Приповијетке из Старога и Новог завјета

ПРИПОВИЈЕТКЕ ИЗ СТАРОГА И НОВОГ ЗАВЈЕТА Писац: непознати

Превео Ђура Даничић. Седмо издање. Београд 1865.

Из Старога завјета

1. Постање свијета.

Бог је створио небо и земљу само својом ријечју. Осим Бога није било ништа докле Бог није створио. Сам је Бог без почетка, и он може стварати штогод хоће. Он није хтио да свијет у један пут постане овако лијеп, него мало по мало, уредивши и намјестивши из почетка све једно према другоме.

Сад да видимо како је Бог за шест дана створио небо и земљу.

Бог рече да постане видјело; и видјело постане. Тада Бог одвоји видјело од таме; и тако постане прва ноћ и први дан. — По том створи Бог свод који је око земље, и одвоји воду изнад свода од воде испод свода, и свод назове небо. То је други дан. — Трећи дан одвоји Бог на земљи воду од суха, и учини те из земље никне трава, и биље и дрвета с родовима.

Четврти дан створи Бог видјела на небу, што показују земљи знаке и времена и дане и године, а на име велико видјело што управља даном, и мало видјело што управља ноћи, заједно са звијездама. — Пети дан створи Бог велике рибе, и све што у води живи, и свакојаке птице, па их благослови и рече: „Рађајте се и множите се!“ — Шести дан учини Бог те изиде из земље звјериње, свако по својему роду. Тада рече Бог: „Дај да начинимо човјека, који ће бити у облику као и ми, и бити господар над рибама у мору и над свима птицама и над звјерињем и над свом земљом.“ И Бог створи човјека по својему обличју. Али створи само једнога човјека и једну жену, па их благослови и рече им: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме!“ — Тако би шести дан; и Бог погледа све што је створио, и гле! све бијаше врло добро.

Али шта је Бог радио седми дан? Уредио је недјељу и одредио нам дан за отпочивање. Јер седми дан почину Бог од свију својијех дјела што је учинио; и благослови седми дан, и посвети га за то што је он тај дан почивао од свију својијех дјела што је учинио.

2. Први гријех.

Бијаше један лијеп врт, који је сам Бог насадио и уњ човјека поставио. У томе је врту било свакојакијех дрвета, лијепијех за гледање и добријех за јело. Усред врта бијаху два особита дрвета: једно бјеше дрво од живота, а друго дрво од познања добра и зла. С овога пошљедњега забрани Бог човјеку да не једе, говорећи: „Једи са свију дрвета у врту; али с дрвета од познања добра и зла немој ни по што; јер како с њега окусиш одмах ћеш умријети.“

Али змија бијаше лукава, и рече жени: „Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?“ А жена одговори змији: „Ми једемо са свију дрвета у врту; само с дрвета усред врта казао је Бог да не једемо, и да не дирамо уњ, да не умремо.“ Тада рече змија жени: „Не ћете ви умријети! — него Бог зна да би вам се одмах очи отвориле, како бисте окусили с овога дрвета, и да бисте постали као и он, и да бисте сазнали шта је добро шта ли зло.“ Жена погледа на дрво, и слакоми се видећи како је лијеп род на њему и како би добро било свашта знати, те узабере с онога дрвета и окуси, па да мужу те и он окуси. У онај час им се очи отворе, те опазе да су голи; па узму смокова лишћа, и оплету опрегаче, те се запрегну.

То је било пред вече кад је већ било захладило. И они зачују Господа Бога гдје иде по врту. И Адам се сакрије са својом женом испред очију Божијих међу дрвета у врту.

А Господ Бог викне Адама говорећи: Адаме! Гдје си?“ — Он се одзове и рече: „Ја те чух гдје идеш, па се поплаших, јер сам го, и за то се сакрих.“ А Бог му рече: „Ко ти каза да си го? Да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?“ Онда Адам рече: „Жена што си је удружио са мном даде ми с дрвета, те окусих.“ Онда рече Бог жени: „За што си то учинила?“ А жена одговори: „Змија ме превари те окусих.“ Тада рече Господ Бог змији: „Кад си то учинила, да си проклета мимо све животиње! На трбуху да се вучеш и земљу да једеш до вијека! И још ћу метнути мрзост између тебе и жене, и између твојега сјемена и њезина сјемена. Оно ће ти на главу стајати, и ти ћеш га у пету уједати.“ — Жени пак рече: „Теби ћу много муке задати, с муком ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.“ — Па онда рече Адаму: „А ти што си послушао жену, и окусио с дрвета с којега сам ти забранио да не једеш: с тебе да је проклета земља! с муком ћеш се од ње хранити до вијека. Трње и коров ће ти рађати. Са знојем лица својега јешћеш хљеб свој, докле опет не будеш земља, од које си постао. Јер си земља, и земља ћеш бити.“ Тако човјек би изагнан из раја; и херувим с пламеним мачем стаде чувати пут к дрвету од живота.

3. Брат брату крвник.

Првоме сину Адамову бијаше име Каин а другоме Авељ. Каин је био тежак, а Авељ овчар. Једном ова два брата принесу Господу жртву: Каин од земаљскога рода, а Авељ од првенаца својега стада. Али Богу буде угоднија жртва Авељева од Каинове; јер Авељ бијаше принио жртву с вјером, а Кам бијаше тврд, и срце му бјеше пуно зависти. Тада се расрди Каин, и лице му се промијени. А Господ му рече: „Шта се срдиш, Каине? Што ли ти се лице промијени? Није ли тако? Кад си кротак, онда си мио, а кад нијеси кротак, гријех је на вратима. Али не дај гријеху на вољу, него га надвладај!“ По том поче говорити Каин опет с братом својијем Авељем. Али кад бијаху заједно у пољу, скочи Каин на брата својега Авеља и убије га.

Тада рече Господ Каину: „Гдје ти је брат Авељ?“ А он одговори: „Не знам! зар ћу га ја чувати!“ — Али му Господ рече: „Шта учини! крв брата твојега виче са земље к мени. И сад, да си проклет на земљи, која је зинула да прими из твојијех руку крв брата твојега. И кад земљу узрадиш, не ће ти више рађати. Не ће ти бити станка на земљи, него ћеш једнако бјежати.“ Тада рече Каин Господу: „Мој је гријех тако велики да ми се не може опростити. Мене ће убити ко ме удеси.“ Али Господ рече: „Не,“ и начини знак на Каину, да га нико не убије.

Тако отиде Каин испред очију Господњих са женом и дјецом, и наскоро по том сазида град, и прозове га по сину својему Енох. Двјеста и тридесет година било је Адаму кад се ово догодило. И Јева роди још једнога сина, којему надјене име Сит, као накнада за ово што је изгубила.

4. Потоп.

Први људи били су много јачи и дуже су живјели од данашњих људи десет пута. Адам је живио девет стотина и тридесет година, и кад је умр-о, имао је од Ситове лозе девет кољена, а од Каинове десет. Онда су и остали људи тако дуго живјели; Ноје је живио девет стотина и педесет година, а Матусал девет стотина и шездесет и девет. Да је Адам од свију синова својих имао потомака, било би их за живота његова толико колико је данас рода људскога. Али док су се тако људи умножавали на земљи, умноже се и зла и пакости међу њима. Тада рече Господ: Људи већ не ће да слушају духа мојега, јер су тијело. Даћу им рока још сто и двадесет година.“ — Јер онда Бог још није карао људи као по том свакојакијем невољама, муњама, громовима ни помором; нити је онда било писанога закона Божијега, ни светога писма ни власти, нити је кога Бог покарао друкчије осим духом својим.

Тада рече Господ: „Хоћу да истријебим са земље људе, које сам створио.“ Али Ноје бијаше стекао милост у Господа, јер бијаше побожан човјек, и живљаше по вољи Божијој. — Тада рече Бог Ноју: „Начини ковчег, у дужину од 300 лаката, у ширину од 50 лаката, и у висину од 30 лаката (дакле велику кућу), и у њему прегратке. Јер ево хоћу да пустим потоп на земљу. Па се затвори у ковчег са синовима својима и са женом својом и са женама синова својијех, и узми у ковчег од сваке животиње по двоје, да се сачува на земљи сјеме, и узми са собом свашта за јело, да прехраниш себе и њих.“

Шест стотина година било је Ноју кад је ушао у ковчег и кад је потоп наишао на земљу, седам стотина и двадесет шесте године по смрти Адамовој. Тада се развалише сви извори земаљски, и прозори се небески отворише, и удари дажд на земљу, за четрдесет дана, и вода дође и диже ковчег, те стаде водом пловити, и вода навали тако јако да сва брда под небом огрезоше у њој.

Петнаест лаката дође вода изнад брда, и стаја на земљи сто и педесет дана, па онда стаде опадати. Двадесети дан другога мјесеца бијаше Ноје ушао у ковчег, двадесет седми дан отворише се велики извори земаљски, а први дан десетога мјесеца опет се показаше врхови од брда. Ноје је чекао још четрдесет дана, па онда отвори прозор и испусти гаврана, и он одлети и више се не врати. По том Ноје испусти голубицу, и она одлети па му се опет врати у ковчег натраг. Послије седам дана Ноје испусти опет голубицу и она се врати са зеленом ловориковом гранчицом у кљуну. Опет послије седам дана испусти Ноје голубицу, али му се она више не врати. Ово је било први дан првога мјесеца; онда Ноје открије мало кров на ковчегу, и види да је вода пресахла. Али још двадесет и седам дана и од другога мјесеца прође, док се земља тако осуши да је Ноје могао из ковчега изићи. — Тада принесе Ноје Господу жртву и захвали му; а Господ му рече: „Одселе више не ћу земље клети људи ради; јер људи од малена у срцу зло мисле. Одселе, докле тече земље, не ће више нестајати сјемена ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.“

И Бог благослови Ноја, и учини с њим завјет, и постави знак својега завјета с њиме у облаке, лијепу дугу од седам боја. И Бог рече: „Ово нека буде знак завјета, који сам учинио између себе и свакога тијела на земљи.“

5. Кула Вавилонска.

Послије потопа живио је Ноје још триста и педесет година. Ноје је био пошљедњи који је толико живио. И његов син Сим живио је по потопу још пет стотина година, и доживио читав народ своје породице. Нојев пак унук Арфаксад живио је само 338 година, а Арфаксадов син 433, а унук му истина опет 464 године; али од тога доба снага људска тргне натраг тако нагло да наскоро нико више није живио 250 година. Сим је надживио своје потомке из десетога кољена. У ово вријеме почели су владаоци људе под своју власт обртати, и на силу њима владати. Први је такови силеџија био Неврод, Хамов унук, а Нојев праунук, и почетак његова царства био је Вавилон. То је било од прилике 180 година послије потопа (колико дакле година послије постања свијета?).

Онда на свему свијету није било више до само један језик. У равни на води Еуфрату науме људи да граде град и у њему да подигну кулу до неба високу, да би се прославили, и да се ласно не би расијали по свијету. Али та мисао њихова не буде Господу угодна. И Господ рече: „Хајдемо доље да им језик пометемо, да један другога не разумију!“ И тако их расија Господ оданде по свему свијету, те се прођоше града и куле.

6. Како је Бог изазвао Аврама.

Наскоро послије Нојеве смрти роди се Аврам у десетоме Симову кољену. Онда су људи већ били подијељени на многе народе, и већ пали у незнабоштво. Тада рече Господ Авраму: „Сели се из своје постојбине и од својега рода и из куће оца својега, па иди у другу земљу коју ћу ти ја показати! И начинићу од тебе велики народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благословен. И благословићу оне који тебе узблагосиљају. и проклећу оне који тебе успроклињу; и по теби ће бити благословена сва племена на земљи.“ Тада се исели Аврам, а било му је онда седамдесет и пет година, и с њим Лот.

Али се заваде Аврамови пастири с Лотовима око паше, јер обојица имаху многу стоку, те им ондје већ бијаше тијесно. Тада рече Аврам Лоту: „Немој да се свађамо ја и ти, ни моји пастири да се свађају с твојима; та браћа смо! Није ли ти отворен свијет на све стране? Брате, иди од мене! Ако ћеш ти на лијево, ја ћу на десно, ако ли ћеш ти на десно, ја ћу на лијево.“ Тада изабере Лот лијепу долину, гдје је био Содом и Гомор: а Аврам се стани у земљи Хананској.

7. Вјера Аврамова.

Аврама благослови Господ за то што је изабрао Ханан, и рече му: „Не бој се, Авраме; ја ћу те заклањати, и плата ће твоја бити велика.“ Али је Аврам био жалостан што није имао сина. Тада га изазове Бог на поље, и рече му: »Погледај звијезде! можеш ли их пребројити? Онолико ће бити твојега сјемена!“ Аврам повјерова Господу, а Господ му то прими у правду.

Кад Авраму буде деведесет и девет година, онда му се јави Господ и рече му: „Ја сам Бог твој, угађај мени и буди побожан. Ја ћу учинити завјет с тобом, и тебе врло умножити. За то се више не ћеш звати 'Аврам, него ће ти име бити ’Аврâм. Јер сам те учинио оцем многих народа.“ И Бог постави обрезање за знак својега завјета.

По том се јави Бог Авраму у лугу Мамвријском, кад је једном у подне сједио на вратима пред својом колибом. Аврам погледавши опази три човјека, и потрчи им на сусрет и поклонивши им се до земље рече: „Господе! ако сам стекао милост пред тобом, немој проћи слуге својега. Да вам донесемо мало воде, и ноге да вам оперемо, те почините у хладу.“ По том отрчи у колибу к Сари, и рече јој: „Брже мијеси погачу.“ А сам донесе младо теле и нареди те се зготови, и изнесе млијека и скорупа, и стану јести. Тада рече Господ: „До године у ово доба опет ћу доћи; и Сара ће онда имати сина.“ Сара чује то иза врата па се насмјене у себи. А Господ рече: „За што се Сара смије томе? Зар нешто има што Бог не може учинити?“ — Тада Сара удари у бах и рече: „Нијесам се смијала.“ Али Бог рече: „Није истина; смијала си се!“ —

У томе устану људи, и пођу пут Содома, и Аврам пође с њима да их испрати. И Господ рече: „Како бих тајао од Аврама шта радим, кад знам да ће он заповједити дјеци својој и својему дому након себе да се држе путова Господњијех, и чине што је право и добро, да би се навршило на Авраму све што му је Господ обећао.“ Тада каже Господ Авраму да је наумио Содомљане да походи у гријесима њиховијем! — Аврам пак стане се молити за њих: „Може бити да има међу њима педесет праведника. Немој то чинити ни губити праведника с безаконицима.“ А Господ рече: „Ако буде педесет праведника, опростићу цијеломе мјесту њих педесет ради.“ Онда Аврам настави даље:“А ако буде четрдесет и пет? — хоћеш ли онда затрти град за онијех пет?“ И тако се стане погађати: „Може бити да ће се наћи четрдесет?“ — „или тридесет?“ — „или двадесет?“ — „или десет?“ — Господ пак рече: „Не ћу их затрти десеторице ради!“ — И Господ отиде онамо, а Аврам се врати својој кући.

8. Содом и Гомор.

У вече дођу два анђела у Содом. Лот мислећи за њих да су каки путници, изиде им на сусрет и лијепо их замоли да у њега преноће, и они пристану. Али Содомљани навале ноћу на Лотову кућу да учине велико безакоње, и најпослије анђели узму им вид да не би могли наћи врата на Лотовој кући. Онда анђели реку Лоту: „Ако имаш овдје још кога свога, води га из овога града, јер ћемо град овај да затремо!“ Лот каже ово двојици Содомљана, за које је био наумио своје кћери удати, а они му се стану смијати.

Кад у јутру зора забијели, реку анђели Лоту да похита, а он се стане шчињати; онда га они узму за руку, и њега и његову дјецу и двије кћери, па га изведу иза града и ондје га пусте говорећи: „Избави душу своју, и не осврћи се натраг. И у читавој околини овој да нијеси стао.“ Кад се сунце роди, а Лот приспије у Сигор. Тада пусти Господ из неба сумпор и огањ на Содом и Гомор, те их затр и сву околину њихову. — На ономе мјесту гдје је онда била лијепа долина, сада је мртво море. И сва је она околина врло жалосна, те једнако људе опомиње како страховито Бог плаћа за безакоње. — Жена Лотова идући путем бијаше се осврнула натраг, те се скамени и остане слан камен.

9. Исмаило.

Аврам је имао једнога сина са робињом Мисирком Агаром, по имену Исмаила, који му се роди кад му је било осамдесет и шест година.

По том пак походи Бог Сару, те и она роди Авраму сина, кад му је било сто година, и надјену му име Исак. И Сара опази да се Исмаило подругује Исаку, и рече Авраму: „Отјерај ову слушкињу с њезиним сином.“ На ову се ријеч Аврам врло наљути; али му Бог рече: „Немој се љутити дјетета и слушкиње ради. Послушај Сару што ти је казала. Јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати. Али опет ја ћу и од слушкињина сина начинити народ за то што је од твојега сјемена.“

Тада Аврам да робињи својој Агари хљеба и мјешину воде, па је отпусти с дјететом. — А она отишавши заиђе у пустињи. Воде умјешини нестане, а извора нигдје. Агара метне својега сина од жеђе изнемоглога под једно дрво, па сједне мало подаље од њега говорећи: „Не могу гледати гдје дијете умире.“

Тада услиши Бог глас дјетињи, и анђео Божји викне с неба Агари и рече: „Што ти је, Агаро! не бој се!“ И Бог јој отвори очи те угледа студенац и напоји дијете.

И Бог бијаше с њим у пустињи, и он постане добар ловац. Ово је Исмаило, од кога се родило дванаест кнезова, и од кога су остали Исмаиловци: Турци и Арапи до данас.

10. Исак.

Послије свега овога пође Бог да окуша Аврама и рече му: „Узми Исака, својега милога јединог сина, па иди у земљу високу, и сажези га на жртву тамо на брду гдје ти ја кажем.“ Сјутрадан рано устане Аврам, осамари магарца, и узме са собом двије слуге и сина Исака. Трећи дан угледавши из далека одређено мјесто, рече слугама да остану ондје с магарцем, натовари дрва за жртву своме сину Исаку на леђа, а сам понесе нож и кресиво, и тако отиду обојица заједно. Тада рече Исак: „Оче! ево дрва и кресиво, а гдје нам је овца за жртву?“ Аврам му одговори: „Бог ће, синко, наћи себи овцу за жртву.“ И тако отиду мучећи даље.

Кад дођу онамо, Аврам начини жртвеник, и метне дрва нањ, и свезавши Исака сина својега метне га на жртвеник врх дрва, па измахне ножем да закоље сина свога. Тада му викне анђео Господњи с неба: Авраме! Авраме! не улажи на дијете. Јер сад видим да се бојиш Бога и нијеси пожалио милога сина својега мене ради.“ И погледавши Аврам очима својима угледа у чести овна гдје се заплео роговима, па онда сажеже њега на жртву мјесто Исака сина својега.

И анђео Господњи још једном викне с неба Авраму говорећи: „Ја се собом заклех, вели Господ: кад си тако учинио и нијеси пожалио милога сина својега мене ради, то ћу те благословити и сјеме твоје умножити као звијезде на небу, и по сјемену твојему биће благословени сви народи на земљи за то што си послушао глас мој.“

11. Сарина смрт.

Кад Авраму буде сто тридесет и седам година, умре му Сара у Хеврону. Шездесет година живио је Аврам у земљи Хананској, па још није имао ондје ни једне стопе своје земље, него је велика стада своја пасао по туђој земљи, и као туђин живио је с Хананцима. Тада пође да купи мало земље, да би мртваца својега у своју земљу укопао. Отишавши ка кнезовима земаљскијем лијепо их замоли да би му продали мало земље, а кнезови га опет стану молити да узме од њих земље на поклон. Најпослије попусти кнез Ефрон, и прими од Аврама за земљу пет литара и по сребра. По том погребе Аврам Сагру жену своју у пећини код Хеврона према Мамврији.

12. Исакова женидба.

Остарјевши Аврам врло, пошље најстаријега слугу својега у Месопотамију да му ондје тражи дјевојку за сина Исака.

Слуга пође и потјера десет камила са силнијем благом, да њим дарује дјевојку коју Бог да Исаку.

Тако дође једно вече под град Нахоров, и ондје иза града пусти камиле код једнога студенца, гдје су грађанке долазиле на воду, па се помоли Богу говорећи: „Господе Боже! Учини милост господару мојему! Која дјевојка дође сад овамо, и ја јој речем: „Дајде крчаг да се напијем!“ па она одговори: „На пиј, и камиле ћу ти напојити,“ дај Боже то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку.“ Истом он то рече, а Ревека кћи Ватуилова дође и наточи крчаг. Онда јој слуга рече: „Дајде да се мало напијем!“ Она му одговори: „На пиј, и камиле ћу ти напојити!“ па онда отиде и напоји све камиле. Слуга видећи све ово, обрадује се врло, пак извади златне обоце и двије златне наруквице, и давши јој обоје запита је: „А чија си, ћерко?“ Она одговори: „Ватуила, сина Нахорова“ (а овај је Нахор био брат Аврамов).

Тада се поклони слуга и захвали Богу говорећи: „Хвала Господу, који није милости своје одвратио од господара мојега, и који ме је упутио у кућу брата господара мојега.“

По том Ревека отрчи кући и показавши матери обоце и наруквице приповједи шта је и како је, те Лаван, брат Ревечин, брже боље истрчи на студенац и Аврамова слугу доведе у кућу оца својега. И по што слуга Аврамов испроси Ревеку за Исака сина господара својега и по што је дарује и почасте се, сјутрадан навали да иде кући, и рече: „Пустите ме да идем господару својему, немојте ме заустављати!“ Тада они запитају Ревеку: „Хоћеш ићи с овијем човјеком?“ А она одговори: „Хоћу.“ Онда је они благослове говорећи: „Сретна била и хиљадама пута хиљадила се!“ И они отиду.

Тако се Исак утјеши за матером својом.

13. Јаков и Исав.

Исаку је било четрдесет година кад се оженио Ревеком, а кад му буде шездесет година, онда му се роде два близанца, два неједнака брата: први се роди сав рутав, и бијаше опоре ћуди, а други гладак по тијелу и тих; ономе надјену име Исав, а овоме Јаков. Исав постане ловац и тежак; а Јаков остане пастир да живи како су му и стари живјели. Исак је већма пазио пустога Исава, и све му је било по вољи што је год Исав чинио; Ревека пак вољела је тихога Јакова.

