Пријатељу (Алекса Шантић)
Пријатељу! Знадем да су ови пути
На нашој планети трње што нас боде,
Да је мало стаза што у башти воде
Где бокори шуме сунцем огрнути.
Но ниједна твоја ноћ још није била
Без звезда, јер њих је само облак скрио,
За облаком трепти њихов блесак мио...
Полети, и њима узнеће те крила!
Да, живот је мемла робијашке куће,
И његово трње све те пара љуће,
И цветова нема да се теби јаве...
Но ти имаш руке! Снагом рука голи'
Оструге разгрни и крвљу их поли,
И наћи ћеш твоје љубичице плаве...