[Проговара љуба Анђелија]
......................................
Проговара љуба Анђелија,
Проговара слугу Милутине:
— Чујеш мене, слуго Милутине,
Иди узни остру секирицу, 5
Па отиди у нове градине,
Ти исечи два златна дрвета,
Па ги баци поток у језеро.
То је слуга љубу послушао,
Па одсече две златни дрвета, 10
Па ги баци поток у језеро,
Претвори се две големе рибе,
Па се слуга чудом учудио,
Па се слуга натраг поврнуо
Па отиде Стеви господару. 15
— Чујеш ли ме, Стево, господаре,
Ја сам ти се млого ушчудио.
Нареди ме љуба Анђелија
Да отидем у нове градине,
Да одсечем два златна дрвета, 20
Да ги бацим поток у језеро.
К’д сам, Стево, две дрва бацио,
Створише се две рибе големе.
Кад је Стева слуге глас зачуо,
Рипну Стева на јуначке ноге, 25
Па откачи пушку од чивије,
Па отиде поток на језеро,
Да убије две рибе големе.
Кад је Стева на обалу стао,
А из воду рибе проговарав: 30
— Немој, тато, ти нас да убијеш,
И ми несно две големе рибе,
Ми смо, тато, твоја два детета,
Ми смо, тато, братак и сестрица,
Твоја не је мајка живи закопала, 35
Све због твоју Латинку девојку,
Што је, тато, ти неси узеја,
Литру злато и полоку сребро
И мараму од сувога злата,
Но узеја нашу милу мајку. 40
Кад је Стева дечји глас зачуја,
Из руке му пушка испаднула,
Испаднула у зелену траву,
Деца мала стала на обалу,
На главу ги позлатна косица. 45
Залете се Стева на обале,
И привати децу за беле ручице,
И пољуби децу у бијели лице,
Обе води двору бијелому.
Сусрете ги остарела мајка. 50
Проговара Стево господаре:
— Ајде, мајко, с нама да вечераш,
Да се с нашу децу веселимо,
Које си гу живи закопала.
Проговара остарела мајка: 55
— Ја не могу с вама вечерати,
Ни заједно с вама веселити.
То изусти и душиште испушти.