Једном дође Исав из лова мртав гладан, а Јаков бијаше баш скухао лећа. „Дај ми лећа, гладан сам!“ рече Исав Јакову, а Јаков му одговори: „Хоћу, ако ћеш ми продати старјештво.“ Јер су онда првенци имали много веће правице од осталијех. Исав рече: „Та ево хоћу да умрем; шта ће ми старјештво!“ Тако Исав прода Јакову старјештво, и заклетвом потврди. Али овога неразмишљенога посла не бијаше отац потврдио, и тако још могаше благослов Исаву допасти. А кад Исак остари, дође му једном те ослијепи и учини му се да ће брзо умријети. Тада зовне Исава и рече му: „Ево, ја сам остарио, и не знам кад ћу умријети. Него иди, те ми улови што, и зготови по мојој вољи, да једем па да те благослови душа моја док сам још у животу.“ Кад Исав отиде у лов, Ревека зготови једно јаре, и пошље сина Јакова с јаретом к оцу, да прими очин благослов. Јаков ушавши к оцу рече: „Оче!“ Исак одговори! „Који си ти, сине!“ А Јаков рече: „Исав, твој првенац! Сједи да једеш мојега лова, па да ме благослови душа твоја.“ Тада му пипне отац руке, јер су у Исава биле руке рутаве а у Јакова глатке. Али му је Ревека напријед већ била начинила руке онаке обложивши их јарећим кожицама. Тада рече Исак: „Глас је Јаковљев, али руке су Исавове,“ па га запита још једном: Јеси ли ти Исав?“ Он одговори: „Ја сам, ја!“ Тада отац почне јести, и једавши и напивши се, рече Јакову: „Ходи, сине, цјеливај ме.“ Па га благослови и рече: „Бог ти дао росе небеске, и добре земље, и пшенице и вина изобила! Народи ти служили и кнезови ти се клањали! Проклет био који тебе успроклиње, а благословен који тебе узблагосиља!“

Тек што Јаков изиде из куће, а ето ти Исава из лова; зготовивши јело уђе Исав к оцу, и рече му: „Устани оче да једеш што ти је син уловио!“ Онда се Исак упропасти и повиче: „Шта! да гдје је онај ловац што ми је већ донио? ја сам већ јео, и њега благословио. Он ће и остати благословен!“ Тада врисне Исав и рече: „Та благослови и мене, оче!“ А он му рече: „Брат твој дође с пријеваром и однесе твој благослов.“ Тада Исав бризне плакати, а Исак му рече: „Ево и ти ћеш имати добре земље и росе небеске; мачем ћеш се својим хранити, и брату својему служити; али ако се будеш трудио, сметнућеш јарам његов са својега врата.“ Од Исава су постали стари Едомци, и данашњи Арапски Бедуини.

Али се Исав страшно расрди на Јакова благослова ради, и стане му пријетити говорећи: „Мој ће отац наскоро жалост дочекати, јер ћу убити Јакова брата својега.“ За то мати наговори Јакова те побјегне од брата својега Исава, и отиде к њезину брату Лавану у Харан.

У овоме је бјежању Јаков много муке поднио, што је пријеваром благослов добио. Нико не треба да мисли да је Јаковљева и Ревечина пријевара била Богу угодна. Њима је ваљало чекати да Бог сам своје обећање испуни, а не они у то да се мијешају.

14. Јаковљево путовање.

На походу својему опрости се Јаков с оцем својијем, и отац праштајући се препоручи му: „Немој да се ожениш Хананком дјевојком, већ иди у Месопотамију, и ожени се оданде, једном од Лавановијех кћери.“ На путу једну ноћ метнувши Јаков камен под главу и тако спавајући усни да љестве стоје од земље до на небо, и анђели се Божији по њима пењу и силазе, а горе стоји Господ говорећи: „Ја сам Бог Аврамов и Исаков; по теби и по сјемену твојему биће благословена сва племена на земљи. И ево ја сам с тобом, и не ћу те оставити.“ Послије тога кад се Јаков пробуди, рече: „Како је страшно мјесто ово! Јамачно је овдје кућа Божија и врата небеска!“ и утврди онај камен за спомен и прозове га Ветиљ, које ће рећи: кућа Божија. Путујући Јаков за дуго, дође у Харан к Лавану. Као што је негда Елеазар удесио Ревеку на студенцу, тако сад Јаков удеси Рахиљу; она му омили врло, и он се најми за њу да служи седам година. Али Лаван превари Јакова, и мјесто Рахиље да му Лију за жену, а за Рахиљу је служио још седам година док је и њу издворио. Са ове двије жене имао је Јаков дванаест синова, који су били оцеви дванаест племена Израиљевијех. Они су се звали: Рувим, Симеун, Левије, Јуда, Завулон, Исахар, Дан, Гад, Асир, Нефталим, Јосиф и Венијамин.

Јаков одслуживши четрнаест година, остане још шест у Лавана, и Бог га благослови те стече силно благо, и слуга и слушкиња, и камила и магараца, и говеда и оваца. Али Лаван стане зету завидјети. Онда он један дан дозове обје жене своје к себи у планину, па крене своју стоку и све благо своје, и отиде не рекавши Лавану ни ријечи. Кад трећи дан Лаван дозна да је Јаков побјегао, брже боље пође за њим у потјеру, и тјерајући га седам дана, најпослије га стигне. Али Бог дође Лавану у сну и рече му: „Чувај се да Јакову не речеш зле ријечи.“ Тада се Лаван помири с Јаковом на гори Галаду, па се лијепо растану. По том Јаков пошље гласнике к Исаву, да му јаве зањ да иде. Исав чувши то изађе предањ са четири стотине друга. А Јаков се поплаши, па раздијели стоку своју на двоје мислећи: „Ако Исав удари на једне и разбије их, да ако други утеку.“ Па се онда помоли Богу: „Боже старијех мојијех! ја нијесам достојан толике милости што си учинио слузи својему; јер не имадијах ништа осим овога штапа, кад пријеђох преко Јордана, а сад сам господар од два стада. Извади ме из руку брата мојега Исава; та ти си рекао: ја ћу те чувати.“ А брату своме Исаву избере што је имао најљепше у стаду, па му пошље на дар и поручи му: „Ово шаље твој слуга Јаков господару својему Исаву.“ По том претјера своју стоку на броду Јакову а он остане сам.

Ондје се ону ноћ борио с њиме један човјек до саме зоре. А кад зора забијели, онда му рече онај човјек: „Пусти ме да идем, зора је!“ А Јаков му одговори: „Не ћу те пустити док ме не благословиш!“ Тада му рече онај човјек: „Одселе се не ћеш више звати Јаков, него Израиљ (то ће рећи: јачи од Бога); јер си се борио с Богом и с људима и надвладао си.“

Јаков кад угледа брата Исава гдје иде, седам му се пута до земље поклони. А Исав потрчи му на сусрет па га загрли и заплаче. А и жене Јаковљеве и дјеца поклоне се пред Исавом. Дарова не хтијаше Исав да прими, али га Јаков намоли те узме. И тако Јаков опет дође к оцу својему у земљу Хананску.

15. Како су Јосифа браћа продала.

Међу Јаковљевијем синовима што су се у Месопотамији изродили, најмлађи је био Јосиф, којега му је Рахиља родила. А Венијамин, дванаести, родио се у Хананској. Израиљ је осим свију синова највећма пазио Јосифа, и љепше га одијевао него остале. Јосифу браћа стану завидјети, и тако нањ омрзну да му више нијесу хтјели лијепе ријечи проговорити. Уз то још усни једном Јосиф да је у пољу везао с браћом пшеницу, па се снопови браће његове клањали његовијем сноповима. Кад им он приповједи овај сан, они још већма стану нањ мрзити. Другом опет приповједи им: „Снио сам а то ми се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањају.“ За то га отац накара и рече му: „Зар ја и твоја мати и твоја браћа да се теби клањамо?“ Али је отац његов мислио да ово не бива узалуд. Једном пошље Јаков Јосифа да обиђе браћу, која су била у планини код стоке неколико дана хода од Сихема, гдје је Јаков живио. Он их нађе у Дотаиму. Кад га браћа из далека опазе гдје иде, реку међу собом: „Гле, ено онога што сне сања; хајде да га убијемо, да видимо шта му сни значе.“ Али Рувим, најстарији брат, рече им: „Немојте крви прољевати; боље га баците у какву јаму;“ мислећи да га крадом послије извади из јаме.

Браћа тако и учине и баце Јосифа у јаму; али мало за тијем ударе онуда некаки трговци Исмаилски путујући у Мисир. Тада рече Јуда браћи својој: „Хајдете да га продамо!“ И браћа га изваде из јаме и продаду Исмаиловцима за двадесет сребрника. По том узевши хаљину Јосифову, закољу јаре и умоче је у крв, па је онда онако крваву пошљу оцу поручивши му: „Ево смо нашли ову хаљину, види да није твојега сина!“

А Јаков кад је види, повиче: „Јест, мојега је сина хаљина! љута га је звјерка изјела; звјерка је Јосифа раскинула!“ Тада дођу синови и стану га тјешити; али се он није могао утјешити говорећи: „С овом ћу тугом у гроб лећи!“

16. Јосиф у Мисиру.

Трговци продаду Јосифа у Мисиру као роба Пентефрију, цареву доглавнику. Кад Пентефрије позна разум и доброту Јосифову, и види да на све од Господа благослов долази штогод он ради, постави га над свијем својим имањем. Тако Јосиф и у ропству нађе добријех дана.

Пентефрије имадијаше жену безобразницу, која салети Јосифа да учини с њом невјеру господару својему. Али јој Јосиф говораше: „Како бих ја тако грдно зло чинио и Богу гријешио!“

Кад жена види да се Јосиф не да на гријех навратити, претвори се љубав њезина у освету, те почне Јосифа мужу својему опадати да је он њу хтио на гријех да наврати. Тада Пентефрије баци Јосифа у тамницу. Али Бог управи срце тамничару, те Јосиф стече вјеру у њега, и тамничар му преда остале сужње да пази на њих. Тако Јосиф и у тамници нађе приличнијех дана. — У то доба доведу у тамницу два царева доглавника, један је био над царевом храном, а други над пићем; тамничар и њих преда Јосифу. Један дан затече их Јосиф врло невеселе, па их запита шта им је, а они му кажу како су обојица снили чудновате сне, па немају никога да им каже шта сни значе. „Сни шта значе“ одговори Јосиф, „то сам Бог зна; а шта сте то снили?“

Онај први што је био над царевијем пићем стане казивати: „Ја сним а преда мном стоји чокот и на њему три лозе. И чокот напупи, и процвати; и грожђе заруди и узри; мени се у руци обрете чаша Фараонова, те поберем грожђе, исциједим га у чашу па однесем Фараону.“ Јосиф му одговори: „Три су лоз три дана. Још три дана и Фараон ће се опоменути тебе, и опет те поставити у пређашњу службу, да му опет додајеш чашу као што си и прије. Али ме немој заборавити кад будеш у добру, помени за ме Фараону, и извади ме одавде.“ Онај што је био над храном царевом, кад види како Јосиф лијепо каза сан овоме првом, обрадује се врло, и рече Јосифу: „И ја сам снио да сам носио на глави три котарице и у њима бијела хљеба, а у најгорњој свакојакијех колача за Фараона, и птице лећаху нада мном, и јеђаху из котарице.“ Јосиф му одговори: „Три котарице три су дана. Још три дана и Фараон ће ти узети главу и на вјешала те објесити, и птице ће јести с тебе месо.“

Три дана послије тога Фараон славећи дан својега рођења опомене се ове двојице сужања, и онога што је био над пићем постави опет у пређашњу службу, а онога другога објеси, као што им је Јосиф казао. Али онај што је био над царевим пићем заборави Јосифа, и Јосиф остане још двије године дана у тамници. Али „Бог зна кад је вријеме праве радости!“

Послије двије године усни Фараон сан, и нико се не нађе да му каже шта значи. Тада ономе што је био над царевијем пићем падне на ум шта је обећао Јосифу, па приповједи цару како има у тамници један момак, који је прије њему и ономе другоме што су га објесили сан казивао и како се све стекло што је казао. Брже изведу Јосифа из тамнице и пред цара доведу.

Цар рече: „Уснио сам сан, па ми нико не умије да каже шта сначи. А за тебе чујем да сваки сан погађаш.“ Јосиф одговори: „То није у мојој власти! Али Бог ће дати те ће се Фараону добро казати.“ Цар стане приповиједати: „Сним а ја стојим на бријегу Нила (воде која тече кроз Мисир). На један пут изиђе из воде седам лијепијех дебелијех крава, те стану пасти по бријегу. И за њима изиђе другијех седам крава мршавијех и врло гаднијех, каковијех у цијеломе Мисиру нијесам видио! — и ове мршаве, гадне краве поједу онијех седам дебелијех, и опет остану онако мршаве као што су и прије биле. У томе се пробудим. Иза тога одмах сним гдје из једнога стабла израсте седам класова великијех и једријех. Иза њих исклија седам малијех, штуријех. И ови штури поједу онијех седам једријех.“

Јосиф одговори Фараону: „Обадва су сна једнака. Бог јавља напријед цару шта је наумио. Седам дебелијех крава и седам једријех класова јесу седам роднијех година. Седам мршавијех крава и седам штуријех класова јесу седам гладнијех година. Ево! доћи ће седам врло роднијех година свему Мисиру, а иза њих окренуће глад за седам година. А што је тако засопце Фараон снио, то је знак да ће Бог за цијело и наскоро то учинити. — Него сад потражи мудра и разумна човјека, па га постави над Мисиром. Он нека за седам роднијех година скупи од свакога по свој земљи пети дио од жита, и нека све свуче у житнице, па кад настане глад, нека даје народу да не помру од глади.“

Ове ријечи Јосифове буду Фараону врло по вољи. „Гдје бисмо“ рече Фараон „нашли човјека у којем би био дух Божји као у теби!“ Па онда постави Јосифа над свом земљом и рече му: „Само царскијем пријестолом хоћу да сам старији од тебе.“ И скине прстен с руке своје и метне Јосифу на руку, и обуче га у скерлетну хаљину, и објеси му златну верижицу о врату, па га посади на своја царска кола, и заповједи слугама да га возе по граду и да пред њим вичу народу: „Клањајте се!“ И Фараон рече Јосифу: „Тако ја Фараон био! Преко твоје воље не ће нико своје руке ни своје ноге маћи у свему Мисиру.“

Тако изведе и подиже Бог Јосифа: из очине куће у јаму, из јаме у ропство и у тамницу, из тамнице у царске дворе. Око седамнаест година било је Јосифу кад су га браћа у Мисир продала, а тридесет му је било кад је пред цара изишао.

17. Како су Јосифова браћа дошла у Мисир.

Као што је Бог у сну напријед објавио, тако и буде. Седаm роднијех година настану, и Јосиф стане купити пети дио од свакога жита по свему Мисиру, и толико га накупи да се већ није могло ни мјерити. Али и гладне године настану; и одмах прве гладне године така невоља постане по сусједним земљама да је све долазило у Мисир те у Јосифа храну куповало.

Така невоља бијаше и у земљи Хананској. Тада рече Израиљ својијем синовима: „Шта се толико премишљате! Ето кажу да у Мисиру има жита на продају; идите онамо те купите, да не помремо од глади.“ Десеторица браће пођу у Мисир, сам Венијамин остане код оца. Они изишавши пред Јосифа, падну пред њим ничице не познавши га да је брат њихов. Он пак позна њих, али се учини да их не познаје, и оштро их запита Мисирски преко тумача: „Одкуда сте?“ Они одговоре: „Из земље Хананске. Дошли смо да купимо хране.“ А Јосиф им рече: „Ви сте уходе! дошли сте да уходите земљу.“ Они му одговоре: „Боже сачувај! господару! Нијесмо ми уходе. Ми смо поштени људи, има нас дванаест брата, све од једнога оца; најмлађи је остао код оца, а једнога смо изгубили.“ А Јосиф им рече: „Хоћу да се увјерим је ли истина што говорите: пошљите једнога између себе кући, нека вам доведе најмлађега брата, а остали ћете остати овдје у тамници. Послије три дана дозове их опет преда се, па им рече: „Ја се Бога бојим, и не ћу никоме да чиним криво. Нека остане један од вас у тамници. А остали идите кући, однесите пшеницу своју што сте купили. Али најмлађега брата да ми доведете, или ћете изгинути кад дођете други пут.“ Тада рекоше браћа међу собом Јеврејски: „Огријешисмо се о брата својега, јер видјесмо тугу душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо. Сад се тражи од нас крв његова.“ Они не знадијаху да их Јосиф разумије, који се на ове ријечи на страну окрене и заплаче. По том Јосиф заповједи те Симеуна пред њима вежу и у тамницу баце; остали се врате кући. Отац кад чује све ово, врло се ожалости и рече: „Хоћете дјецу да ми потрете! Јосифа нема! Симеуна нема! Сад хоћете и Венијамина да водите! Све се скупило на мене. Ја не дам сина својега да иде с вама.“

18. Друго путовање браће Јосифове.

Али глад притисне земљу тако да синовима Јаковљевијем не буде куд ни камо, него пођу друге године опет у Мисир. И Јакову се не могаше на ино, него оправи и Венијамина с осталом браћом његовом. Он им да те понесу и за дарове што најљепше расте у земљи Хананској, меда, скупоцјенијех мириса, смокава и бадема. „Али Бог мој“ рече Јаков „да вам да да стечете милост у онога човјека, еда би вам брата повратио и Венијамина отпустио. А ја остадох као да немам дјеце.“

Јосиф кад чује за њих да су дошли, одмах их дозове преда се, па се стане с њима љубазно разговарати: „Шта вам ради стари отац? — Је ли вам то најмлађи брат? — Бог да те благослови синко!“ — Једва једвице се још уздржи да га браћа не познаду, тако му се срце било заиграло гледајући брата најмлађега; и отиде на страну у собу и удари у плач.

По том, умивши се од плача, опет изиђе, устегне се, заустави их на објед, и заповједи да се сто постави. Па онда их посади и сам сједе обашка, јер Мисирци не смијаху с Јеврејима заједно јести. И браћа се зачуде кад опазе да их је све редом по годинама посадио и врло им буде мило.

Послије обједа заповједи Јосиф те им наспу у вреће жита, али нареди те им и новце озго у вреће метну, свакоме што је који платио; а у Венијаминову врећу особито још заповједи те метну и његову сребрну чашу. Тек што они одмакну, а Јосиф пошље својега пристава за њима. А овај кад их стигне, осијече се на њих: „За што враћате зло за добро ?“ Браћа се стану згледати не знајући шта је човјеку. „Та ваља да знате шта говорим“ — настави пристав, „оно, из чега мој господар пије! — ко је украо чашу?“ Они му одговоре: „Шта говориш, господару, за Бога! Ми смо поштени људи! Ето ако нађеш у кога чашу, погуби га, а ми ћемо сви бити робови твоме господару.“ По том раздријеше све вреће и стану тражити, и у Венијаминовој нађу чашу. Тада раздру на себи хаљине од јада, и сви се заједно опет врате натраг. А Јосиф се осијече на њих како су смјели тако што учинити. Тада проговори Јуда и рече: „Шта да ти речемо, господару, и како да се правдамо? Бог је открио злочинство твојијех робова! Ево, ми сви и овај у којега се нашла чаша, одселе смо твоји робови.“ Јосиф одговори: „Тога ја не тражим! У кога се нашла чаша, он нека робује, а ви идите мирно своме оцу.“ Тада се стане Јуда молити Јосифу и богорадити да то не чини. „Да се сад вратимо к оцу“ рече „а брат да не пође с нама, стари ће нам отац од жалости умријети. Ја сам се, слуга твој, подјемчио зањ оцу својему, и рекао: ако га не доведем натраг, да сам му крив до вијека. За то узми мене мјесто брата мојега да ти будем роб, а њега пусти с браћом нек иде. Јер како бих се ја вратио без брата својега, да гледам јаде, који би ми оца задесили!“

Јосиф се није могао даље устегнути, него заповједи те сви Мисирци изиђу на поље; ни један туђин није смио ондје бити кад се Јосиф својој браћи показао! Тада бризне плакати и кроз плач повиче: „Ја сам Јосиф. Је ли ми отац још у животу?“ Браћа му нијесу могла ништа одговорити, тако су се била од њега препала; стид и страх измијеша се са радости, те сви остану као да су се скаменили. Тада проговори Јосиф браћи својој: „Та ходите ближе к мени.“ На то му они приступе, али још не могаху проговорити. Онда он настави: „Ја сам Јосиф, брат ваш, којега сте продали у Мисир. Немојте жалити што сте ме амо продали; јер живота вашега ради Бог је мене амо послао.“ — „Кажите“ — настави даље, оцу мојему за моје госпоство у Мисиру и за све што сте видјели; похитајте и доведите амо оца мојега.“

На то загрли брата својега Венијамина, и проплаче над њим, и Венијамин проплаче о врату његову; и Јосиф ижљуби сву своју браћу и исплаче се над њима. По том проговоре браћа његова и разговоре се с њим. Сам цар поручи старцу Јакову да дође у Мисир, и Јосиф пошље кола по оца својега и друге лијепе дарове оправи му.

„Немојте се свађати путем,“ рече још Јосиф на растанку браћи својој, и они весело дођу у земљу Хананску.

19. Како је Јаков ишао у Мисир.

„Жив је Јосиф, и сав Мисир има под собом!“ викну синови Јаковљеви дошавши к оцу својему.

Али Јакова бијаше жалост обузела, те им не могаше одмах вјеровати. Али кад му они кажу све ријечи Јосифове, и кад му покажу кола што му је Јосиф послао, онда оживи дух у њему, те повиче: „Мени је доста кад ми је син још у животу; идем да га видим прије него умрем.“

Тако крене Јаков у Мисир са својом дјецом и унучадма, на број свега њих шездесет и шесторо, и са свијем имањем својијем, са мноштвом слугу и слушкиња. А Јосиф сједне на кола и изиђе оцу на сусрет, и угледавши га загрли га и остане дуго плачучи о врату његову.

И Израиљ рече Јосифу: „Сад могу умријети, кад сам видио лице твоје да си још у животу.“ И пред Фараона изведе Јосиф оца својега Јакова. „Колико ти је година?“ запита га цар. А Јаков му одговори: „Мени има сто и тридесет година. Кратки су и зли били дани живота мојега, и далеко су много иза вијека мојијех старијех.“

Још је седамнаест година живио старац Јаков у Мисиру. Кад му се приближи смрт, дође Јосиф са два своја сина, Јефремом и Манасијом, да види старога оца. И Израиљ рече Јосифу: „Ја нијесам био мислио ни твојега лица да ћу још видјети, а гле, Бог ми даде и дјецу твоју да видим.“ А Јосиф узме своју дјецу и доведе или пред оца, да метне руке своје на њих и да их благослови. И Израиљ метне своју десну руку на главу Јефрема, млађега, а лијеву на првенца Манасије главу, и благослови их и рече: „Бог, којему угодише стари моји, Аврам и Исак; Бог, који ме храни од како сам постао до данашњега дана; и анђео мој, који ме је избављао од свакога зла, — он да благослови дјецу ову, да се по мојему имену и по имену мојијех старијех, Аврама и Исака прозову!“ По том их посини и изједначи их са својијем синовима, да од Јефрема и Манасије, постану два племена у народу Израиљеву, и још дода: „Кад ко у Израиљу кога узблагосиља, нека му рече: Бог да те учини као Јефрема и Манасију!“ По том Јаков скупи све своје синове око самртнога одра својега, и свакога на по се благослови. Рекавши у напредак шта ће бити, каже им своју пошљедњу вољу, па онда опет легне на одар и престави се.

