас му јекну
По сред срца среће пуна;
»А с неба ти сија, ено,
Природина царска круна!«

И »царе« се загледао
У злаћана своја брда,
У ставицу многу, многу,
Што сребрном виру врда.

И царе се загледао
У гранчице презелене,
Па их оком пита чисто:
»Да л’ гледате и ви мене?«

И разгледа цвеће росно,
Прислушкује птице миле,
Чуди им се како ’но су
Складно песму удесиле.

»Здраво, децо милогласна!
Поданици срећни моји!
Ко поджиже луче јасне,
Тај нека вам јата броји!«

П онда гледа уза себе,
На свилено мотри стадо.
Ох, како му срце игра!
Ох, како га има радо!

Ко ће срећу »новог цара«
Да исприча, добар Боже!
Та врулица — тешилица —
Она јоште једна може!

Па како ли јасно збори!
Ко је не би слуш’о радо?
Па зар уз њу да не игра,
Да не цупне срећно стадо?

А пастир се осмешкује,
A њему је мило, мило:
»Бело стадо, благо нама,
Пролеће нас усрећило!«

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 49-50

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.