Кад се Јаков престави, онда Јосиф и браћа његова, са многом господом Мисирском на колима и на коњма, однесу оца својега у земљу Хананску и погребу у гробници Аврамовој у пећини према Маврији. Вративши се натраг, поплаше се браћа Јосифова да им се сад по смрти очиној Јосиф не освети за ону пакост што су му учинили. Али им Јосиф рече: „Не бојте се, јер је Бог нада мном. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро, хотећи, као што се сад види, да сачува многи народ.“

Тако живљаше Јосиф сретно с браћом својом у Мисиру и дочека унучад и праунучад. Сад се може видјети за што је Јосиф онако дуго и онако оштро браћу своју кушао, ако их и јест веома пазио. Он није мислио у срцу да зло за зло врати; него је Јосифу требало тако радити да сазна како му браћа маре један за другога, како ли за оца и како зањ, јер се иначе не би могао за њих овако старати.

20. Мојсије.

За неколике стотине година од дванаест синова Израиљевијех народи се велики народ Израиљски с дванаест племена. Али по смрти Јосифовој не буде им више онако добро као прије. Израиљ кад је ишао у Мисир, Бог му је обећао; „ Ја ћу ондје начинити од тебе велики народ.“ И ово је Бог учинио. Али кад се намноже и осиле, почну их се бојати цареви Мисирски. У Мисиру настане нови цар, који за Јосифа није хтио ништа да зна, него стане с Израиљцима поступати као с робљем, и нагонити их на тешке послове, гдје су градили опеке за царске грађевине. Послије опет други цар смисли сву мушку дјецу Јеврејску побити како се које роди, тако да само женскиње остане. Ово најприје заповједи бабицама Израиљскијем, али оне бојећи се Бога остављаху дјецу у животу. По том заповједи свима Мисирцима да Јеврејкама узимљу мушку дјецу како се које роди, и у воду да бацају.

У оно вријеме роди једна Израиљка лијепо мушко дијете. С великијем страхом крила га је три мјесеца. Не могући га већ више крити оплете ковчежић од сите и облије га смолом, и метне дијете уњ, па га однесе и метне у трску крај воде Нила. У тај час дође Фараонова кћи да се купа у Нилу, и угледа ковчежић у трсци и пошље једну дворкињу те загази и извади ковчежич. Кад га отвори, а то лијепо мушко дијете у њему плаче. „То је Јеврејско дјетешце !“ рече царева кћи и сажали јој се. Тада притрчи сестра дјетиња, која је у прикрајку стајала, и рече царевој кћери: „Хоћеш да ти доведем Јеврејку да ти доји дијете?“ „Иди, доведи!“ одговори царева кћи. Дјевојка отрчи и доведе матер дјетињу. Тада рођена мајка онога дјетета постане дојкиња код цареве кћери; послије узме царева кћи дијете у свој двор, па га да те изучи књигу и сву мудрост Мисирску. Она му надјене име Мојсије, то ће рећи: из воде извађен. У том су Израиљци једнако злопатили. Мојсије се опаше снагом; и нико не мишљаше зањ да је Израљац, него га сви зваху: син кћери Фараонове; али он са жалошћу гледаше јаде својега народа. Један дан изиђе по граду и види гдје некакав Мисирац бије једнога Израиљца, те поможе Израиљцу и убије Мисирца. Он мишљаше да ће браћа његова разумјети да је Бог наумио његовом руком помоћи им; али они не разумјеше. Кад ово дјело Мојсијево цару до ушију дође, Мојсије побјегне од њега у земљу Мадијамску међу потомке Аврамове, који у пустињи код црвенога мора живљаху. У оној пустињи на једноме студенцу одбрани седам дјевојака од пастира, који их нијесу хтјели пустити на воду. Отуда се позна с Јотором оцем онијех дјевојака, који је био кнез Мадијамски и свештеник Божји. Он му да кћер Сефору за жену, и преда му своју стоку да чува. Тако храњеник царске кћери постане пастир у туђој земљи, као што су му и стари били. Он чуваше овце својему тасту и ни мало не жаљаше за господскијем животом у двору цара мисирскога.

21. Мојсије пред Фараоном.

Четрдесет година било је Мојсију кад је из Мисира побјегао; другијех четрдесет преживи чувајући стоку у Мадијамској, а невољама Израиљскијем још не бијаше краја. У то вријеме чувајући једном овце у планини Хориву, угледа Мојсије купину гдје сва букти у пламену, а не сагоријева ни мало. Тада пође ближе да види шта је, а из купине викне Господ: „Мојсије! Мојсије!“ А Мојсије се одзове: „Што је, Господе! А Господ му рече: „Не иди овамо! Изуј опанке с ногу својијех, јер је мјесто гдје стојиш света земља.“ И по том рече: „Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев!“ — Тада Мојсије заклони лице своје, јер га страх бијаше у Бога гледати. И Господ рече даље: „Видјех невољу својега народа у Мисиру, и сад хоћу да их избавим из руку Мисирскијех, и да их одведем у другу земљу, гдје млијеко и мед тече. Тако сад иди! ја те шаљем к Фараону, да изведеш народ мој, дјецу Израиљеву, из Мисира.“ Ово је био тежак посао, и Мојсије рече: „Ко сам ја да идем к Фараону и да изведем дјецу Израиљеву из Мисира?“ А Бог му рече: „Ја ћу бити с тобом.“ „Али“ — рече Мојсије — „дјеца Израиљева не ће ми вјеровати; они ће рећи: није се Бог теби јавио.“ Тада му Господ рече: „Шта ти је то у руци?“ Мојсије одговори: „Штап.“ А Господ му рече: „Баци га на земљу!“ И Мојсије га баци на земљу, и од штапа постаде змија, а Мојсије бјежи! Али му Господ рече: „Пружи руку па је уливати за реп!“ и он учини тако, и у његовој руци од змије опет постане штап. По том рече Господ Мојсију: „Тури руку у њедра!“ Мојсије тури руку, а кад је извади из њедара, а то сва губава као да је снијег по њој попао. И Господ му рече те опет тури руку у њедра, и рука постане као и остало тијело његово. „Ако ли“ рече Бог „за ова два знака не узвјерују, а ти захвати воде из ријеке, и пролиј је на земљу, и вода ће се на земљи у крв прометнути.“ А Мојсије рече Господу: „Молим ти се Господе! нијесам рјечит, од како сам на свијету, спора сам језика.“ Господ му рече: „Ко је дао уста човјеку? ко је створио нијема и глуха, оката и слијепа? Нијесам ли ја, Господ Бог? Иди дакле, ја ћу отворити уста твоја, и учићу те шта ћеш говорити.“ Још му рече Господ: „Ево, брат твој Арон сусрешће те. У његова уста мећи ријечи, па он нека за те говори.“

Тако и буде. Мојсије и Арон скупе старјешине Израиљске и кажу им да Бог хоће из Мисира да их изведе. Па онда отиду к цару и кажу му: „Господ Бог Израиљев вели: пусти народ мој да ми празнују празник у пустињи.“ Али цар одговори: „Ко је тај да га ја слушам? Не знам ја за Господа, нити ћу пустити Израиља!“ И од тога дана заповједи Фараон те се стане још горе с Израиљцима поступати. „Јеврејима је сувише добро,“ рече „одселе не треба им давати сламе за опеке; нека је сами траже, али опет да по онолико опека начињају колико и до сад.“ Мојсије истина учини чудеса са штапом пред Фараоном, али онака чудеса учине и врачи Мисирски, те га Фараон не хтјене послушати. Тада учини Бог преко Мојсија страшна чудеса у Мисиру, и стане на народ слати зло иза зла.

Мојсије удари штапом својим по води Нилу, а вода се у крв прометне. Седам је дана валовита ријека текла крвава, да је нико не могаше пити и да све рибе помријеше. То је било прво зло.

Арон пружи руку своју на воде Мисирске, и у један пут сву земљу Мисирску притисну жабе, и стану скакати по кућама и по клијетима и по постељама и по наћвама и по здјелама. Тада се замоли Фараон: „Молите Господа, да ме опрости жаба, па ћу пустити народ.“ Мојсије се помоли Господу, и жабе поцркају све за један дан, да су их све метлама мели, и да је сва земља смрдјела од њих. Али Фараоново срце опет отврдне, и не пусти дјеце Израиљеве. Требало је дакле треће зло да дође.

Тада Арон удари штапом по земљи, а сав пијесак у земљи Мисирској претвори се у некаке мухе, које навале и на људе и на стоку. Врачи реку: „Ово је прст Божји!“ али Фараоново срце остане тврдо.

Иза овијех муха дођу друге бубине на земљу; иза тијех бубина удари помор у стоку; камила, волова, оваца, магараца и коња поцрка страхота; али срце царево не попусти.

Мојсије узме у руке пепела па га пред царем баци у вис. Грдне красте изиђу по људима и по стоци. Мојсије сваки пут напријед казиваше сахат кад ће зло почети и кад ће престати; али Фараон остане једнако тврда срца.

Мојсије дигне свој штап пут неба. Тада засијеваше муње и громови загрмјеше и удари град, да не бјеше такога времена још никад у Мисиру од како је људи у њему. Дрвета се поломише и људе и стоку у пољу град поби. Тада брже Фараон дозове Мојсија и Арона, па им рече: „Сад сам згријешио: молите се за ме Господу, да ова страхота престане!“ Мојсије изиђе иза града [насељено место, прим. приређивача дигиталног издања], и рашири руке своје пут неба и град престане; — али Фараоново срце опет на ново отврдне.

Сад дуне вјетар од истока и донесе скакавце, који сву земљу притисну и поједу све што је још било остало иза града. Фараон стане молити Мојсија и Арона: „Опростите ми још сад гријех мој.“ Тада Бог пошље вјетар од запада, који узме скакавце и побаца их у црвено море. Али Фараоново срце опет отврдне.

Мојсије пружи руку своју пут неба, а густа тама падне по свему Мисиру за три дана, да људи нијесу видјели један другога, нити се који смио маћи с мјеста гдје се је десио. Само се видјело у Гесемској земљи, гдје су били Израиљци. Ни онда није хтио Фараон да попусти, него рече Мојсију: „Иди од мене, и више ми не долази на очи, ако ти је живот мио!“

22. Излазак из Мисира.

Тада већ буде сувише Фараонова упирања. И Господ рече Мојсију: „Још ћу једно зло да пошљем на Мисир, тада ће вас пустити Фараон, и још ће вас сам тјерати. Јер ћу послати морију на Мисир, која ће им поморити првенце синове!“ Израиљцима се заповједи да се са свијем приправе на пут, и да испеку по јагње од године дана, па да се провеселе за сретна пута. „Кад станете јести,“ заповједи им Бог, „опашите се, и притегните опанке на ногама својијема, и узмите сваки свој штап у руку; и једите брзо. А јагњећом крви назначите врата на кућама својијем да морија к вама не дође.“

Кад дође одређени дан, сви се Израиљци бијаху спремили на пут. Око поноћи зађе морија, и помори сву дјецу првенце по Мисиру од сина Фараонова до сина пошљедње робиње, још и од скота што је год прво пало. Кукњава и лелек стане свијех Мисираца, а Фараона спопадне страх и сав двор његов. Још ону ноћ заповједи Мојсију и Арону: „Идите што брже можете и с дјецом својом и са стоком својом!“ И Мисирци навале на њих да иду, „јер ћемо“ вељаху „пропасти сви.“ Тада пођу Израиљци из земље својега робовања и понесу много суђа од сребра и од злата, и много богатијех хаљина, што су им били дали у наруч Мисирци за благ дан. А тијесто понесу пријесно не имајући кад хљеба пећи.

Фараон како чује да су Израиљци кренули и да су већ дан хода у пустињу одмакли, одмах се раскаје што их је пустио. Брже боље скупи своју војску и пође за њима у потјеру. У једноме кланцу крај црвенога мора стигне их. Страх и дрхат ухвати Израиљце кад опазе Мисирску војску; а Мојсије их стане слободити: „Не бојте се!“ рече „Господ ће се за вас бити, а ви ћете само гледати.“ Али су они били у невољи великој: спријед дубина морска, с обје стране страховита стрмен, а остраг љута војска Мисирска! Тада Господ рече Мојсију: „Шта је? Кажи дјеци Израиљевој нек иду!“ — „Куда? У море?“ — „Да! Сад ваља да познаду Мисирци да сам ја Господ, кад се прославим Фараоном, и његовијем колима и коњицима.“

Тада Господ пусти вјетар, који преко ноћ воду узбије и дно морско осуши. А између Израиљаца и Мисираца спусти се мрачан облак, који од стране Израиљаца бијаше сјајан, и свијетљаше им, а од Мисираца их заклањаше. Тако усред ноћи Израиљци уђу у море, и вода им стајаше као зид и с десне и с лијеве стране. И Фараон пође за њима, и у свануће Мисирци се обрету насред мора, а Израиљци већ изишли на другу страну. Тада Бог поплаши Мисирце огњем из облака, те дршћући од страха повичу: „Бјежите, да бјежимо! Господ се бије за Израиљце с Мисирцима!“ Али Господ рече Мојсију: „Махни руком преко мора!“ И у онај час склопи се вода над Мисирцима, и сви се потопише у мору, да ни један главе не изнесе.

23. Израиљци у пустињи.

Али пут из Мисира у земљу Хананску иде преко једне велике дивљачне пустиње. Ондје не бијаше њива ни ријека као у Мисиру; по неколико дана хода не бијаше ништа до пијеска, нигдје извора, нигдје травке, нигдје стазице, нигдје колибице. Послије три дана наиђу на један извор; али му вода бијаше горка даје не могаху пити. Тада стане викати народ на Мојсија. А Мојсије вапије ка Господу; и Господ му покаже једно дрво те га метне у воду, и вода постане за пиће. „Та ја сам Господ, љекар твој!“ рече Бог народу.

Мало за тијем опет стану викати, јер им бијаше нестало хљеба и меса. Тада Бог пошље силна јата препелица, и сјутрадан пусти те попадне по земљи нешто ситно, округло, као крупа; — Јеврејским језиком ово се назове мана, које ће рећи: шта? (шта је ово?) јер не знадијаху шта бијаше! А Мојсије им рече: „Ово је хљеб што вам Господ даде да једете.“ То је било ситно округло зрневље, слатко као мед и сито као најљепше брашно.

Мало по том опет не имаху воде. Тада се опет стану бунити. А Мојсије вапије ка Господу и Господ му рече: „Узми свој штап па удари њиме у стијену.“ Мојсије удари у стијену, и из стијене потече вода.

Мало за тијем дођу хајдучке чете Амаликове и ударе на Исраиљце. Мојсије пошље Исуса Навина пред њих, а сам отиде на врх брда и подигне руке к Богу. И докле Мојсије могаше држати подигнуте руке, дотле надбијаху Израиљци, а како спусти руке одмах почеше надбијати хајдуци. Тада притрчи Арон и Ор те прихвате Мојсију руке. И тако надвладају Израиљци Амиликовце.

Али још није казано што је најљепше. Како је Мојсије у великој пустињи пут находио ? — Облак и огањ што их је извео из црвенога мора, никад их не одустављаше, и цијелијем путем Господ вођаше народ дању у облаку а ноћу у огњу.

24. Закони.

Трећега мјесеца по изласку својему из Мисира дођу дјеца Израиљева под гору Синајску. Ондје у краснијем зеленијем долинама остану цијелу годину дана са својом стоком. Али је то била знатна година. Ондје се племена и породице уредише, народ преброји, и старјешине и судије и главари поставише; људи тада бијаше на број преко 600000, а свега душа око три хиљаде хиљада. Ондје добише закон од Бога, у којему бијаше наређено како им ваља живјети по кућама својима, како ли изван кућа између себе. Ондје Израиљци посташе управо народ Божји. Како се намјесте ондје, Мојсије изиђе на гору Синајску. Тада му рече Господ: „Приправи народ, јер ће трећи дан сићи Господ на гору Синајску; и огради гору, јер ако ко ступи на њу, погинуће.“

Кад буде трећи дан у јутру, постаде црн облак на гори и стадоше громови грмјети и муње сијевати, и зачу се глас као да јака труба труби. Сва се гора Синајска задими, и труба се све јаче чујаше. Мојсије стајаше на гори пред Богом, а народ сав испод горе, у чистијем хаљинама, дршћући од страха. И Бог рече ове ријечи: „Ја сам Господ Бог твој, који те изведох из Мисира, из куће робовања. Немој држати другијех богова до мене! Никакој слици ни прилици немој се клањати! Немој узалуд узимати имена Господа Бога својега. Не заборављај суботе светковати. Шест дана ради и сврши све своје послове; а седми је дан субота Господа Бога твојега, тада немој ништа радити. Поштуј оца својега и матер своју. Немој убијати. Немој чинити прељубе. Немој красти. Немој лажно свједочити. Не жели туђе куће, нити и чега што је туђе.“

И сав народ видје гром и муњу, те нагоше бјежати и рекоше Мојсију: „Говори нам ти, а не дај да нам Бог говори, јер ћемо помријети. Штогод теби Господ каже, ми ћемо слушати и чинити онако.“ Тада рече Бог Мојсију: „Кад би им срце остало тако, да ме се боје и заповијести моје да држе, да би и њима и дјеци њиховој било добро до вијека.“

Али Мојсије уђе усред облака на гори, и остане ондје четрдесет дана и четрдесет ноћи. И кад Бог сврши разговор с Мојсијем, да му двије камене плоче завјета исписане прстом Божијим. Тада Мојсије пође низ гору носећи у рукама плоче завјета, које је сам Бог начинио. Кад тамо, има шта и видјети! Они начинили теле од злата, па играју око њега пјевајући и свирајући. Тада се разгњеви Мојсије и срдито баци плоче из руку, те се разбише под гором. И рече Арону: „Шта ти је учинио овај народ, те га у толики гријех ували?“ А Арон му одговори: „Немој се гњевити, господару! Ти знаш да је ово зли народ. Рекоше ми: начини нам богове, који ће ићи пред нама, јер не знамо шта би томе Мојсију што нас из Мисира изведе. Ја им рекох: ко има злата на себи нека га скине и донесе преда ме. Тада ми донесоше све златне обоце са својијех жена и са своје дјеце, а ја их онда бацих у ватру, те се сали теле!“ Али Мојсије узме теле те га сажеже, и пепео од њега метне у воду и запоји њом дјецу Израиљеву. И рече Мојсије Господу: „Молим ти се, Господе! Народ овај љуто сагријеши! Опрости им гријех; ако ли не ћеш, а ти избриши и мене из књиге своје.“ А Господ му рече: „Иди, води тај народ куд сам ти казао. Ево, мој ће анђео ићи пред тобом. Ја ћу их покарати за гријех њихов, кад дође вријеме да их покарам.“ По том му заповједи: „Истеши двије плоче од камена, као што су биле оне прве, да на њима напишем ријечи које су биле на првијем плочама, и донеси ми их сјутра на гору.“ Тада Мојсије још једном остане четрдесет дана и четрдесет ноћи код Господа ништа не једући нити што пијући. И Бог написа на двије плоче ријечи завјета, десет заповијести.

25. Закони за цркву и за остало.

У законима које је Бог дао својему народу биле су уредбе за сав домаћи и општински живот. Нездрава јела назову се „нечиста,“ и забране се: за женидбу и удају, за нашљедство, за тежаке и пастире, за крађу, за крв и за друга злочинства, за ратове, за оцеве и дјецу између себе, за удовице и сироте, за убоге, за слијепе и глухе, и за робове, за све је то било разговијетно одређено; а и за птичија гнијезда, и за воћке; па ни за вола кад врше није се заборавило. Н. п. „волу кад врше немој уста свезати.“ „Немој воћака кварити.“ „Кад нађеш птичије гнијездо, немој узимати и мајку и птиће, него мајку пусти, да би ти добро било и да би дуго живио.“ „Кад видиш вола или магарца под бременом да падне, помози муда устане.“ „Немој глуха псовати, нити пред слијепа метати што да се спотакне, јер ти се ваља бојати Господа Бога својега!“

Особите су правице у закону биле дате племену Левијеву, од којега је био и Мојсије. Мојсијева дјеца, истина, не добију веће власти од осталијех својега племена, али брат његов Арон добије свештеничку службу за се и за своје потомство, и из свега племена стану излазити учитељи, љекари, управитељи и старјешине народне.

Арон сам буде помазан за поглавара свештеничког и обучен у свештеничке хаљине; и за службу Божију начини се богат чадор, са два прегратка: у једноме је стајао златан ковчег и у ковчегу камене плоче, на којима је сам Бог закон написао, и тај се преградак зваше: светиња од светиње. Пред њим бијаше други преградак, у којему се поглавар свештенички сваки дан Богу мољаше и приношаше му кад, и тај се преградак зваше светиња. Око чадора бијаше велики тријем са једнијем олтаром, у којему свештеници клаху жртве народне. Народ се јако држао старијех обичаја, особито жртава, за то му их Бог није хтио укинути, него га је само стегао заповједивши му: „Ко хоће да принесе жртву за паљење или за гозбу или за хвалу, њему ваља чинити то на нов начин као што је Бог сад одредио, и на одређеном мјесту,“ да се не чине жртвене гозбе под свакијем зеленијем дрветом и на свакоме брдељку. И за гдјекоје кривице биле су одређене жртве. У данашњијех Јевреја нема више жртава.

Три су празника била у години по читаву недјељу дана, о којима су се састајали сви мушкарци: први је био празник пријеснијех хљебова за славу изласка из Мисира, други за славу онијех дана кад је Бог дао законе на гори Синајској, а трећи празник сјеница за спомен како су дјеца Израиљева по сјеницама живјела, кад их је Бог водио из Мисира. О овијем празницима помињали су Израиљци и пољски рад. О празнику пријеснијех хљебова приносили су Господу први зрео сноп јечма, јер се по овоме празнику почињаше јечмена жетва у Хананској. Други се празник звао празник прве жетве, јер би се дотле жетва јечмена свршила, и по том би се почела пшеница жети. А о празнику сјеница, који је послије бербе падао, захваљивало се и на сретноме свршетку бербе. Али је о овијем празницима једнако било слободно радити, само је први и пошљедњи дан свакога празника била субота. Ове празнике празнују Јевреји и данас.

26. Лакомо гробље.

Готово годину дана проведу Израиљци под гором Синајском, и ондје прославе дан у који се навршила година како су изишли из Мисира. Тада један дан дигне се облак изнад чадора гдје је био златан ковчег са каменијем плочама, и сав се народ одмах стане приправљати на пут. Ту је сад било радости, јер народ мишљаше да ће сад управо у ону земљу, гдје тече млијеко и мед. Али се дотле још много којешта догоди! Три дана ходивши по пустињи, већ им се досади. Прост народ зажели меса, пак стане жалити и викати: „Ко ће нам дати меса да једемо! Опоменусмо се риба и бундева и диња и лука и црна и бијела, и шта још не имасмо у Мисиру забадава! А сад немамо ништа до мане.“ Тада рече Бог: „Приправите се, сјутра ћете меса јести. За то што сте се побунили, даће вам Господ меса да једете. Не један дан! —ни два, ни пет дана, ни десет, ни двадесет дана, него читав мјесец дана, докле вам на нос не удари и не огади вам се, за то што нијесте покорни Господу, који је међу вама, него рекосте: за што изиђосмо из Мисира?“ А Мојсије рече: „Шест стотина хиљада пјешака има овдје са мном, па ти кажеш: даћу вам меса да једете, и јешћете мјесец дана!“ — А Бог рече: „Зар рука Господња не ће бити доста?“ И тако Мојсије скупи старјешине Израиљске; тада вјетар донесе од мора препелице, и поспе их онуда по околу и на дан хода у наоколо, све на два лакта изнад земље; и народ стане купити препелице, и купљаше их два дана; али још све и не поједу, а то удари помор у њих, и ондје укопају лакомце. И од тада се оно мјесто прозове: лакомо гробље.

27. Уходе.

Кад народ дође у пустињу Фаранску, онда Мојсије пошље уходе, од свакога племена по једнога, да уходе земљу Хананску. Они отиду и прођу сву земљу од јужнога краја све до сјевернога. А то је било управо кад прво грожђе приспијева, те они одрежу једну лозу са гроздом, и узевши је двојица међу се на мотку, понесу је; а и шипака и смокава и другога којечега што ондје рађа узму те понесу. Послије четрдесет дана дођу натраг к народу и стану приповиједати: „Били смо куда сте нас послали, и гдје тече млијеко и мед, и ево шта ондје рађа; само што је народ велики и јак, и има велике и тврде градове. Видјесмо људе према којима ми бијасмо као скакавци, тако су велики!“ На то се народ препадне и узбуни, те сви повичу: „Да поставимо себи старјешину, па да се вратимо натраг у Мисир.“ Узалуд се упру двојица од ухода, Исус Навин и Халев, еда би народ умирили и обратили да се у Бога узда; народ стане викати: „Дајте камењем да их заспемо!“ Тада се показа слава Господња у облаку свему народу и Господ рече: „Докле ће ме гњевити тај народ? кад ли ће ми вјеровати послије толикијех чудеса, што сам међу њима учинио! Али ћу вам учинити као што сами преда мном рекосте. Вашу дјецу, за коју вељасте да ће робље постати, ја ћу одвести онамо да познаду земљу за коју ви не марите. А ваша ће тјелеса остати у овој пустињи. Али ће и ваша дјеца најприје у пустињи четрдесет година стоку чувати.“ Тако у пустињи помру сви којима је било двадесет година кад су из Мисира изишли, осим Исуса Навина и Халева; и дјеца Израиљева остану још тридесет и девет година у пустињи. Њихова су главна мјеста била пустиња Синајска и пустиња Кадис у Фарану, гдје су много година стајали, а свега су двадесет мјеста имали за овијех тридесет и девет година.

28. Буне Израилске.

Али то још не бијаше пошљедња буна у Израиљу. Један од старјешина Левијева племена, по имену Кореј, који бјеше Мојсију род, договори се са Датаном и Авироном, старјешинама племена Рувимова, и са још двјеста и педесет другијех знатнијих Израиљаца, те стану викати на Мојсија и на Арона корећи или да су се погосподили те хоће само да владају над другима, већ нека буду сви у народу једнаки, и нека свак може постати свештеник и народни поглавар. А Мојсије рече: „Дођите сјутра пред Господа са својијем кадом, па ћемо видјети кога ће Господ изабрати.“ Кореј искупи сав народ пред чадор завјета. Тада рече Господ: „Уклоните се од чадора Корејева и Датанова и Авиронова, да их овај час затрем.“ И земља се под њима провали и прождрије их са свијем имањем њиховијем, а онијех двјеста педесет поједе огањ. Сјутрадан стане сав народ викати на Мојсија и на Арона, говорећи: „Побисте народ Господњи!“ Тада дође од Господа помор, те у један мах помрије 14700 људи.

У Кадису не имадијаше народ воде, те опет стане викати на Мојсија. Али Бог рече: „Узми свој штап, и скупите народ, ти и Арон, па говорите са стијеном пред њима, те ће стијена дати воду своју.“ Мојсије и Арон скупе народ и реку му: „Слушајте, непослушни! Хоћемо ли вам из ове стијене воду извести?“ Али Мојсије не проговори са стијеном, него дигне руку и удари у стијену два пута својијем штапом; и изиде вода многа, те се напоји народ и стока њихова. Али Мојсију и Арону рече Бог: „Кад ме не послушасте и не прослависте пред тијем народом, за то га не ћете одвести у земљу коју ћу му дати.“ Извор се овај послије прозове: вода од свађе.

Четрдесете године, обилазећи око земље Едомске, опет се побуни народ, и стане викати: „Овдје нема ни хљеба ни воде, а ова нам се мана већ огадила!“ Тада пошље Бог змије на народ,које их стану клати те силно људство помре. Тада дођу к Мојсију говорећи: „Ми згријешисмо; моли Бога нека одажене змије од нас!“ Мојсије се стане молити за народ, и Господ рече Мојсију: „Начини змију од мједи, па је подигни у вис! Кога змија уједе, нека погледа у змију од мједи, пак ће оздравити.“ Мојсије начини змију од мједи, и когагод уједе змија, он погледа у змију од мједи и оздрави.

29. Валам.

Тада стану Израиљци освајати земљу. Најприје разбију Сиона, цара Аморејскога, и Ога, цара Васанскога, па се онда намјесте у пољу Моавском на Јордану. Али Валак, цар Моавски, пошље по некакога врача из Месопотамије, по имену Валама, поручивши му: „Ходи, прокуни ми овај народ што је дошао на ме!“ Али Бог рече Валаму: „Не иди с њима, нити куни народа, јер је благословен.“ А Валак пошље још веће кнезове од првијех, и Валам се превари и пође.

На путу изиђе анђео Божји предањ, и магарица му опази пред собом анђела гдје стоји с голијем мачем у руци, па сврне с пута. А Валам не видећи анђела, стане бити скота; магарица падне на кољена, а Валам удри још већма! Тада отвори Бог магарици уста, те проговори гласом човјечијим: „Шта сам ти учинила те ме бијеш?“ У онај мах отвори Бог очи Валаму, те угледа анђела. А анђео му рече: „Иди само куд си наумио! Али да нијеси друго шта говорио него што ти ја кажем.“

Валам дошавши к Валаку, изиђе с њим на једно брдо да принесе жртву, и Валам повиче и рече: „Како бих клео онога кога Бог не куне! Како бих карао онога кога Бог не кара! — Ево, ја сам доведен да благословим; и благословићу, друкчије не могу!“ И благослови седам пута. А Валак рече Валаму: „Шта то радиш од мене? Ја те дозвах да прокунеш, а ти благосиљаш. Ја те шћадијах честита учинити; али ево Господ ти не даде!“ И Валам се врати својој кући. А Моавце Израиљци разбију, и побију што је год мушко било.

30. Смрт Мојсијева.

Од људи што их је Мојсије из Мисира извео, бијаху још само Исус Навин и Халев у животу; а остали сви бијаху помрли. Сад дође ред на Мојсија. „Опаши се,“ рече му Господ, „па изиди на гору Навав да видиш земљу Хајианску, коју ћу дати дјеци Израиљевој. Очима ћеш је својима видјети, али у њу не ћеш отићи.“ Тада се Мојсије опрости са својијем народом. Напомене им сва добра што им је Бог учинио, и све заповијести његове, и благослови их ако узаслушају, и прокуне ако не узаслушају, и обећа им говорећи: „Пророка као мене подигнуће вам између браће ваше Господ Бог ваш, њега слушајте!“ По том изиде на гору и ондје се престави, и погребоше га, и нико му за гроб не дознаде. Сто и двадесет година бијаше Мојсију кад се преставио. Очи његове не бијаху потамњеле, нити га снага бијаше издала. Али више у Израиљу не настаде пророк као Мојсије.

31. Исус Навин.

Као што је Бог био с Мојсијем, тако сад бијаше и с Исусом Навиним. Као што је Мојсије превео Израиљце преко мора, тако их сад Исус Кавин преведе преко Јордана. Вода се раступи, доље што бијаше оно отече, а што бијаше горе оно се устави и стаде као зид докле народ не прође. Бијаше један град који се зваше Јерихон. „Ево,“ рече Господ, „предајем ти у руке град и цара његова.“ Напријед свештеници с ковчегом завјета, а за њима војници, тако су ишли седам дана око града. Седми дан затрубе свештеници у трубе, и Исус Кавин рече народу: „Вичите, јер вам Господ предаде град.“ И кад народ чу глас од труба и повика, попадаше зидови Јерихонски, и народ уђе у град. Грађане побију и куће им попале. — Тада је помагао Бог Исусу Навину док није надвладао и побио тридесет и једнога малога цара, који су Хананском владали. У боју у долини Јелону на ријеч Исуса Навина сунце и мјесец стаде, и Бог градом и громовима поби Аморејце. За неколико година толико обладају земљом да је Исус Навин могао почети дијелити земљу на дванаест племена. Племе Рувимово и Гадово и половина племена Манисијна населе се с ону страну Јордана, а осталијех девет племена и по између Јордана и мора; а племену Левијеву не допадне особита земља, него узме градове по земљи осталијех племена. Светињу, чадор са ковчегом завјета, намјесте у Силому.

Кад Исусу Навину буде сто и десет година, и кад већ све сврши, сазове сав народ Израиљски у Сихем на скупштину да се с њима опрости. Он им напомене сва добра што им је Бог учинио, и опомене их да му буду вјерни. „Бојте се Господа,“ рече им, „и творите све што је написано у закону Мојсијеву. Немојте служити туђијем боговима, него се држите Господа. Ако знате бољега, изберите данас коме ћете служити. Али ја и моја кућа служићемо Господу.“ На то сав народ одговори: „Не ћемо Господа одустати, ни другијем боговима служити!“

32. Судије.

Што рекоше Израиљци, не свјероваше. По смрти Исуса Навина често су пристајали за другијем боговима, и Господ их је онда остављао њиховијем непријатељима у руке; а кад су се обраћали натраг, Бог им је помагао преко јунака и судија, које је подизао међу њима. Ови су онда владали над једнијем или над више племена; али не бијаше слоге, и народ види да му треба цар.

Мадијамци са својим стадима ударе из пустиње у Хананску, оплијене земљу и отјерају стоку Израиљцима. Тада сваке године удараху за седам година, и нико им не могаше досадити. Тада подиже Бог из племена Манасијна једнога младића по имену Гедеона, ка којему се јави анђео Господњи и рече му: „Господ је с тобом! храбри јуначе!“ А Гедеон рече: „Кад је Господ с нама, за што нас оволики јади снађоше! Гдје су толика чудеса његова, за која су нам стари казивали?“ А анђео га Господњи погледа и рече му: „Иди у тој сили својој, и избавићеш Израиља из руку Мадијамскијех. Ево, ја те послах!“ Гедеон одговори: „Чим ћу избавити Израиља? Моје је братство најмање у племену Манасијну, а ја сам најмањи у дому оца својега!“ А Господ му рече: „Ја ћу бити с тобом, те ћеш побити Мадијамце као једнога.“ Гедеон прво и прво исијече луг својега оца гдје се служаше идолу Валу. То је био тежак посао, јер сви који се идола држаше, скочише нањ да га убију. Али им Гедеон рече: „Шта ви Вала браните? Ако је он Бог, нек се брани сам!“ Али опет Гедеон заиште знак од Бога, да се увјери је ли онај глас заиста од Бога што му рече да ће он избавити Израиљце од Мадијамаца. И рече: „Ево метнућу овчије руно на гумну, и ако у јутру буде роса само на руну, а по свој земљи сухо, онда ћу знати да ћеш мојом руком избавити Израиља.“ И сјутрадан урани, и исциједи руно, и истече росе из руна пуна здјела. Тада се Гедеон ослободи и још једном Бога замоли: „Још једном да обидем руном; али сад руно да остане сухо, а по свој земљи да буде роса.“ И Бог му учини ону ноћ те по свој земљи попадне роса, а руно остане сухо. Тада се дигне Гедеон и скупи војску на број 32000 од горњијех племена; али кад по заповијести Божијој огласи по војсци: „Кога је год страх, нека се врати кући да не уплаши брата својега;“ онда га одустану 22000. Тада рече Господ Гедеону: „Још их је много. Још ћу ти их пребрати.“ И тако с Гедеоном остане само триста друга, „да се не би Израиљ кадгод похвалио и рекао: моја ме је рука избавила.“

Тада Гедеон раздијели својих три стотине друга на три чете, да свакоме по трубу у руку и по празан лонац и по запаљену свијећу у лонцу; тако се прикраду са три стране у òкô Мадијамски, па онда на један пут побацавши лонце са свијећа, и затрубивши у трубе повичу: „Мач Господњи и Гедеонов!“ Мадијамци се онако иза сна поплаше и забуне и побију се између себе не знајући које су непријатељи, и сви побјегну, а Израиљци се са свију страна наклопе за њима, много их побију, и силну стоку заплијене.

Кад се Гедеон с војском натраг врати, народ навали нањ да им буде цар, али им он рече: „Не, браћо; сам Бог нека је господар над вама.“

33. Рута.

У оно вријеме, кад су судије народом владале, једном настане глад. Један Витлејемац исели се са својом женом и са два сина из Витлејема у земљу Моавску. Синови му се ондје ожене двјема Моавкама, Орфом и Рутом. Витлејемац умре, па му помру и синови. Онда Витлејемка Ноемина оставши без мужа и без синова пође у своју постојбину натраг; уз њу пристану обје снахе, а она их путем стане одвраћати да остану у својој земљи; тако се Орфа врати, али Рута не хтјене, него јој рече: „Немој ме одвраћати; куда ти идеш, идем и ја! Твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог. Гдје ти умреш, ондје ћу и ја.“

Кад Ноемина опет дође у Витлејем, једва је ондје познаду, и говораху: „Је ли то Ноемина?“ А она им рече: „Не зовите ме више Ноемина (јер Ноемина значи весела), него ме зовите Мара (т. ј. жалосна). У богатству сам се иселила одавде, а у сиротињи ме Бог поврати натраг.“ У то доба баш бијаше јечмена жетва, и Рута изиђе у поље да пабирчи класје. И Бог је намјери на жетеоце једнога богатог човјека, који се зваше Воз и бијаше род покојноме мужу њезину. Кад Воз дође у поље к својим жетеоцима, запита их за њу ко је. По том љубазно проговори к Рути и рече: „Знам ја све како си ти била својој свекрви по смрти мужа својега. Да ти плати за то дјело Бог Израиљев, ка којему си дошла!“ И заповједи својијем људма да с њоме лијепо поступају, и да јој остављају много класја.

Рута ово све приповједи својој свекрви. А она рече: „Он је нама род. Бог да га благослови кад се тако милостиво сјећа и мртвијех и живијех!“

Воз гледајући цијеле жетве како се сиромашица Рута поштено влада, омили му. А у Израиљаца бијаше закон: кад ожењен човјек умре без дјеце, онда најближи од његова рода да му узме удовицу, и њој ни мало није био зазор њему то напоменути. Кад Рута од свекрве дозна за овај закон, она по обичају земаљскоме спомене Возу, и одмах по жетви буде свадба.

Ова сиромашна Моавка буде прабаба великога цара, од којега ћемо мало послије приповиједати. Њојзи Бог да једнога сина, којему надјене име Овид. А Овид роди Јесеја, оца цара Давида.

34. Илије и Самуило.

Послије јунакâ и војвода поглавар свештенички Илије постане судија. Тако је требало свагда да буде по Мојсијевој уредби. Чадор завјета бијаше у Силому; ондје се скупљаху Израиљци о празницима. Једном опази Илије у тријему од чадора једну жену гдје се моли Богу. Она молећи се говораше у срцу својему, и усне јој се само мицаху, а гласа јој нико не чујаше. Тада помисли Илије да је пијана, јер бијаше с гозбе дошла. Тијем учини врло криво јадној жени, као што не личи поглавару свештеничком. Она искаше у Бога сина, јер одавно живљаше с мужем, а не имаше порода. Илије дознавши то од ње, рече јој: „Иди с миром! Бог Израиљев да ти да све за што си му се молила!“ Ана (тако бијаше име жени) отиде и не бијаше више жалостива, јер изручи срце своје пред Богом. Бог јој услиши молитву и да јој сина, и она надјене сину име Самуило, то ће рећи: испрошени у Бога.

Послије неколико година доведу родитељи Самуила у Силом на празновање, и мати га преда свештенику да служи Господу. Сваке године долазећи на празновање све слушаху добро зањ; и мало вријеме постоји, а то се сам Бог стане с дјететом разговарати, и избере га себи за пророка. Синови поглавара свештеничкога, Офније и Финес, бијаху вјетрењаци и беспосличари, који светињу Божију својом неваљалштином скврњаху. Илије напомињаше својијем синовима како љуто гријеше и Богу и људима, али не могаше онако оштро с њима да поступи као што закон заповиједа, јер их врло пажаше. Тада једну ноћ зовне Господ: „О Самуило!“ Самуило устане и притрчи к Илију мислећи да га он виче. А кад би и другом и трећом, онда се Илије осјети да Господ зове, и рече Самуилу: „Ако те опет зовне, одзови се и реци: говори, Господе; твој слуга чује.“ И заиста глас Божји опет дође зовнувши: „О Самуило!“ Самуило се одзове: „Говори, Господе; твој слуга чује.“ Тада рече Господ: „Ево! учинићу чудо у народу Израиљскоме, да ће зујати оба уха свакоме ко га год чује. У један ћу дан покарати и Илија и синове његове. Јер је знао како се ружно владају, па им није забранио.“

Сјутрадан запита Илије Самуила: „Шта ти је говорио Господ? немој од мене ништа затајити.“ Самуило, ако му је и било врло тешко, искаже све. А Илије рече: „Господ је! нека чини што му је воља.“ И Бог што рече, не порече. Наскоро завргне се крајина. Филистимци надбију Израиљце; и војводе Израиљске, да би се војска на ново ослободила, нареде да се изнесе ковчег Божји у òкô. И два млада свештеника, два Илијева сина, изиђу с ковчегом. Илије, старац од деведесет и осам година, сјеђаше на вратима погледајући од боја гласника. Кад али ето ти жалосна гласника, сав подеран. Илије га запита: „Како је у околу?“ А гласник одговори: „Израиљци бјеже. Оба твоја сина погибоше. И ковчег Божји узеше Филистимци.“ Илије чувши то, од жалости падне наузнако преко столице и пребије врат.

Филистимци однесу ковчег Божји у Азот у кућу својега Бога. Сјутрадан нађу својега идола гдје лежи на земљи пред ковчегом сав нагрђен. По том га однесу у Аскалон, али и тамо их од њега чудо снађе. Послије седам мјесеци пошљу ковчег натраг, али остану господари над Израиљцима двадесет година, и Израиљци бијаху у љутој невољи.

Али кад их Самуило обрати к Богу њиховијех старијех, Бог им да срећу у рату с Филистимцима, те преотму градове што им бијаху Филистимци узели. На међи Филистимској удари Самуило камен у земљу, и напише на њему: „Авенезер,“ т. ј. „Довде нам Господ поможе.“ И Самуило владаше по правди и оштро, и бијаше један од најбољијех судија што су имали Израиљци.

35. Самуило и Саул.

Кад Самуило остари, преда нешто од власти своје својијем синовима. Али они примаху мит и не угледаху се на оца својега. Један дан скупесе старјешине из свију племена Израиљскијех код Самуила у Арматему, и кажу му да не ће више судија, над њима да владају, него хоће цара. Ово Самуилу не буде мило; али му Бог рече: „Послушај глас народни; јер не одбацише тебе, него мене, да не будем цар над њима.“

У оно вријеме једноме човјеку из Венијаминова племена, по имену Кису, нестане неколико магарица, те пошље сина својега Саула с једним слугом да их тражи. Неколико дана тражише их на све стране. А кад дођу близу града Арматема, падне слузи на ум да питају врача куд су се дјеле магарице. И кад Самуило угледа Саула, рече му Господ: „Ето човјека, за којега ти рекох да ће владати мојијем народом.“ — И Самуило одмах рече: „Не брини се магарицама; нашле су се! — и чије ће бити што је најбоље у Израиљу!“ Саул не разумије овијех ријечи; а други дан испративши га пророк, узме га насамо, и извади рог с уљем, и излије му уље на главу, па га цјелује говорећи: „Видиш ли сад да те Господ помаза за кнеза над својијем достојањем?“ Али Саул вративши се кући не каза никоме ништа, докле Самуило није разгласио. Мало за тијем пророк сазове скупштину, и изведе пред народ новога цара. Саул бијаше лијеп човјек висока и лијепа раста. Сав му се народ обрадује. Наскоро се у ратовима прослави; избави Галад од силе Амонске, и за јунаштво његово стане га благосиљати сав народ. Али послије боја с Амаликовцима, преко заповијести Божије поштеди и људе и стоку, и пође да принесе на жртву што му Бог бијаше заповједио да побије. Али се Самуило упре говорећи: „Зар је Господу угодније да му се жртве приносе него да се слуша глас његов? Гле! послушност је боља од жртве, а непослушност је гријех какогод и незнабоштво или чарање.“ Од тада Саул постане све непослушнији и немирнији, и наскоро остави га дух Господњи са свијем.

36. Давид пастир.

Самуило отиде у Витлејем к Јесеју, сину Овидову, унуку оне сиромашице што је пабирчила класје; јер му је Бог казао: „Између синова Јесевијех изабрао сам себи цара.“ Ондје позове Јесеја са синовима на жртву, да види кога је Господ изабрао, па онога да помаже тајно. Јесеј дође са седам синова. Самуилу сви буду по вољи, али код свакога зачује глас: „Тога Господ није изабрао.“ Самуило запита Јесеја јесу ли му то сви синови. Најмлађи не бијаше ондје, већ бијаше код оваца, и њега се нијесу ни сјећали. Брже боље пошљу по њега. Он дође, бијаше момче црномањасто лијепијех очију и згодна раста. И Господ рече Самуилу: „Устани, и помажи га, то је!“ Тада Самуило узме рог с уљем, и помаже Давида пред браћом његовом. У онај дан дође дух Господњи на њега и по том остане на њему. Саула пак остави дух Господњи и он се врло узмучи. А Давид и по томе остане код своје стоке доклегод цар сам не пошље по њега. Саул наручи слугама својима да му траже човјека који добро зна уз гусле пјевати, да би га разговарао кад га брига и немир нападне; тада му реку за Јесеја да у њега има син Давид, паметан момак, и јунак, који врло добро зна гуслати. Таки је Саулу баш и требао, да би му не само гудио и пјевао, него и на војску с њим ишао. Саул одмах пошље поњ, и доведавши га у свој двор постави га да му носи оружје.

Послије некога времена кад се заметне рат с Филистимцима, Давид дође опет у Витлејем, а старија браћа његова отиду са Саулом на војску. По том отац пошље Давида у око, да види браћу. Дошавши онамо нађе обје војске гдје стоје једна према другој, и између њих један див од војске Филистимске, по имену Голијат, страшно наоружан, који зазиваше ко од Израиљаца смије на мејдан да му изиђе. И нико му изићи не смијаше. Давид разумије ондје да је цар обећао своју кћер дати ономе који дива погуби, и сврх тога дом оца његова нигда данка да не плаћа. Он није марио за те поклоне; али му жао бијаше да се ни један Израиљац не нађе, који би се у Бога поуздао и с Филистимцем се огледао. И тако се сам пријави цару да ће он дива погубити. Цар познајући га добро, стане га одвраћати: „Ти си још дијете, а див је стари мејданџија.“ Давид одговори да је он још кад је стоку чувао лава и медвједа убијао. „Господ,“ рече, „који ме је од лава и од медвједа сачувао, сачуваће ме и од тога Филистимца.“ Тада му Саул да своје оружје и метне му од мједи капу на главу и свој оклоп метне нањ. Али Давид то опет скине са себе, ни мача не узме, него отрчи на поток и избере пет глаткијех камена, па онако у пастирској кошуљи са штапом и с праћом изиђе пред дива, који бијаше сав у оклопу.

Див кад види чобанче гдје иде, расрди се и стане викати: „Зар сам ја псето, да са штапом на ме идеш! Ходи да напитам птице небеске твојијем месом.“ Давид му одговори: „Ти си изишао с мачем и с копљем и са штитом; а ја ти дођох у име Господа Бога Израиљева, којему војску срамотиш.“ А кад Филистимац пође к Давиду, Давид брже боље размахне праћом, и погоди га каменом у чело, те див падне ничице на земљу. А Давид онда док Филистимац још није устао, притрчи и узме мач његов па му њим осијече главу.

Кад то виде Филистимци, поплаше се па бјежи! а Израиљци за њима! и тако их тјераху све до њиховијех градова. Саул стане питати Давида којега је рода и племена. Али Давид не хтјене казивати за јуначки свој род, нити спомињати славнијех својијех старијех (Воза, Салмона, Насона), него само рече: „Ја сам син слуге твојега Јесеја Витлцјемца.“ Али у овоме разговору њихову душа Јонатана сина Саулова прионе за душу Давидову, и Јонатан запази Давида као своју душу. За јавни знак пријатељства поклони царев син храброме чобанину свој плашт и лук и мач. И Саул више не пусти Давида од себе, него га постави војводом.

37. Давида гоне.

Давидова срећа не би за дуго. Кад се Израиљци разбивши Филистимце врате с војске, жене њихове сретајући их пјеваху: „Саул згуби хиљаду, али Давид десет хиљада.“ На то се цар врло разгњеви и рече: „Још му само царство треба.“ И што већма виђаше да је народу Давид омиљео, то он све већма стане мрзити нањ, па најпослије науми да га убије. Једном кад је Давид пред царем у гусле ударао, баци се цар копљем пут њега, али се Давид измакне, те копље удари у зид, а Давид побјегне кући својој. Онда цар пошље људе да га код куће убију; али Мелхола жена његова, а Саулова кћи, спусти га кроз прозор, те утече и побјегне к цару Филистимскоме с мачем Голијатовијем. То господи Филистимској не би мило, и Давид једва изнесе главу оданде, и дође опет на своју постојбину; и Јонатан, који је већ једном оца од зла одвратио, устане и сад око њега еда би га како помирио с Давидом; али узалуд; Саул рече сину: „Погубићу га, није друкчије.“ Јонатан наново заклетвом потврди пријатељство с Давидом, и сад му сам рече да бјежи. Давид побјегне у гору Јудину, и ондје се веркао по пећинама и по гудурама, и мало помало накупи се око њега до шест стотина јунака, а и стараца и жена и дјеце, који су били од рода његова па их Саул гонио. Јер се Саул на Давида тако био разгњевио да је и поглавара свештеничкога погубио само за то што је Давиду дао хљеба и мач Голијатов не знајући да је побјегао од цара, и с њиме погуби триста и пет свештеника ни кривијех ни дужнијех. Па му ни то још не буде доста освете, него сав град гдје су свештеници живјели, развали, и људе и жене и дјецу побије. Цигли један утече и дође к Давиду, по имену Авијатар, који ће послије постати поглавар свештенички. Тако се страшно поквари добри цар, пошто га дух Божји остави.

Јонатан остане Давиду вјеран пријатељ и у овоме бјежању његову; али Давид остане у срцу једнако вјеран Саулу, не могући нигда заборавити да је Саул њему цар и таст и отац пријатеља његова. Саул пошто погуби оне свештенике, изиђе с 3000 одабране војске у гору Јудину да ухвати Давида. Тада се догоди да Саул уђе у једну пећину да почине, а у тој пећини унутра бијаше се сакрио Давид са својом дружином. Тада рече Давиду дружина његова: „Ево, дође дан, и Господ ти предаде непријатеља у руке.“ Али Давид само устане те полако Саулу осијече један скут од хаљине. А кад Саул устане и пође оданде, стане Давид за њим викати: „Царе господине! Ево данас те Господ бијаше предао у моје руке, и ништа ти не би. И ево ти скута од хаљине у мојој руци.“ Тада заплаче Саул и рече Давиду: „Правији си од мене!“ И тако посрамивши се Саул врати се натраг; али мало за тијем опет изиђе на Давида. Тада се Давид и Авеса прикраду ноћу до усред окола царева, и нашавши цару више главе копље и чашу, узме Давид обоје, па се врате натраг. И изишавши наврх брда, стане Давид викати: „О Авенире, о Авенире!“ Саулов војвода скочи иза сна, и повиче: „Ко ме то виче?“ А Давид опет повиче: „Нијеси ли ти јунак да такога нема у Израиљу? — За што боље не чуваш својега цара? Ево је један ишао да убије цара, господара твојега. И ево царева копља и чаше што му је било више главе.“ — Тада повиче Саул: „Јеси ли ти, сине Давиде!“ — А Давид одговори: „Ја сам, царе господине. За што ме гониш? Шта сам скривио? — За што изиђе цар Израиљев с великом силом својом да гони по планини јаребицу!“ — И Саул рече: „Ја се огријеших! Ходи сине Давиде! Не ћу ти од сад ништа!“ Али Давид добро знадијаше да онакоме човјеку не ваља вјеровати. Па му рече: „Нека дође амо какав момак, па нек носи копље и чашу.“ — Ово је био пошљедњи разговор Давидов са Саулом. Саул није дуго послије тога живио.

38. Смрт Саулова и Давид цар.

Иза тога отиде Давид са својијех шест стотина друга у земљу Гетску, бојећи се да како не падне Саулу у руке. Анхус, цар Гетски, да Давиду град Секелаг, те остану ондје са женама и с дјецом око подруг године дана. Тада Филистимци скупе војску да ударе на Израиљце, и Анхус рече Давиду: „И ти ћеш ићи.“ И Давид пође с дружином, али на путу остале војводе побоје се невјере, те Давида врате натраг. Али кад Давид трећи дан стигне под Секелаг, има шта и видјети: града нема, него само гариште! Амаликовци све развалили, и жене и дјецу са свијем имањем одвели. Колико људи његови бијаху сустали на толикоме путу, опет одмах пођу у потјеру за хајдуцима, и цијелу ноћ иђаху по пустињи. Сјутрадан у зору стигну их. Из ненада ударивши на њих, не само поврате што им бијаше отето, него још богат плијен заплијене. Али шта је било у том горе на гори Гелвуји? Филистимци разбију Израиљце, Јонатана и још два друга сина Саулова убију, а Саул се сам убије својијем мачем. Истом се Давид разбивши Амаликовце врати на гариште Секелашко, а један Амаликовац дотрчи и донесе му глас да су Израиљци надбијени и Саул да је погинуо. Овај гласник плијенећи мртве по разбојишту био је наишао на мртва цара Саула, и скинувши му с руке царску наруквицу и с главе круну донесе обоје Давиду, и надајући се још бољему дару слаже да је он сам цара убио. Али Давид упропастивши се раздре хаљине своје и повиче: „Како те није страх било руке своје дићи и погубити помазаника Господњега! Крв твоја на твоју главу, јер твоја сама уста на те свједочише! Водите га, те погубите.“ И Амаликовца погубише онај час.

Тада се Давид с дружином врати на своју постојбину и дође у Хеврон. Од плијена Амаликовачкога оправи поклоне свијем старјешинама земље Јудине. А они га изберу за цара. Авенир пак учини Јевостеја сина Саулова царем Израиљским. И тако народ имадијаше два цара; али за мало. Послије шест година Јевостеја сами његови људи убију, и Давида изберу за цара над свијем Израиљем.

39. Уријна смрт.

Тако чобанче постане цар, али за то не потури својијех гусала, него још и данас пјевач под царском круном весели срца весела а тужна разговара својим пјесмама и псалмима.

Прва брига Давиду бијаше да се лијепе службе Божије опет почну служити у чадору завјета, који сад у Јерусалиму намјесте, јер се за дуго није ковчег ни помињао. Али је најприје ваљало Јерусалим наново освојити, јер су га још одмах по смрти Исуса Навина били Јевусеји узели и град се Сион онда зваше Јевус. Давид га узме на јуриш, и по том раширивши га и утврдивши премјести ондје царску столицу.

Давид бијући многе и жестоке бојеве рашири своје царство од средоземнога мора до самога Еуфрата, и од Дамаска до Мисира. По свијем тијем ратовима народ живљаше за његова владања много сретније него под судијама, а и други народи које је Давид био покорио, као Сирци, Едомци, Моавци и Филистимци, хваљаху Бога што су под његовом владом. Само од Амонаца учини што не би требало добар цар да чини од покорена народа.

У оно вријеме нечиста жеља освоји срце Давидово; кад се крв у човјеку запламти, хоће и очи да му заслијепе, и уши да оглухну, и срце да отврдне. Тако се цар загледа у Вирсавију жену храброга војводе Урије, па једном у боју заповједи војводи Јоаву те Урију намјести на тако мјесто гдје ће га непријатељи убити. Давиду је ваљало помислити да је и њега Саул тако хтио прије рока опремити на онај свијет, па га Бог сачувао. Али тако далеко он није мислио, јер га нечиста жеља бијаше занијела; и Бог допусти те Урија погине. Готово читаву годину дана проведе Давид са свијем на миру.

Тада пошље Бог пророка Натана к Давиду, и Натан дошавши рече: „У једном граду бијаху два човјека, један богат а други сиромах. У богатога бијаше много оваца и говеда, а у сиромаха нигдје ништа до једна овчица, која од хљеба његова јеђаше, и из његове чаше пијаше, и на крилу му спаваше. И кад дође гост богатоме човјеку, жао му би заклати од својих оваца и говеда, него узе овцу убогоме те закла и зготови госту својему.“

Давид мислећи да је Натан дошао к њему да се тужи и тражи суда, срдито рече: „Тако ми Бога! тај ће погинути који је то учинио!“ Тада му рече Натан: „Ти си тај!“ — И настави даље: „Господ Бог Израиљев вели: ја сам те помазао за цара, и избавио те из руку Сауловијех. За што погази ријеч Господњу и тако зло учини? Урију си убио мачем синова Амонскијех, и његову жену узео си за се.“ Давид призна да је зло учинио, раскаје се и рече: „Сагријеших Господу!“ Натан му каже да ће му Бог опростити, али му каже и шта ће се догодити њему и кући његовој за то злочинство. „Ево,“ рече у име Господње, „подигнућу на те несрећу из куће твоје. — Ти не ћеш умријети. Али кад си непријатеље Господње овијем дјелом потпомогао, за то ће ти умријети син који ти се родио.“ И Натан отиде својој кући.

Љута је рана за оца кад зна да ће му дијете умријети за његово неваљалство. Седам дана Давид на земљи лежаше и плакаше и Богу се мољаше, не би ли сина у Бога одмолио. У то је вријеме пјевао или нарицао оне псалме од кајања, који и сад стоје у библији да се свака тужна душа њима разговара: „Помилуј ме, Боже, по великој милости својој, и по мноштву доброте своје очисти безакоње моје. Опери ме од безакоња мојега, и очисти ме од гријеха мојега. Јер признајем безакоње своје и гријех је мој једнако преда мном. Самоме теби згријеших, и зло пред тобом учиних! Чисто срце начини у мени, Боже! и дух прав понови у мени!“

Али кад дијете умре, устане Давид, умије се и намаже се, и жалост га прође, и отишав у цркву Господњу стане хвалити и славити Господа: „Хвали, душо моја, Господа! и све што је у мени нека хвали свето име његово! Хвали, душо моја, Господа, и не заборављај ни једнога добра што ти је учинио. Он ти све гријехе прашта и исцјељуле слабости твоје. Он ти живот од смрти избавља, и вјенчава те милошћу и добротом. Човјек је у животу својему као трава; као цвијет пољски цвјета. Кад дуне вјетар нањ, нестане га, и не познаје више мјеста својега. Али милост Господња остаје од вијека до вијека на онима који га се боје, и правда његова на унуцима онијех који држе завјет његов и памте заповијести његове да их извршују.“ Колико се је већ хиљада отаца овијем псалмом Давидовијем разговорило, којима тежак бијаше растанак с дјецом!

40. Авесалом.

Смрт синчића Давидова бјеше само започетак јадима његовијем. Грђи јади тек иђаху. Авесалом син Давидов убије брата својега Амнона. За то се Давид нањ страшно разгњеви, и Авесалом не могући подносити гњева очина науми да збаци оца својега с прјестола. То се је из далека и врло вјешто приправљало; Ахитофел вијећник Давидов пристане с Авесаломом, и много народа пријеђе на његову страну, јер бијаше најљепши у свему народу Израиљском, па љепотом својом многе занесе; а уз то још умијаше се као змија претварати, па својим претварањем многима срца опчини. Један дан пукне глас по Јерусалиму: „Авесалом поста цар у Хеврону.“ Кад Давид то чује, изда га пређашње јунаштво, те повиче: „Бјежите, да бјежимо! да нас овдје не затече, јер ако нас овдје затече, ни један не ће главе изнијети!“ И тако цар побјеже бос преко потока Кедрона уз гору Маслинску, плачући и он и сви његови пратиоци. А један рођак Саулов, по имену Семеј, пристане за царем бацајући се камењем и ружећи га свакојако; тада Авеса шћаше да га посијече, али Давид не даде говорећи: „Остави га, Господ му је казао.“ И тако Давид дође у град Манаим, а Авесалом освојивши царски пријесто у Јерусалиму помисли да му сад не треба више до само ријеч рећи па да му народ оца или жива или мртва донесе. Али се око Давида скупе сви који му вјерни бијаху, те кад дође до боја, с ваљаном војском дочека Јоав непослушна сина. Староме цару не даше да иде с њима говорећи: „Ти вриједиш нас десет хиљада, за то је боље да нам отуда из града помажеш.“ На поласку пред свима наручи Давид војводама: „Чувајте ми дијете Авесалома.“ Бунтовници буду страшно потучени. Авесалом бјежећи запне прекрасном дугом косом својом за гране растове, а мазга испод њега утече, и он остане висећи о расту. Један војник опазивши га гдје виси, јави одмах војводи Јоаву. А Јоав викне: „За што га нијеси убио?“ „Да ми хиљаду сребрника на длан избројиш,“ одговори војник, „опет не бих дигао руке на царева сина, јер сам чуо шта је цар рекао: чувајте ми дијете Авесалома!“ — „Ја се немам кад овдје с тобом забављати,“ рече му Јоав, и узме три стријеле и нашавши Авесалома о расту још жива, застријели му све три у срце.

Кад дође цару глас да је његова војска надвладала, и син да му је погинуо, он се изнајприје ни мало не обрадује, него стане плакати и нарицати: „Авесаломе сине мој! сине мој! Да је Бог дао да сам ја мјесто тебе умр-о!“ Али у Јерусалиму и по свему народу Израиљскоме на мах све се преобрне, кад испреко Јордана стигне глас да је Давид надвладао. С великом радошћу дођу Јудејци да својега Давида са славом натраг одведу. А и Семеј допуже молећи за опроштење. Народ с великијем весељем допрати Давида у Јерусалим и царство Израиљско остане силно за Давидова вијека.

41. Помор у Израиљу.

По смрти Авесаломовој још је бивало буна. Најприје дигне буну неки Савеј из племена Венијаминова, говорећи: „Шта је нама до Давида и до његова дома! Свако племе може само собом управљати.“ Али Јоав покори бунтовнике. По том непослушност изиде опет из Давидове куће. Јоав шћаше Адонију сина Давидова на очино мјесто царем да учини. Али Давид и ту намисао за рана поквари, и учини те народ најмлађега сина његова Соломуна избере за цара још за његова живота.

Али још једно велико зло дође прије владе Соломунове. Послије толикијех буна науми Давид, наново да уреди царство на војнички начин са свијем друкчије него што је у Мојсијеву закону. Тога ради заповједи својему војводи Јоаву да препише сав народ. И сам је Јоав одвраћао цара од тога. Али царева остане старија. Јоав проведе са својијем војводама девет мјесеци по племенима преписујући народ; и још га не могне свега преписати. А кад Јоав покаже цару пријепис од једанаест племена, Давид се препадне, и стане се кајати шта је учинио. Тада пошље Бог к Давиду пророка Гада, који му рече: „Троје сам ти донио, бирај једно што хоћеш да ти учиним. Хоћеш ли седам гладнијех година, или ћеш три мјесеца да бјежиш од непријатеља својијех, или три дана помор у својему царству?“ Давид му одговори: „Страшно је све троје, али опет нека западнем Господу у руке, јер је велика милост његова; а људима да не западнем у руке.“ И тако пусти Господ помор те од Дана до Вирсавије помре седамдесет хиљада људи. И кад анђео пружи руку своју на Јерусалим да га помори, раскаја се Господ и рече анђелу: „Доста, спусти руку.“ Али Давид опази анђела на гори Сиону гдје стоји пред грмом покоренога цара Јевусејскога Орне, и онаје начини Господу олтар, и принесе жртву, и помор престане.

Тада по закону постави Давид старјешине из Левијева племена, на број шест хиљада. Остале Левите разреди на двадесет и четири реда за црквене службе, у сваки ред по хиљаду, и четири хиљаде одреди да поју у цркви раздијеливши их у двадесет и четири реда, све од синова Асафовијех, којима су старјешине биле побожни појач Идитум и гудач Еман.

42. Соломун.

Као што се Давид у почетку својега царовања најприје постарао за цркву и за службу Божију, тако му је и на свршетку владе била то највећа брига. Пред свом господом и главарима народнијем преда Давид царство сину својему Соломуну, и заповједи му прво и прво да сазида цркву коју је он био наумио градити. Преда му и хартије на којима је он био написао цркву какову је мислио градити, и небројено благо преда му, злата и сребра, мједи и гвожђа, што је он саставио за тај посао, силу златнога и сребрнога посуђа, што је он за цркву приправио, и силу Божију дрвене грађе и мрамора; и зазове сав народ, особито господу и богатуне, да прилажу злата и сребра и драгога камења, сваки по својој вољи. — Соломун бијаше у оно вријеме међу свијем царевима најбогатији; за његова живота народ је Израиљски живио у миру под виновијем лозама и под смоквама својима. Али од богатства његова бијаше мудрост његова још већа. Пошто постане цар, јави му се Бог у сну и рече му: „Ишти шта хоћеш да ти дам.“ Соломун рече: „Ја сам млад и неук, а треба оволиким народом да управљам; дај ми мудрост и послушно срце да бих могао судити твојему народу по правди и распознавати добро и зло.“ Ово Богу буде мило и Бог му рече: „Кад то иштеш, а не иштеш дуга живота, ни богатства, ни да савладаш своје непријатеље, ево учиних по твојијем ријечима. Ево ти дајем мудрост, да ти не ће бити у свијету друга; а сврх тога даћу ти и што нијеси искао, даћу ти богатство и славу да ти не ће бити друга међу царевима твојега нараштаја.“ Ово је истина био само сан, али се послије покаже да је сан био од Бога. Соломун се прослави својом мудрости и богатством и господством као још ни један цар до онда. Његове лађе пловиле су по црвеноме мору до саме Индије, и враћале су се око Африке морском узином код Шпањолске. Из далекијех земаља долазили су цареви да га виде и мудрост његову да чују. Његове су приче пуне науке тако да се и данас из њих имају чему научити и простаци и највећи мударци.

Али ни толика мудрост није могла Соломуна сачувати од гријеха. Он имаше у двору својему неколико стотина царица, међу којима је било и Хананскијех и Сидонскијех и Сирскијех и Мисирскијех и другијех царскијех кћери, које донесу своја идолопоклонства у Јерусалим и Соломуново срце премаме на незнабоштво. Тако најмудрији цар страшно паде, другима за углед, прекинувши сам завјет што је Бог учинио с народом Израиљскијем.

43. Диоба царства.

По смрти Соломуновој скупи се народ Израиљски да избере новога цара. Најпрече се чињаше царство да припадне Ровоаму најстаријему сину Соломунову. Али још не бијаше закона који би народу укратио да не може изабрати кога хоће. Скупштина народна бијаше у Сихему. Ровоам дошавши на скупштину стане радити као да је већ цар, и то не као цар који хоће да буде отац својему народу, него као охоли силеџија, који хоће да га се људи боје и на силу да га слушају. Народ пошље посланике к њему и поручи му: „Под оцем твојим јарам нам је отежао, хајде нам ти отпусти од данка и од кулука; па ћемо ти бити покорни.“ Али Ровоам одговори: „Ако вам је под оцем мојим јарам отежао, пода мном ће вам бити још тежи! Мој мали прст биће тежи од све теже оца мојега. Отац вас је мој бичем шибао, а ја ћу вас јакрепима“ (овако су се звали некаки бичеви с бодљама). Оваким одговором мишљаше махнити син премудрога Соломуна да ће Израиљце заплашити; али они бијаху већ прегли. „Шта је нама“ рекоше „до дома Јесејева, у Израиљу има и другијех домова!“ Десет племена отпадну од племена Јудина и начине за себе царство, које се прозове царство Израиљско. Славнога војводу Јеровоама изберу себи за цара, и Бог сам потврди им избор. Јер кад Ровоам пође с војском на Израиљско царство, пошље Бог пророка к цару и к свему народу, који им рече: „Овако вели Господ: не бијте се с браћом својом, синовима Израиљевијем; идите сваки својој кући, јер сам ја наредио тако да буде.“ И сви се врате својијем кућама, као што Господ рече.

Али Јеровоам не остане код Бога Израиљевога, него начини двије златне јунице, једну у Ветиљу а другу у Дану, да се народ њима клања, и забрани народу ићи у Јерусалим о празницима. Тада пошље Бог једнога Јудејца те повиче пут олтара за којијем стајаше Јеровоам хотећи жртву принијети: „Олтаре! олтаре! овако вели Господ: ево ће један од дома Давидова, по имену Јосија, на теби жртвовати свештенике, који на теби жртвују, и људске ће кости на теби спалити.“ Јеровоам чувши то пружи руку и повиче: „Држите га!“ И гле рука му усахну, и олтар се распаде и пепео се просу. Тада цар рече човјеку Божијему: „Помоли са Господу за ме“, и кад се помоли Господу, постаде рука његова као што је и била. А човјек Божји свршивши заповијест врати се одмах кући, као што му је Бог био заповједио. Али један стар пророк из Ветиља отиде брже за њим и наврати га лажући му којешта те се врати с њим натраг и обједује у њега преко заповијести Божије. А кад се по том врне кући, изиђе лав предањ и закоље га: али га не изједе, него остане крај њега — за знак како се за непослушност плаћа, — а и магарац му остаде ондје, докле не дође стари пророк из Ветиља те укопа преваренога пророка.

Али сви ови знаци узалуд бијаху, Јеровоам се не врати са својега зла пута. Од тога доба мало је било среће међу Израиљцима. Буне настану једна за другом. Тек што један цар сједне на пријесто, а други га збаци, и погуби и њега и сву родбину његову; и стану се тако мијењати гори иза горега. Не само сваки остане у гријеху Јеровоамову клањајући се златнијем јуницама, него се свакојака идолопоклонства незнабожачка и гадне жртве њихове у народ увуку, и свакоме злу врата се отворе.

44. Пророк Илија.

Цар Ахав бијаше најгори осим свију који су прије њега царовали, и жена његова Језавеља, кћи цара Сидонскога, сазида идолима Сидонскима велике цркве у Самарији, и доведе четири стотине и петдесет свештеника Вала бога сунчанога, и четии стотине свештеника Астароте богиње од мјесеца, којој се у мрачнијем луговима срамно клањаху. Којигод вјероваху Бога Израиљева оне све растјера Ахав, и пророке Божије побије; али се опет међу самијем дворанима његовијем нађе један који се крадом мољаше Богу Израиљеву, и сто пророка избави и сакри их у пећинама по планини, и устаде око њих носећи им крадом хљеба и воде. Тада изиђе пророк Илија пред цара и рече му: „Тако ми Бога Израиљева, пред којим стојим! овијех година не ће бити росе ни дажда, докле ја не речем.“ Тада настане глад у царству, а пророк се сакрије код потока Хоратова, и ондје му гаврани доношаху хљеба и меса, а на потоку пијаше воду. А кад поток пресахне онда му рече Господ: „Иди у Сарепту Сидонску; ондје сам заповједио једној удовици да те храни.“ И тако дошавши на градска врата нађе једну жену гдје купи дрва. Пророк заиште у ње мало воде; а кад она пође да му донесе, он викне за њом: „Донеси ми и хљеба мало.“ Сиромашица му одговори: „Тако ми Бога! немам више до шаку брашна у здјели и нешто уља у уљаници; то ћу још да зготовим себи и дјеци својој, да поједемо, па онда да помремо.“ — „Не бој се,“ рече јој Илија, „иди и зготови; али најприје умијеси и испеци мени један колачић и донеси ми га амо, па онда готови себи и дјеци својој. Јер овако вели Господ Бог Израиљев: брашно се из здјеле не ће потрошити, нити ће уља из уљанице нестати докле не пусти Господ дажда на земљу.“ И Илија се нахрани у сиромашне удовице и оста у ње годину дана. Брашно се из здјеле не потроши, нити уља у уљаници нестаде. Кад се наврши три године и шест мјесеци од како се је небо затворило, рече Господ Илији: „Иди и покажи се Ахаву, да опет пустим дажд.“ Ахав кад види Илију, рече му: „Јеси ли ти онај што несрећу доносиш на Израиљце?“ „Ја не доносим несреће,“ одговори Илија, „него ти и дом оца твојега, одуставши Господа својега, и за идолима приставши!“ По том пророк рече те цар сазове скупштину на гори Кармилској, на коју се особито дозову четири стотине и педесет свештеника Валовијех.

„Докле ћете тумарати тамо и амо?“ проговори пророк скупштини; „ако је Господ Бог, идите за њим, ако ли је Вал, држите се њега.“ Али народ не одговори ни ријечи. Тада рече Илија: „Ја сам сам, а пророка Валовијех ево четири стотине и педесет. Дајте нам два јунца. Једнога нека метну они на дрва, а једнога ћу ја; али да не потпаљујемо ни ја ни они. Него ви помените својега бога, а ја ћу поменути име Господа Бога својега. Који Бог ватром одговори, онај нека буде Бог!“ Тада сав народ рече: „Добро!“

Валови свештеници закољу својега јунца и метну га на жртвеник. Па по својему обичају стану играти око њега вичући од јутра до подне: „Вале! услиши нас! „ Али ни каква гласа ни одговора. И Илија им се почне ругати: „Вичите већма, јер он је бог! Ваља дасе нешто замислио, или је у каквом послу, или може бити спава!“ А они скачи још већма, и вичи колико игда могу, и парај се ножевима докле и крв потече; — али опет ни каква гласа ни одговора.

Кад дође доба вечерњи (као што је био обичај у цркви), начини Илија жртвеник. И около жртвеника ископа опкоп, и на жртвеник метне дрва, и на дрва жртву, па заповједи да једнако лију воду на жртву док се и опкоп воде не напуни. Па се онда стане молити: „Господе Боже Аврамов и Исаков и Јаковљев! покажи данас да си Бог Израиљев, и ја да сам твој слуга!“ Тада паде огањ с неба те спали жртву, и воду у опкопу попи. Народ кад то види, попада ничке на земљу вичући: „Заиста је Господ Бог! Он је Бог!“ Али Илија не даде свештеницима Валовијем да утеку, него рече те их похватају и побију. По том се Илија помоли Богу седам пута за дажд заповједивши слузи својему да гледа пут мора хоће ли угледати дажд. И кад се Илија седмом помоли, рече слуга: „Ено мали облак као нога човјечија.“ Тада поручи Ахаву: „Прежи, да те дажд не ухвати.“ И за час се наоблачи, и удари велики дажд.

Охозија, син Ахавов, разболи се, па пошље слуге да питају Вала, Бога Филистимскога, хоће ли оздравити. А Илија изиђе пред слуге и рече им: „Зар нема Бога у Израиљу, кад идете да питате бога у Акарону? За то, овако вели Господ: Охозија ће умријети.“ Онда се слуге врате натраг и јаве цару: „Изиђе пред нас један човек, сав космат, и рече нам да ти кажемо да ћеш умријети.“ А цар рече: „То је Илија;“ па пошље једнога капетана с педесет момака да ухвате Илију и да га доведу. Капетан рече пророку: „Божји човјече! цар те зове, хајде са мном.“ А Илија одговори: „Ако сам човјек Божји, нека падне огањ с неба и нека прождре тебе и твоју педесеторицу.“ Тако и буде. Цар пошље другога капетана и другу педесеторицу с њим, али и њега с његовом педесеторицом прождре огањ с неба. Тада дође трећи; овај клекне пред Илију говорећи: „Божји човјече! Поштеди душу моју!“ Тада дође Илија к цару и рече му: „Овако вели Господ: за то што си слао слуге да питају Вала, бога у Акарону, као да нема Бога у Израиљу да би питао, за то не ћеш више с постеље устати, него ћеш умријети.“ И тако умре Охозија не оставивши по себи ни једнога сина.

45. Јелисије.

По Божијој заповијести постави Илија након себе Јелисија за пророка. Јелисије видје како Бог у олуји узе пророка Илију на огњенијем колима на небо, и дух и сила Илијна сиђе нањ. Код Ветиља, гдје се златноме телету клањаху, дјеца ругаху се пророку вичући: „Ходи ћело, ходи ћело!“ Јелисије добро знајући кад је вријеме трпљењу кад ли карању, прокуне их у име Господње. И у онај час изиђу два медвједа из шуме те растргну дјеце четрдесет и двоје.

На другоме мјесту, гдје је била школа пророчка, изиђе удовица једнога пророка предањ и жалећи му се рече: „Умрије ми муж, па сад дође рукодавалац, и хоће оба сина да ми узме у ропство.“ Јелисије јој рече: „Кажи ми шта имаш још у кући?“ А она му одговори: „Слушкиња твоја ништа нема до мало уља у уљаници.“ — „А ти иди,“ рече Јелисије, „те у сусједа својијех узми у наруч празнијех уљаница што више можеш. Па се онда са својијем синовима затвори у своју кућу, и из своје уљанице наљевај редом уљанице док све не буду пуне.“ И она отиде те узе уљанице у наруч и стаде их наљевати, док се све не напунише. Тада рече синовима својијема: „Дајте још једну уљаницу.“ А они јој одговоре: „Нема више.“ Тада стаде уље. И човјек јој Божји рече: „Продај уље, те се одужи, а што претече онијем се храни са својијем синовима.“

Неман, војвода цара Сирскога, огуба се. Жена његова имаше једну робињу Израиљку. И робиња рече: „О, да је мојему господару да отиде к пророку у Самарију, он би га брзо од губе излијечио!“ Тада Неман сједне на кола, и понесе господске дарове и отиде у земљу Израиљеву и дође пророку на врата. А Јелисије му поручи: „Иди те зарони седам пута у Јордан.“ На то се Неман расрди и рече: „Ја мишљах: он ће приступити к мени у име Бога својега, и метнути руку своју гдје је губа, и губу отјерати. Нијесу ли воде у Дамаску боље од свију вода Израиљскијех?“ Али слуге његове стану га наговарати: „Да ти је пророк казао тешко Бог зна што, ти би учинио! а за што не би учинио кад ти само рече: окупај се па ћеш се очистити.“ Тада сиђе Неман и зарони у Јордан седам пута, и тијело његово поста здраво као у малога дјетета. Тада се врати да захвали пророку. Изнесе му дарове и рече: „Сад видим да нема нигдје Бога до у Израиљу. Ево узми овај дар!“ Али му Јелисије одговори: „Тако ми Бога пред којим стојим, не ћу узети. Него иди смиром!“ Али се Гијезије, слуга Јелисијев, полакоми на сребро и злато и на лијепо одијело, које господар његов не хтједе да прими, те истрчи за Неманом, и рече му: „Посла ме господар да ти кажем: ево, баш сад дођоше два сиромаха пророка; дај за њих таланат сребра и двије лијепе хаљине.“ Неман му одговори: „Ево, узми два таланта!“ И да му двије господске хаљине. Кад се Гијезије врати кући и изиђе пред господара, запита га господар: „Гдје си био?“ А он одговори да није нигдје. Али му пророк рече: „Мислиш да нијесам видио у духу својему кад човјек сиђе с кола преда те? Зар је то била згода да узмеш сребро и хаљине, те да купиш винограде и маслинике? Али Неманова губа да дође на те, и да на теби остане до вијека!“ Тада изађе од њега, сав губав као да је снијег по њему попао.

Једном кад је цар Израиљски војевао на цара Сирскога, доказиваше пророк Јелисије цару својему све шта је у околу Сирскоме и како је. Тада цар Сирски пошље војску да опколи град Дотаим, гдје сјеђаше пророк, да би ухватили човјека Божијега. Сирци се ноћу прикуче и опколе град. И кад у јутру момак пророков рано урани, а то сила притисла све поље око града са коњма и колима. Тада момак повиче: „Јаох господару, што ћемо сад?“ А он му одговори: „Не бој се: више је нашијех него њиховијех.“ И Јелисије се помоли Господу и рече: „Господе, отвори му сад очи да види!“ Тада Господ отвори очи момку те погледа и види а планина пуна огњенијех коња и кола око Јелисија.

„Нијесу ли то све духови који служе, послани да служе онима којима ће допасти блаженство?“

46. Ропство Асирско.

Послије Ахава царовало је још дванаест царева над десет племена. Али за мало. Један је убијао другога, и постајао цар мјесто њега; а тешко земљи гдје се често цареви мијењају! Сирци удараху на Израиљце и паљаху и плијењаху им земљу. И народ се не опамети. Што су пророци већма викали и пријетили, то је народ све већма падао у незнабоштво и у безакоње. Најпослије дођу Асирци, љути војници, те завладају земљом и ухараче је. Цар Осија зада вјеру цару Асирскоме Саламанасару да ће му харач плаћати, па вјеру погази. Тада се расрди Саламанасар, и удари на Израиљце, развали Самарију, и народ од десет племена одведе из земље обећане у Јерменску и у друге даљне земље својега великога царства. Ово се зове ропство Асирско. Само је нешто мало народа смјело остати. Него Саламанасар пошље Сирце и Месопотамце и друге незнабошце у опустјелу земљу, и да им свештеника који их учаше како им се ваља Господа бојати. И тако се сврши царство десет племена, и оно мало Израиљаца што оста у Израиљској, помијеша се с дошљацима незнабошцима, те тако постане народ Самарјански.

47. Пророк Јона.

И самијем Асирцима пошље Бог пророка из Израиља. Главни град цара Асирскога зваше се Ниневија и бијаше богат и красан град, око њега бијаше три дана хода. Тада Бог рече Јони: „Устани и иди у велики град Ниневију, и проповиједај онамо, јер неваљалство њихово изиђе горе к мени.“ Али Јона не послуша Господа, него пође на другу страну морем. Тада Господ подиже олују, рекао би распашће се лађа. На лађи се сви препадну и стану се молити сваки својему богу; и ствари своје побацају у море да би лађа лакша била. А Јона лежаше доље у лађи и спаваше. Тада викне нањ господар од лађе: „Шта! ти спаваш? Устани и моли се Богу својему.“ И људи рекоше један другоме: „Хајде да бацимо ждријеб, да видимо са кога је ова несрећа.“ И ждријеб паде на Јону, и он им рече: „Баците ме у море, те ће вам море утолити.“ Тада се помолише Богу говорећи: „Немој да пропаднемо заради душе овога човјека; нити нам упиши у гријех праве крви!“ Па баце Јону у море, и утоли море онај час. Али се људи веома бојаху Господа, те му се помоле и принесу жртву. А Јону велика једна риба прогута; али га Бог сачува у животу, и послије три дана и три ноћи избаци га риба на сухо. Тада по други пут рече Бог Јони: „Иди у град Ниневију, и проповиједај им као што сам ти прије казао.“ Тада Јона отиде у Ниневију, и стане викати улицама: „ Још четрдесет дана пак ће Ниневија пропасти.“ Народ повјерује ријечи пророковој и поплаши се, те запосте и обуку се у вреће од тешкога кајања; цар скине са себе царску хаљину и заповједи: „И људи и животиње да посте, и једнако Богу да се моли, и сваки да се поврати са својега злога пута, не би ли Бог несрећу уклонио.“ И Бог се смилује на град и не буде му ништа. Али Јони буде жао гдје се Бог смилова, и рече: „Боље би било да умрем него што живим.“ И изиђе иза града и начини колибу да види шта ће бити од града. Тада преко ноћ заповједи Бог те никне тиква, која до зоре узрасте и постане као сјеница са дебелим хладом. Јона се тикви врло обрадује; али други дан заповједи Бог те дође црв и подгризе тикву, и кад сунце пригрије, тиква усахне. Тада стане сунце Јону пећи, и он по други пут пожели да умре. А Бог му рече: „Жао ти је тикве ?“ Јона одговори: „Жао ми је до смрти.“ И рече Бог: „Теби је жао тикве, које мијеси ти одгајио, него сама једну ноћ узрасте а другу усахну: а мени да не буде жао Ниневије, великога града, у којему живи више од сто и двадесет хиљада људи, који још не знају ни шта је десно ни шта је лијево, а сувише још толика стока!“ —

48. Пошљедњи цареви у царству Јудејскоме.

Пошто се царство раздијели, измијени се на пријестолу Давидову у Јерусалиму за 372 године двадесет царева, и царство Јудејско одржа се преко сто година дуже од царства осталијех десет племена. Али и међу Давидовијем потомцима бијаше више царева безбожника и незнабожаца него побожнијех, и врло је мало међу њима свијетлијех имена као што су Јосафат и Језекија и Јосија.

Ахаз начини Валу олтаре по улицама Јерусалимскијем; врата на кући Господњој закључа, те црква Божија постане као пуста кућа, која нема господара него стоји на продају. Језекија, побожни син безбожнога Ахаза, опет отвори врата на кући Господњој, очисти Јерусалим од идола, и позове народ од десет племена да се обрате к Богу својијех старијех и да дођу да празнују пасху. За његова владања настало је Асирско ропство; и много хиљада Израиљаца бјежећи од Асираца дођу у земљу Јудину, те царство његово још боље ојача. Сенахирим цар Асирски, који је послије Саламанасара настао, пошље војску на земљу Јудину и освоји све градове и опколи Јерусалим. Али кад се почне ругати Богу живоме, Језекија раздере на себи хаљине и стане се молити Богу Израиљеву; тада изиђе анђео Господњи и за једну ноћ побије у околу Асирском сто и осамдесет и пет хиљада људи; и гле, сјутрадан стајаше све пуно мртваца. Тада се Сенахирим дигне и врати се натраг у Ниневију. У оно вријеме разболи се Језекија на смрт, и пророк Исаија дође к њему и рече му: „Нареди за кућу своју, јер ћеш умријети.“ А Језекија стане плакати и молити Господа да би му још мало продужио вијек. И кад Исаија пође кући, рече му Господ: „Врати се натраг и реци Језекији: овако вели Господ: чуо сам молитву твоју и видио сузе твоје; ево ћу ти дати вијека још петнаест година.“ Тада начини Исаија мелем од смокава и привије Језекији на рану; и за три дана оздрави цар и отишавши у цркву захвали Богу што га је исцијелио.

Језекијин неваљали син Манасија за педесет и неколико година својега владања поквари опет све што је побожни родитељ његов био учинио, и ували народ опет у незнабоштво. На свршетку својега вијека западне у ропство у Вавилон. Тада се покаје, и Бог га услиши, те опет задобије царство своје и одмах укине идолопоклонство у Јерусалиму. Амон, син Манасијин, био је гори од свију што су прије њега царовали, али му царство не бјеше за дуго. Послије двије године дана настане цар Јосија, дијете од осам година. Сад опет сјеђаше на пријестолу Давидову цар по Божијој вољи. Првијех осам година поред њега земљом управљаше свештенички поглавар, и до двадесете године своје очисти Јерусалим и сву Јудеју од идола, и на ново оправи кућу Господњу. И гле! спремајући по цркви нађу књигу које још од Манасијина времена бијаше нестало, и већ је били заборавили; то бјеше књига Мојсијева. Одмах је прочитају цару. Кад цар чује како књига пријети, чудо и страх спопадне га, те раздере хаљине на себи. Али му Бог по једној пророчици поручи: „Кад ти је срце одмекнуло чувши што књига каже, за то ћеш на миру у гроб лећи, и не ћеш очима својима видјети несреће коју ћу послати на то мјесто.“ Сад још већина прионе Јосија да народ уреди са свијем по закону Мојсијеву. Скупи скупштину и заповједи те се прочита скупштини све што књига каже, и завјетује се Господу са свијем народом. И његов труд и посао отиде и изван царства Јудејскога: јер и у Ветиљу раскопа олтар, и повади кости из гробова, и спали их на олтару по ријечи Господњој, коју је онај човјек Божји олтару изрекао. Али кад Јосије нестане, брзо све удари натраг. Два сина његова и два унука за мало времена један за другијем измијене се на пријестолу у Јерусалиму, и сва се четири збаце, и по хиљаду знакова могаше се познати да се већ прикучује пошљедње вријеме.

49. Пророци.

Људи који су прорицали ове знаке и казивали народу шта значе, звали су се пророци. Њихове бесједе многе стоје и данас у библији. Њихов је посао био учити народ да позна Бога, и поправљати што су често цареви и сами свештеници кварили у народу. Бог је подизао оваке пророке како у царству Израиљеву тако и у Јудину и у Јерусалиму, и како између највећијех сиромаха у народу тако и између највеће господе. Исаија и Данило били су од царске крви; Јеремија и Језекиљ од свештеника; Илија, Јелисије, Јона и Михеј били су прости људи: а Амос сиромашни говедар. Још док је царство Вавилонско било мало и нејако, казао је напријед пророк Исаија да ће брзо узрасти и осилити, али је рекао и да ће се наћи још јачи цар те ће га развалити, и да ће се тај цар звати по Персијски Кир. Јеремија је прорекао да ће Јерусалим раскопати Халдејци, и казао је за колико ће година остати пуст. Али он је говорио да се то мимоћи може: за то их је свјетовао да се поправе еда би их како погибија минула. Пророк Језекиљ свјетовао је заробљенике у Јерменској, који су већ сто година онамо били, и као и Јудејци чекали да Бог укине царство Вавилонско: „Сад још није вријеме да се поврати царство Израиљско, него ће још и остали народ наскоро за нама у ропство.“ Али ни њему Израиљци нијесу вјеровали као ни Јудејци што нијесу вјеровали Јеремији.

Врло је знатно како су пророци говорили све у приликама. Јеремија је пророк често узимао лончара за прилику. „Што се чини с нечистом здјелом ? — махне се њоме па се изврне: тако ће се и Јерусалим изврнути.“ Другом вељаше: „Видјех лончара гдје гради лонце, и лонац који грађаше разби му се у рукама; а он га онда саби у гуку и начини други од њега. — Зар ја не могу тако од вас учинити, Израиљци, вели Господ! Гле, шта је земља у руци лончаревој, то сте ви, Израиљци, у мојој руци.“ Опет други пут купи н лончара лијеп крчаг, и пред старјешинама народнијем и првијем свештеницима баци га на земљу те прсне на комаде, па им рече: „Овако вели Господ: каогод што се суд лончарски разбије, те не може више бити читав, тако ћу разбити овај народ и овај град; и куће и дворови у Јерусалиму развалиће се, за то што су се на крововима њиховијем приносиле идолима жртве.“

50. Ропство Вавилонско.

Јудејци, и који су вјеровали и који нијесу, сад почну осјећати да се све навршује што су пророци прорицали. Појаве се Халдејци, народ љут и силан, и развале красни град Јерусалим. Али су у томе и судови Божији полако долазили. Навуходоносор, цар Халдејски, најприје ухарачи Јудеју, и одведе у Вавилон цара Јехонију и десет хиљада ратника и знатнијих људи и све коваче и дрводјеље. И мјесто Јехоније постави другога цара, и тако остане Јудејско царство још за десетину година. Али Седекија отпадне од цара Халдејскога и стане тражити у Мисираца да га бране од Навуходоносора; тада војска Халдејска удари у Јудејску и притисне сву земљу. Двије године бранили су Јудејци свој град: за то је вријеме била у граду така глад да су мајке своју дјецу клале те јеле. Најпослије продру непријатељи у град. Седекију у бјежању ухвате Халдејци, те се збуде на њему што је рекао пророк Језекиљ: „да ће доћи у Вавилон и ондје умријети, а видјети га неће.“ Халдејци му ископају очи, и пошљедње што је могао видјети било је како су му синове погубили; по том га одведу у Вавилон. А град Јерусалим и цркву оплијене и све са земљом поравне, закладе црквене преброје и однесу у Вавилон у цркву својега бога Вила; али за ковчег завјета нико није могао дознати шта је од њега било. Осим неколико знатнијех људи, у које је Навуходоносор више вјере имао, и осим неколико сиромаха, којијех се није требало бојати, остале све дигне цар оданде и по царству Вавилонскоме разаспе, као вјетар пљеву што разасипље, као што су пророци казали.

Најзнатнији између онијех који су остали, бијаше поштени Годолија, којега цар Вавилонски постави над свом Јудејом. Али га Јудејци убију. И пророку Јеремији допусти цар да остане у Јудеји; и по том је на развалинама Јерусалимскијем нарицао своје жалосне пјесме.

51. Данило.

Ово ропство не треба мислити да је тако било да су Халдејци чинили од Јевреја шта су хтјели. Они су много боље живјели него што данас живе многи народи на свијету. Они су имали једнака права с Халдејцима, и могли су долазити до највећега господства и власти. Сам Xавуходоносор узме неколико Јеврејскили младића и да их на науке. Међу њима је био Данило, Седрах, Мисах и Авденаго, које Навуходоносор послије учини највећом господом, те су својему народу помагали и бранили га, а незнабошцима показивали право видјело познања Божијега. Али је то требало најприје кроз невоље да прође.

Они су држали за гријех јести она јела која им се доношаху с Навуходоносорове трпезе, и за то намоле својега старјешину те им допусти да једу само зеље и мјесто вина само воду да пију. Ово им Бог благослови те буду здравији и јачи од осталијех; и кад дође вријеме те пред цара изиђу, не нађе се ни један који би се с њима у науци и у мудрости могао испоредити. Тако стану у царску службу.

Од силног плијена што је Навуходоносор са свију страна био скупио, начини златнога идола, од шездесет лаката у висину. Кад су освећивали идола, скупе се сва господа из свега царства. Телал викне: „Чујте, народе! кад чујете трубе да затрубе и свирке да засвире, и гусле да загуде, тада попадајте сви ничке и поклоните се златноме идолу, којега цар Навуходоносор подиже. А ко не падне и не поклони се, онај час биће бачен у пећ зажарену.“ Тек што се сврши освећивање, туже цару Седраха, Мисаха и Авденага, да се нијесу хтјели поклонити идолу, него су стајали кад је сав народ ничке попадао. Навуходоносор дозове их преда се и рече им: „Шта! зар ви не ћете да служите Богу мојему? Хајде да видимо тога Бога који вас може избавити из мојијех руку!“ А они му одговоре: „Бог наш, којему ми служимо, може нас извадити из пећи зажарене и избавити из твојијех руку; па и то да не учини, опет знај да се твојему златноме идолу не ћемо поклонити.“ Тада се Навуходоносор врло расрди, и заповједи те седам пута већма пећ ужаре, па онда их свежу и онако у кабаницама и у обући и под капама и осталим хаљинама баце их у зажарену пећ. Док их побацају у пећ, од тешке јаре мртви попадају они који су их бацали; али Седрах, Мисах и Авденаго попадају усред пећи онако везани и ништа им не буде. Тада се препаде цар и рече својијем доглавницима: „Не бацисмо ли у огањ три човјека? а сад ено их четири гдје иду по огњу и није им ништа, и четврти још као да је син Божји.“ И Навуходоносор приступи пећи на врата и викне: „Седраше, Мисаше и Авденаго! слуге Бога највишега, ходите напоље!“ Тада изиђу на поље, и ни коса им се на глави није била опалила, нити се могаше и најмање осјетити паљевина на њима. Онда цар рече: „Хвала Богу, који посла анђела својега и избави слуге своје које су се уњ уздале!“ И по свему царству изда заповијест: „Ко на Бога Седрахова, Мисахова и Авденагова похули, изгубиће главу.“ И овој тројици даде велику власт у царству својему.

Колико је Навуходоносор пазио младога Данила, још га је већма пазио син Навуходоносоров Валтасар, који по смрти оца својега постане цар. Али га на највише господство подигне Дарије Мидијанац поставивши га у старости његовој својијем намјесником над трећином царства својега, и мислећи све царство предати му. За то стану Данилу друга господа завидјети и гледати како би га сметнули с толикога господства. И не могући га ни за што окривити осјете се његова богомољства, пак салете цара те изда заповијест: „Ко се за тридесет дана осим цара комегод богу или човјеку замоли, да се баци лавовима.“ Данило и послије заповијести ове настави као што је научио по три пута на дан молити се својему Богу отворивши прозоре. Непријатељи његови одмах то докажу цару. Цар би му био радо опростио, али непријатељи Данилови доказујући да се царска не пориче, наговоре га те заповједи да баце Данила Јавовима у јаму. „Бог твој,“ рече му цар, „којему служиш, нека ти поможе.“ Врата на пећини запечати сам цар својијем прстеном; али по том не могаше ништа окусити, и сву ноћ не могаше тренути. Сјутрадан како сване, отиде к јами и повиче: „Данило, слуго Бога живога, може ли те Бог твој избавити из уста лавовијех?“ Данило му одговори: „Бог мој посла анђела својега, и затвори уста лавовима, те ми ни мало не наудише.“ Тада се цар врло обрадује, и заповједи те Данила изваде из јаме, па онда оне који су га оптужили били баци у њу. И лавови нијесу им дали ни на земљу пасти, него их шчепају и раскину. И Дарије изда заповијест: „По свему царству мојему свак нека се боји Бога Данилова, јер он у невољи помаже и избавља, и чини чудеса и на небу и на земљи.“

52. Како је Јерусалим наново сазидан.

Седамдесет година по што се раскопа Јерусалим, Персијски кнез Кир постане цар над Асиријом и Мидиом и над Вавилонском. Одмах прве године својега владања објави свијем Јеврејима по својему царству да се могу слободно вратити у своју земљу, и град свој и цркву наново сазидати. „Господ, Бог небески,“ рече Кир, „заповједи ми да му сазидам кућу у Јерусалиму; који од вас мари за свој народ, нека иде у име Божије у своју земљу.“ И пет хиљада и четири стотине златнијех заклада, што су из цркве у Вавилон донесени, врати Кир Исраиљцима натраг. Когод Јерусалима није био заборавио, сад се стане спремати на пут. Али се највише Јудејаца и Израиљаца бијаше у Асирској и Вавилонској намјестило и обогатило, те се само четрдесет и двије хиљаде кућнијех старјешина, понајвише од племена Јудина и Левијева, с поглаваром свештеничкијем Исусом Јоседековим и са Зорававељем, Давидовим потомком, врате на развалине Јерусалимске.

Дошавши онамо прво им је било да начине олтар Богу Израиљеву и да поставе темељ кући Господњој. Свештеници се нареде с трубама и стану хвалити Господа. Али многи старци који су запамтили пређашњу кућу, бризну плакати видећи колишна се сад почиње, и тако се плач стараца и радосно пјевање млађијех људи помијеша да се није могло једно од другога распознати.

У овоме тешком послу много је помагао пророк Агеј и Захарија свјетујући народ и тјешећи и поучавајући. И Самарјани су хтјели да им помажу зидати, али им Јевреји нијесу дали; за то им Самарјани стану свакојако сметати, и цару их опадати, а најпослије и с војском на њих ударе, те пола народа остави зидање да се бране, а они који остану да зидају, зидали су под оружјем. Ово је било послије Кира, за владања Даријева и Артаксерксова. Дарије пошље књижевника Ездру из Персије у Јерусалим, и да му све закладе из Јерусалимске цркве што су још били заостали у Вавилону, и он дошавши у своју домовину наново уреди службу Божију и свештенство и народне власти, као што је било у старо вријеме. И Неемија, који бијаше доглавник цара Артаксеркса и имаше царске пивнице под собом, измоли се у цара, те га оправи у Јерусалим мјесто себе, да понови разваљени Јерусалим. Јер црква, истина, бијаше већ сазидана и куће пограђене, али град још бијаше као како село.

Заиста су Персијски цареви пазили Јевреје. Силни цар Артаксерксо имао је жену Јеврејку, по имену Естиру, и преко ње је много добра учинио Јеврејима у Персијскоме царству. И кад Естирин братучед Мардохеј дозна и прокаже царици да су се некаки бунтовници договорили цара да убију, изнајприје цар заповједи те му само име упишу у царску књигу, и то му за онда буде сва плата. Али послије неколико година Јеврејин Мардохеј постане први до цара у Персијском царству на велику срећу својега народа. Неемија докле је год био у Јерусалиму намјесник Персијскога цара, није купио за себе од народа данка, него је још сваки дан гостио по сто педесет гостију за својом трпезом. Свакоме је помагао и давао од својега што је више могао, и ни од кога никад није заискао да му што врати. Он се није клонио никакога посла и труда. У зидању Јерусалима његове су слуге радиле и помагале као макар ко други. И тако се и старјешине народне и богатуни стану нањ угледати и сиромашнијем дужницима стану враћати залоге и дугове опраштати. Оваковијех је људи требало народу Израиљскоме да би га за неко вријеме мало подигли, али за онога који га управо шћаше подићи овако рече Господ преко пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати анђела својега, који ће приправити пут преда мном. И у један пут ће доћи у цркву своју Господ, којега тражите, и анђео завјета, којега иштете. Ево га! иде, вели Господ сведржитељ.“

53. Додатак к приповијеткама из Старога завјета.

По што се наново сазида црква Јерусалимска требало је по пророштву Данилову још да прође до Христа четири стотине и осамдесет и три године. И за то вријеме дочекаше Јевреји доста и среће и несреће.

Александар велики поштоваше цркву и свештенике јединога Бога на велико чудо својијех војвода. и чињаше народу много добра. По смрти његовој један од војвода његовијех, по имену Птоломеј, начинивши се цар у Мисиру, освоји земљу Јеврејску, и много хиљада Јевреја одведе у Мисир у ропство. По смрти његовој син његов учини Јеврејима много добра, и заповједи те се преведе свето писмо на грчки језик, и силно благо на то потроши.

Проживјевши више од сто година под Мисирскијем царевима, потпадну под власт Антиоха цара Сирскога. Антиох које премамљивањем које пријетњом превјери много хиљада Јевреја те постану идолопоклоници. Али су многи вољели на највећим мукама душу испустити, да би о васкрсенију могли доћи у бољи живот.

Тада су се прославили Макавеји, јуначка породица. Они отеше земљу испод туђе власти. Али сами за себе не могући се одржати удруже се с Римљанима, који их послије мало по мало ухараче, и у Јудејској земљи поставе својега намјесника. Тобожњи цар Ирод Едомац управљао је земљом под римском власти. Он је био врло разуман човјек и велики јунак, али и велики крвопилац. Његове удворице говораху да је он наново подигао пријесто Давидов, али правијем Јеврејима срце пуцаше од жалости гледајући гдје туђин над њима влада, и гдје су Јевреји царство изгубили. Али су то баш држали за знак да ће сад јамачно доћи јунак за кпјим ће народи пристати, као што је отац Јаков прорекао.

Послије Малахије не појави се више ни један пророк, који би јадне душе Божијим ријечима тјешио и храбрио. За то још већма изгледаху обећанога сина Давидова, помазаника Божијега, који би пријесто Давидов опет подигао и Римљане из земље изагнао. Али — друго им је ваљало познати! Та још је пророк Исаија рекао: „Нијесу Божије мисли као мисли људске, нити су путови Божији као путови људски; него колико је од земље до неба толико је од путова људскијех до путова Божијих, и од људскијех мисли до мисли Божијих.“

Из Новога завјета.

1. Како се Гаврило јавио Захарији и Марији.

У вријеме Ирода цара Јудејскога бијаше у Јудеји један свештеник по имену Захарија и имадијаше жену по имену Јелисавету. Они бијаху обоје већ стари и не имадијаху дјеце, а то бијаше онда велика несрећа. И кад дође ред на Захарију да служи у цркви Јерусалимској, баш кад уђе у светињу и пође да кади, јави му се ондје с десне стране олтара кадионога анђео Господњи и рече му да ће добити сина, и да му надјене име Јован, који ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу, и пред месијом ићи у духу и сили Илијној, Захарија изнајприје не хтјене вјеровати овоме чудновату гласу, него заиште знак да је то истина. А анђео му одговори: „Ја сам Гаврило што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом. И ево, онијемјећеш и не ћеш моћи говорити до онога дана док се не збуде што сам ти казао, јер нијеси вјеровао мојијем ријечима.“ — Тако и буде. Од онога часа Захарија остане нијем, и изишавши к народу не могаше их да благослови.

Послије шест мјесеци дође овај исти анђео у Назарет к дјевојци по имену Марији и рече јој: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама.“ —Смјерна Марија чувши ово поплаши се; али анђео настави даље: „Не бој се, Марија! јер си нашла милост у Бога. Ево, родићеш сина, и надјени му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се син највишега, и даће му Господ пријесто Давида оца његова; и цароваће у дому Јаковљеву до вијека.“ — А кад Марија запита како ће то бити кад она не зна за мужа, одговори јој Гаврило: „Дух свети доћи ће на тебе, и сила највишега осјениће те; за то и оно што ће се родити биће свето и назваће се син Божји. Јер у Бога нема ништа што не може бити.“ — Марија смјерно прими милостиво обећање Господње, и анђео отиде од ње. Иза тога одмах отиде Марија к Јелисавети, жени Захаријној, у госте. Како је поздрави, напуни се духа светога, и назва је мајком Господа својега. А Марија јој рече: „Велича душа моја Господа; и обрадова се дух мој Богу спасу мојему; што погледа на понижење слушкиње своје; јер гле, од сад ће ме звати блаженом сви нараштаји; што ми учини величину силни и свето име његово.“

Послије три мјесеца дана врати се Марија кући својој у Назарет. А Јелисавета роди сина, као што бијаше Захарији преко анђела обећано. И у осми дан дођоше да обрежу дијете и да му име надјену. Пријатељи шћадијаху да му надјену очино име Захарија, а мати опет Јован. Тада запитају оца, који још једнако нијем бијаше, како би он хтио, а он заиште дашчицу да напише, и пишући одријеши му се језик и рече: „Јован му је име.“ Од тога доба опет говораше, и који год чуше за то сви се чудише. „Шта велиш шта ће бити од овога дјетета?“ говораху људи један другоме. Захарија пак напуни се духа светога, и пророкова говорећи: „Благословен Господ Бог Израиљев шта походи и избави народ свој, као што говори устима светијех пророка својијех, и опомену се светога завјета својега, и клетве којом се клео Авраму оцу нашему. И ти, дијете, назваћеш се пророк највишега: ићи ћеш напријед пред Господом, да му приправиш пут, и да народу његову покажеш спасење у опроштењу гријеха!“

А Јован растијаше, и јачаше духом, и бијаше сам у пустињи дотле док се не показа народу Израиљскоме.

2. Рођење Исусово.

У оно вријеме изиђе заповијест од Римскога ћесара Августа да се препише сав народ у његову царству: и тога ради требаше у земљи Јеврејској свак да иде онамо гдје су му стари живјели. Марија бијаше од старине царскога рода Давидова, али род њезин бијаше пострадао и осиромашио, а тако и Јосиф, њезин зручник, бијаше дрводјеља у Назарету. Јосифу се јави у сну анђео и рече му да ће Марија родити сина, и да му надјене име Исус (спаситељ или избавитељ), јер ће он избавити свој народ од гријеха њиховијех, и заповједи му да узме Марију. Тада пође Јосиф с Маријом у град Витлејем. гдје је од старине живјела Давидова лоза, и тада се изврши што је прорекао пророк Михеј: да ће се у маломе Витлејему родити месија, цар Израиљски. Кад они дођу у Витлејем, а то све куће и гостионице већ пуне гостију, те они не имајући куд склоне се у једну коњушницу. Ондје Марија роди својега сина првенца, и пови га и метну га у јасли. Тако, као сиромашно, нејако дјетешце у јаслима лежаше онај који сад сједи на највишему пријестолу! Осим Јосифа и Марије нико не знадијаше за то, нити ко зањ питаше.

Али се то опет брзо разгласи. У ономе крају бијаху у пољу пастири и чуваху ноћу стадо своје. И у један пут сину велика свјетлост и из свјетлости стаде међу њих анђео Господњи и рече им: „Ево, јављам вам велику радост, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди спас, Христос Господ, и то овдје одмах у Витлејему. Ондје ћете наћи дијете повито гдје лежи у јаслима.“ Истом он то изговори, а то сви анђели Господњи обретоше се ондје пјевајући: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ — По том анђели отиду од њих опет на небо; а они још ону ноћ одмах похите у Витлејем, и нађу све како им је анђео казао, и приповједе Јосифу и Марији шта су у пољу видјели, а и многима другијем људима. И сви се дивише томе; а Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему.

У осми дан по рођењу обрежу дијете и надјену му име Исус.

А кад му се наврши четрдесет дана, донесоше га у Јерусалим у цркву, као што је био закон. А у Јерусалиму бијаше један побожан старац, по имену Симеун; њему бијаше свети дух казао да не ће прије умријети док не види месију. И онај дан каза му дух свети те дође у цркву, и узе Исуса на руке и рече: „Сад отпушташ с миром слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење твоје.“ — Марији пак рече: „Гле! овај лежи да многе обори и подигне, и да буде знак против којега ће се говорити; и теби самој пробошће нож душу, да се открију мисли многијех срца!“

И једна стара пророчица, Ана, приступи и хваљаше Господа и говораше за њега свима који чекаху спасења у Јерусалиму.

3. Мударци од истока.

За што су Јосиф и Марија послије овога опет у Витлејем отишли и ондје стајали, не зна се; еле они стајаху у Витлејему, а то дођу мударци од истока питајући: „Гдје је цар Јудејски што се родио? Јер смо видјели његову звијезду на истоку, и дошли смо да му се поклонимо.“ Тако питајући дођу у Јерусалим мислећи да ће се то ондје најбоље знати. Од четири хиљаде година чека се месија: па сад на једанпут пуче глас да се је родио. Али Ирод мјесто да се томе обрадује, он се уплаши, и сав Јерусалим с њим, — јер им срце не бијаше чисто. Ирод сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, запита их гдје ће се родити месија. А они знајући добро књиге пророчке одмах рекоше: „У Витлејему; тако вели пророк Михеј.“

Онда Ирод дозва мударце, и испитиваше их кад се појавила звијезда, па их посла у Витлејем говорећи: „Идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми да и ја идем да му се поклоним.“ Али друкчије мишљаше Ирод.

Мударци још оно вече пођоше даље, а то и звијезда коју су видјели на истоку, иђаше пред њима докле их доведе гдје бјеше дијете. И они падоше пред Исусом и поклонише му се; па отворише даре своје, и дариваше га златом и тамјаном и смирном. Али се у Јерусалим више не вратише, него примивши у сну заповијест од Бога, другијем путем отидоше у своју земљу. Тада се Ирод разгњеви врло, јер мишљаше да погуби новога цара, а сад не знадијаше како ће га наћи. Да му не би измакао, посла те побише сву дјецу по Витлејему и по свој околини од двије године и ниже. Какво тада онамо бјеше ридање и јаукање! Али Ирод опет што шћаше не учини; за то се Бог постара! Јер како мударци отидоше, каза анђео Господњи Јосифу у сну: „Устани, узми дијете и матер његову па бјежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем; јер Ирод хоће дијете да погуби.“ И Јосиф уставши још ону ноћ узе дијете и матер његову и побјеже у Мисир. А по смрти Иродовој дође опет анђео и рече Јосифу: „Сад опет можеш ићи у своју земљу; јер су изумрли који су тражили душу дјетињу.“ — И тако се опет врате и дођу у Назарет и ондје остану.

4. Исусово дјетињство.

Дјечица која ово ушчитају, пожељеће да чују што од дјетињства Исусова: како је он родитеље своје слушао и са својијем се врсницима пазио, како је и шта је радио, како и чим се играо? Али од тога у библији не стоји много. До дванаесте године његове она само ово каже: „Дијете Исус растијаше, и јачаше у духу, и пуњаше се премудрости, и благодат Божија бјеше на њему.“ Али у ово мало ријечи казано је више него другоме за сав вијек што би се могло казати; о кад би се овако могло казати за свако дијете! Али ако и јесте у њему Бог био, опет је он био дијете као и остала дјеца. И он је гладњео и жедњео и морио се, и њему је на очи санак падао; и њему је ваљало учити, и он је мало по мало дошао до онога што је знао; али је он био послушан и помњив, те му је све било лакше. Упорност ни лакоумност ни пакост никад се не могаше на њему опазити, јер он немаше у срцу гријеха као ми. Нарочито бијаху му веома миле ријечи Божије, и веома их радо читаше, али и мишљаше о ономе што читаше. Ово се види из једне приповијетке јеванђелиста Луке.

Родитељи Исусови иђаху сваке године у Јерусалим о празнику пасхе. И кад му би дванаест година, дођоше они у Јерусалим по обичају празника. И кад дане проведоше и они се вратише, оста дијете Исус у Јерусалиму; и не знадоше родитељи његови; него мислећи да је с друштвом, отидоше дан хода, и стадоше га тражити по родбини и по знанцима. И не нашавши га вратише се натраг у Јерусалим да га траже. И послије три дана нађоше га у цркви гдје сједи међу учитељима, и слуша их и пита их. Он не шћаше још другијех да учи, него питаше да би сам што научио. И сви који га слушаху, дивљаху се његову разуму и одговорима. И видјевши га родитељи зачудише се, и мати његова рече му: „Сине! шта учини нама тако? Ево отац твој и ја са страхом тражисмо те.“ А он им рече: „За што сте ме тражили? Зар не знате да мени ваља у оном бити што је оца мојега“ (и радити што ми отац рече). Јер га дух Божји бијаше у цркву упутио. — Али они не разумјеше ријечи што им рече. И Исус сиђе с њима и дође у Назарет; и бијаше им послушан. И мати његова чуваше све ријечи ове у срцу својему. И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.

5. Како је Исуса Јован крстио и ђаво кушао.

Кад Јован нарасте човјек, дође му у пустињи од Бога заповијест да изиђе у народ Израиљски. И он дође у околину Јорданску проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова, и говорећи: „Покајте се, јер се приближи царство небеско.“ А Јован имаше хаљину од длаке камиље и појас кожан око себе; а храна његова бијаше скакавци и мед дивљи.

Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудејска, и он их кршћаваше у Јордану и исповиједаху гријехе своје. И многи мишљаху да је он обећани месија, али им Јован рече: „Ја вас кршћавам водом; а онај што иде за мном, јачи је од мене: ја нијесам достојан њему обућу одријешити; он ће вас крстити духом светијем и огњем.“

У то вријеме бјеше Исусу настала тридесета година. Па и он дође из Галилеје на Јордан к Јовану да се крсти. А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени?“ А Исус му одговори: „Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду.“ Тада га крсти Јован; и кад Исус пође из воде, гле! отворише се више њега небеса, и дух Божји као голуб сиђе нањ, и зачу се глас с неба говорећи: „Ово је син мој љубазни који је по мојој вољи!“

По том Исуса одведе дух у пустињу да га за четрдесет дана ђаво куша, и он бијаше са звјерињем и не једе ништа за то вријеме. А кад се наврши четрдесет дана, тада огладње. И приступи к њему ђаво и рече: „Ако си син Божји, реци да камење ово хљебови постану.“ А Исус му одговори; „У писму стоји: не живи човјек о самом хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божијих.“ Тада га одведе ђаво у свети град и постави га на врх цркве, па му рече: „Ако си син Божји, скочи доље! јер у писму стоји да ће анђелима својима заповједити за тебе и узеће те на руке, да гдје не запнеш за камен ногом својом.“ А Исус му рече: „Али и то стоји у писму: немој кушати Господа Бога својега.“

Тада га опет одведе ђаво на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову у тренућу ока, па му рече: „Све ово даћу теби, ако паднеш и поклониш ми се; јер је мени предано, и коме ја хоћу даћу.“ Тада му рече Исус: „Иди од мене, сотоно! јер у писму стоји: Господу Богу својему поклањај се и њему једноме служи!“

И тако ђаво свршивши све кушање, отиде од њега, и гле, анђели приступише и служаху му.

6. Апостоли. Свадба у Кани.

Јован стајаше на Јордану са двојицом ученика својијех, и видјев Исуса гдје иде, рече: „Гле, јагње Господње!“ Тада оба ученика отиду за Исусом; а Исус обазрев се рече им „Шта ћете?“ А они му рекоше: „Учитељу! гдје стојиш?“ Исус им одговори: „Ходите и видите!“ И они отидоше и осташе у њега онај дан. Ова двојица бијаху Јован и Андрија. И Андрија нађе најприје брата својега Симона, и рече му: „Ми нађосмо месију,“ и доведе га к Исусу. А Исус погледавши нањ рече му: „Ти си Симон, син Јонин, ти ћеш се звати Кифа“ (то ће рећи Петар, то јест камен). Сјутрадан нађе Исус Филипа, и рече му: „Хајде за мном!“ А Филип нађе Натанаила, и рече му: „За кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо га. Исуса сина Јосифова из Назарета.“ А Натанаило рече: „Из Назарета може ли бити што добро?“ А Филип му рече: „Ходи и види.“ — Исус видјевши Натанаила гдје иде к њему, рече зањ: „Ево правога Израиљца, у коме нема лукавства!“ Рече му Натанаило: „Како ме познајеш?“ Исус му одговори: „Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.“ Натанаило повика: „Рави! ти си син Божји, ти си цар Израиљев.“ А Исус му рече: „Што ти казах да те видјех под смоквом, за то вјерујеш; видјећеш више од овога.“

Послије три дана би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше Марија, мати Исусова. А позван бјеше и Исус и ученици његови на свадбу. И кад неста вина, рече Марија Исусу: „Немају вина.“ А Исус јој рече: „Још није дошао мој час“ (да одлазим). Рече мати његова к слугама: „Штогод вам рече чините.“

А ондје бијаше шест воденијех судова од камена. И Исус рече слугама: „Напуните судове воде!“ И напунише их до врха. И рече им: „Захватите сад и носите куму.“ У томе прометну се вода у вино. Кад кум окуси од вина, које је постало од воде, не знадијаше одкуда је, па зовну женика, и рече му: „Свак најприје добро вино износи, а кад се гости опију онда рђавије; а ти си сачувао добро вино дослије.“ — Ово бијаше прво чудо које учини Исус и показа њиме славу своју, по којој свагда од горега боље чини. И ученици његови вјероваше га.

7. Самарјанка.

Једном бјеше Исус о празнику пасхе у Јерусалиму, и идући преко Самарије натраг у Галилеју, дође близу града Самаријскога који се зове Сихар; а ондје бијаше извор Јаковљев; и Исус уморан од пута сједне крај извора. А ученици његови отиду град да купе јела. Тада дође жена Самарјанка из града да захвати воде; па јој рече Исус: „Дај ми да пијем.“ Јевреји се нијесу хтјели ни мало мијешати са Самарјанима; за то се зачуди жена чувши Исуса гдје иште од ње воде, и рече му: „Како можеш искати од мене да пијеш, кад си ти Јеврејин, а ја Самарјанка?“ Одговори јој Исус: „Да ти знаш ко у тебе воде иште, ти би искала у њега, и он би ти дао воду живу. Ко пије од воде коју му ја дам, не ће ожедњети до вијека.“ Жена не знајући да Исус говори за познање истине а не за праву воду, рече му: „Господе, дај ми те воде, да више не жедним нити да долазим овамо на воду.“ — Рече јој Исус: „Иди зовни мужа својега!“ Одговори му жена: „Немам мужа.“ А Исус јој рече: „Право си казала. Пет си мужева имала, и сад кога имаш није ти муж.“ — Кад жена види како Исус за највеће тајне њезине зна, одмах помисли да он не ће бити као што су други људи, и да ће јој моћи казати која је вјера боља, Јеврејска или Самарјанска, око чега су се онда много препирали. И тако рече Исусу: „Господе, видим да си ти пророк. Оци наши молише се Богу на овој гори а ви Јевреји кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба молити: сад ко има право?“ — Одговори јој Исус: „Вјеруј ми: иде вријеме, кад ће се прави богомољци (били они Јевреји или Самарјани) молити оцу духом и истином. Бог је дух и који му се моле, духом и истином треба да му се моле.“ Рече му жена: „Знам да ће доћи месија; кад он дође казаће нам све.“ Рече јој Исус: „Ја сам који с тобом говорим.“

Кад жена то чу, остави судове своје, и отрча брже у град и рече људима: „Ево иза града има један човјек, који ми каза све што сам год учинила, и највећу тајну; ходите и видите: да није то месија.“ Тада изиђоше из града и дођоше к њему, и намолише га те остаде у њих два дана учећи их. И многи га вјероваше, и по томе жени говораху: „Сад не вјерујемо више само за твоју бесједу; сами чусмо и познасмо да је овај заиста спас свијету, Христос.“

8. Петров лов и статир.

Исус се намјести у Капернауму граду крај мора Галилејскога. И једном кад стајаше крај мора и учаше, належе к њему народ да слушају ријеч Божију. Тада уљезе у једну лађу и учаше народ из лађе. А кад преста говорити, рече Петру: „Хајде на дубину, и баците мреже своје те ловите.“ А Петар му рече: „Учитељу! сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али кад ти кажеш, бацићу мрежу.“ И ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продријеше; те намагоше на друштво које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну. И дођоше и напунише обје лађе тако да се готово потопе.

Кад то видје Симон Петар, припаде ка кољенима Исусовим говорећи: „Изиђи од мене, Господе! ја сам човјек гријешан.“ Јер бијаше ушао страх у њега и у све који бијаху с њим од мноштва риба које ухватише. И рече им Исус: „Не бојте се, одселе ћете људе ловити.“ И извукавши обје лађе на земљу оставише све, и отидоше за њим.

По том опет једном дође Исус са својијем ученицима из Галилеје у Капернаум. Тада дођоше они што купљаху новце које бјеше дужан давати на цркву сваки Јеврејин по што му се наврши двадесет година, и рекоше Петру: „Зар ваш учитељ не ће платити дидрахме?“ А Петар рече: „Хоће.“ И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: „Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порезе и хараче: или од својијех синова или од туђинâ?“ Рече му Петар: „Од туђинâ.“ А Исус му рече: „Дакле не плаћају синови. Али да их не саблазнимо, иди на море, и баци удицу, и коју прву ухватиш рибу, узми је, и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир (нешто више од двије цванцике); узми га те им подај за ме и за се.“ — Петар тако учини. Тако Исус у један пут показа и да је покоран закону и да је господар од свијета.

9. Наука на гори.

Много народа долажаше к Исусу да га чују. Једном се попе Исус на гору, и сједавши поче их учити говорећи: „Благо онима који су сиромашни духом, који плачу, који су кротки, који су гладни и жедни правде, који су милостиви, који су чистога срца, који мир граде, које прогоне мене ради и правде ради!“ А ученицима својијема рече да су со и видјело свијету. И народ увјераваше да није дошао да поквари закон Божји, него још да покаже како га ваља по вољи Божијој испуњавати. И учаше како ваља милостињу дијелити и како се ваља Богу молити и постити, не пред људима да нас они виде, него тајно, да само отац небески види. Ученицима казиваше да не сабирају себи блага на земљи, јер срце хоће за благо да прионе и нико не може у један пут служити два господара, земаљскога и небескога. И баш за то да се превећ не брину ни за храну и одијело, него да се ослањају на Бога, он ће се за то бринути. „Погледајте на птице небеске,“ рече им; „нити сију ни жњу, ни сабирају у житнице; па отац ваш небески опет храни их. А нијесте ли ви много претежнији од њих?“ — „И за одијело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се, нити преду. Али ја вам кажем да ни Соломун у свој слави својој не обуче се као један од њих. А кад траву по пољу, која данас јест а сјутра се у пећ баца, Бог тако одијева, а камо ли вас, маловјерни? — Иштите најприје царства Божијега и правде његове, и ово ће вам се додати.“ — Даље говораше Исус ученицима својим да не суде на пречац браћи својој, него да свагда хране милост што су од Бога добили и да се моле да би још више добили. „Јер,“ рече им, „који је међу вама човјек у кога ако заиште син његов хљеба камен да му да? Или ако рибе заиште да му да змију? Кад дакле ви зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више отац ваш небески дати добра онима који га моле?“ — По том им говораше да се чувају лажнијех пророка, који се с поља добри чине, и да се клоне празнијех ријечи, јер са самијем ријечима не може нико доћи у царство небеско; и да није доста само слушати и знати ријечи његове, него да ваља творити. Тако је и завршио Исус тада бесједу своју: „Којигод“ вели, „слуша ове моје ријечи и извршује их, казаћу да је као мудар човјек који сазида кућу своју на камену. Па кад удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и нападоше на кућу, она не паде; јер бјеше утврђена на камену. А који слуша ове моје ријечи а не извршује их, он ће бити као човјек луд који сазида кућу своју на пијеску. Па кад удари дажд, и дођоше воде и дунуше вјетрови, и ударише у кућу, она паде, и распаде се страшно.“

10. Чудеса Исусова.

Исус изиђе у Јерусалим на празник. А у Јерусалиму бјеше бања која се зваше Витезда, и око ње пет тријемова, у којима лежаше мноштво болесника, слијепијех, хромијех, сухијех који чекаху да се заљуља вода. Јер анђео Господњи силажаше у одређено вријеме у бању и мућаше воду. И који најприје улажаше по што се замути вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему. А ондје бијаше један човјек који тридесет и осам година бјеше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ толико болестан, рече му: „Хоћеш ли да будеш здрав?“ — Болесник му одговори: „Господе! немам човјека да ме спусти у бању кад се вода узмути; а док ја дођем други сиђе прије мене.“ А Исус му рече: „Устани узми одар свој и ходи!“ И одмах оздрави човјек, и узевши одар свој хођаше.

По том дође Исус у Капернаум. Ондје у једнога Римскога капетана бијаше слуга болестан на умору који му бјеше мио. Кад капетан чу за Исуса, посла к њему старјешине Јудејске молећи га да му исцијели слугу. А они дошавши мољаху га лијепо говорећи: „Достојан је да му то учиниш; јер љуби наш народ и начини нам зборницу.“ И Исус пође с њима. А кад већ бијаху близу куће, посла капетан к њему пријатеље говорећи му: „Господе! не труди се, јер нијесам достојан да уђеш под моју стреху; за то и не држах себе достојна да ти дођем; него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под власти, и имам под собом војнике, па речем једноме: „иди!“ — и иде; и другоме: „дођи!“ — и дође; и слузи својему: „учини то!“ — и учини.“ А ти си, шћаше да рече, силнији од нас људи, те можеш за цијело само ријеч рећи, па да те слушају. — А кад то чу Исус, зачуди се, и рече народу који иђаше за њим: „Кажем вам: ни у Израиљу толике вјере не нађох.“ — И вративши се послани нађоше болеснога слугу здрава.

Једном уљезе Исус у лађу с ученицима својима и рече им: „Да пријеђемо на ону страну језера.“ И пођоше, и кад иђаху он заспа. Тада се подиже велика олуја на језеру, да се стаде лађа топити. И прикучивши се ученици пробудише га говорећи: „Помагај, Господе! Изгибосмо!“ А он им рече: „За што сте тако страшљиви, маловјерни?“ Па устаде, и запријети вјетру и мору, и поста тишина. А људи се чудише говорећи: „Ко је овај да га слушају и вјетрови и море?“ — И дођоше мирно на ону страну у земљу Гергесинску, и ондје два бијесна опростивши Исус многијех ђавола, врати се натраг преко мора у Капернаум. И онај се час разгласи да је код куће, те се одмах скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се спрате и он их учаше. И дођоше к њему с узетијем кога ношаху четворица. И не могући приближити се к њему од народа, открише кућу гдје он бијаше, и прокопавши спустише одар на којему узети лежаше. А Исус видјевши вјеру њихову, рече узетоме: „Синко! опраштају ти се гријеси твоји. Кажем ти, устани и узми одар свој, и иди кући својој.“ И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свјема, тако да се дивљаху и хваљаху Бога говорећи: „Нигда тога не видјесмо.“

11. Друга чудеса Исусова.

Једном иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. Кад се приближи вратима градскијем, и гле, изношаху мртваца, који бијаше јединац у мајке, а мајка му бијаше удовица, и народа из града много иђаше с њом. И видјевши је Господ, сажали му се за њом, и рече јој: „Не плачи!“ — И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше. И рече Исус: „Момче, теби говорим, устани!“ И мртвац сједе и стаде говорити. И Исус га даде матери његовој. А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: „Велики пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој!“

Иза тога на скоро дође човјек по имену Јаир, који бјеше у Капернауму старјешина у зборници, и паде на кољена пред Исусом, и мољаше га да дође у кућу његову; јер у њега бјеше јединица кћи од дванаест година, и лежаше на умору. И Исус пође; а кад иђаше, туркаше га народ, јер свак бијаше рад да је што ближе до њега. Међу њима бијаше једна жена која дванаест година боловаше од неке љуте болести, и све своје имање потроши на љекаре и ни један јој не поможе. И приступивши са страг к Исусу дотаче се скута од хаљине његове, јер говораше: „Ако се само дотакнем хаљина његовијех, оздравићу.“ Тако се уздаше у Исуса. И заиста оздрави онај час. А Исус рече: „Ко ме се дотаче?“ А ученици му рекоше: „Видиш народ гдје те опколио и турка те, па питаш: ко ме се дотаче?“ Али Исус опет рече: „Неко се дотаче мене; јер осјетих силу која изиђе из мене.“ Тада жена, кад то чу, задрхта се и клече пред њим, и каза све. А он јој рече: „Не бој се кћери! вјера твоја поможе ти; иди с миром!“ Док он још ово говораше, дође неко од куће Јаирове говорећи му: „Умрије ти кћи, не труди учитеља.“ А кад чу Исус, одговори му и рече: „Не бој се, само вјеруј па ће оживјети.“ И кад дође у кућу, не даде ни једноме ући осим Петра и Јована и Јакова, и дјевојчина оца и матере. А сви плакаху и јаукаху за њом. А Исус им рече: „Не плачите, није умрла, него спава.“ И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: „Дјевојко, теби говорим, устани!“ И поврати се дух њезин, и устаде одмах.

12. Још друга чудеса Исусова.

Једном стече се око Исуса много народа, и кад их Исус видје сажали му се, јер бијаху као овце без пастира. И поче их учити много. А кад би већ пред ноћ, приступише к њему ученици његови говорећи: „Овдје је пусто мјесто, а доцкан је већ; отпусти их нека иду у околна села да купе себи хљеба; јер немају шта јести.“ А Исус им рече: „Подајте им ви нека једу.“ И рекоше му: „Већ ако да идемо да купимо за двјеста гроша хљеба, и да им дамо да једу?“ А он им рече: „Колико хљебова имате? Идите видите.“ И видјевши рекоше: „Пет хљебова и двије рибе.“ Тада им Исус заповједи да их посаде све на гомиле по трави. И посадише се све по сто и по педесет. И узевши онијех пет хљебова и двије рибе погледа на небо, и благослови, па преломи хљебове, и даде ученицима својима да раздаду народу; тако и оне двије рибе раздијели свима. И једоше сви и наситише се. По том рече ученицима својијем: „Скупите комаде што претекоше да ништа не пропадне.“ И накупише дванаест котарица пунијех. А онијех што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце.

По том ученици његови уљезоше у лађу и пођоше на другу страну, а он оста ондје, па се попе на гору да се моли Богу. И већ се бијаше смркло. А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар. Али у четврту стражу ноћи (ујутру рано) дође к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: „То је утвара!“ А Исус им се јави говорећи: „Не бојте се! ја сам; не плашите се!“ А Петар одговарајући рече: „Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води!“ А он рече: „Ходи!“ И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Али видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити повика говорећи: „Господе помагај!“ И одмах Исус пруживши руку ухвати га и рече му: „Маловјерни! за што се посумња?“ — И кад уђоше у лађу, вјетар утоли.

Још би се много могло приповиједати од чудеса Исусовијех, како је слијепима очи отворао, а глухима уши; како је нијемима језик дријешио, губаве чистио и чинио да хроми ходе. Ово се све може читати у Новоме завјету.

13. Велика грјешница и жена Хананејка.

Сад ево двије приповијетке од велике љубави и од велике вјере.

Симон фарисеј замоли Исуса да би обједовао у њега. А у ономе граду бјеше једна грјешница; дознавши она даје Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира; и ставши са страг код ногу његовијех плакаше, и стаде прати ноге његове сузама, и косом од главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове и мазаше миром. А кад то видје фарисеј који га је дозвао, рече у себи говорећи: „Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница.“ Исус одговарајући рече му: „Симоне! имам ти нешто казати.“ А он рече: „Учитељу кажи.“ А Исус настави: „Двојица бијаху дужни једноме, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи који ће га од њих двојице већма љубити ?“ Симон одговори: „Мислим онај коме више поклони.“ А Исус му рече: „Право си судио.“ И окренувши се к жени рече Симону: „Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге нијеси дао; а она од како уђох не преста цјеливати ми ногу. Уљем нијеси помазао главе моје; а она миром помаза ми ноге. За то кажем ти: опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта, има малу љубав.“ А њојзи рече: „Опраштају ти се гријеси; иди с миром!“

Ево сад друге приповијетке.

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске, да би се мало одморио, јер народ једнако врвљаше к њему. Али се не може ни ондје сакрити. Чувши зањ жена Хананејка што у њезиној кћери бијаше дух нечисти, дође и паде к ногама његовима молећи га да истјера ђавола из кћери њезине. А Исус јој рече: „Стани да се најприје дјеца нахране; јер није право узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ Исус је тијем шћаше да искуша. Али она одговори: „Да, Господе! али и пси под трпезом једу од мрва дјетињијех.“ И рече јој Исус: „О жено! велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш!“ И оздрави кћи њезина од онога часа.

14. Смрт Јована крститеља.

По што Јован сврши свој велики посао, приближи му се крај, и постаде мученик за истину. А то је било овако:

Цар Ирод ожени се Иродијадом женом Филипа брата својега преко закона, и за тај гријех караше га Јован; и Ирод га за то баци у тамницу, ако га и слушаше радо за друго којешта. Кад Ирод на дан својега рођења даваше вечеру, игра кћи Иродијадина пред гостима, и угоди Ироду, и он јој с клетвом обрече дати штагод заиште. А мати је научи, те му рече: „Дај ми овдје на кругу главу Јована крститеља.“ И забрину се цар; али клетве ради и онијех који се гошћаху с њим, заповједи јој дати, и посла те посјекоше Јована у тамници. И донесоше главу његову на кругу, и дадоше дјевојци, а дјевојка однесе матери својој. По том дошавши ученици Јованови, узеше тијело његово и укопаше га, и дођоше Исусу те јавише.

15. Приче Исусове.

Исус често говораше у причама, јер га народ ни онако не би разумио. Али ученицима особито казиваше шта приче значе, јер су они више марили за истину. Ево неколико прича.

„Изиђе сијач да сије. И кад сијаше, једна зрна падоше украј пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста; и по што изникоше, посахнуше, јер немаху влаге. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род по сто.“ Рекавши ово повика: „Ко има уши да чује нека чује!“

А ученици га запиташе за ову причу шта значи. И рече им: „Сјеме је ријеч божија. А оно су крај пута они који слушају ријечи и одмах с радости и приме, али немају коријена. За мало вјерују, а кад их потјерају, ударе натраг. А што паде у трње, то су они који слушају; али бриге овога свијета и богатство и остале сласти загуше ријеч и без рода остане. А на доброј земљи — то су који слушају ријеч и чувају у чистоме доброме срцу, и доносе род подносећи свашта.“

Другу причу каза им и рече: „Царство је небеско као човјек који посија добро сјеме у пољу својему. А кад људи поспаше, дође непријатељ његов и посија кукољ по пшеници, па отиде. А кад ниче усјев и род понесе, онда се показа и кукољ. Тада дођоше слуге домаћину и рекоше му: „Господару, нијеси ли ти добро сјеме сијао на својој њиви? Откуда дакле кукољ?“ А он им рече: „Непријатељ то учини.“ А слуге рекоше му: „Хоћеш ли да идемо да га почупамо?“ А он рече: „Не; да не бисте чупајући кукољ почупали с њим и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве, и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: саберите најприје кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свежите у житницу моју.“ И приступише ученици к њему говорећи: „Кажи нам причу о кукољу на њиви.“ А он одговарајући рече им: „Који сије добро сјеме оно је син човјечији. А њива је свијет. А добро сјеме синови су царства. А кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јест ђаво. А жетва је пошљедак овога вијека. А жетеоци су анђели. Како што се дакле кукољ сабира, и огњем сажиже, тако ће бити на пошљетку овога вијека. Послаће син човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње, и бациће их у пећ огњену: ондје ће бити плач и шкргут зубâ. Тада ће се праведници засјати као сунце у царству оца својега. Ко има уши да чује нека чује!“

16. Друге приче Исусове.

Другу причу каза им говорећи: „Царство је небеско као зрно горушично које узме човјек и посије на њиви својој; оно је истина најмање од свију сјемена, али кад узрасте веће је од осталога поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и сједају на гранама његовијем.“

Другу причу каза им: „Царство је небеско као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.“

„Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човјек, од радости за то отиде и све што имаше продаде и купи поље оно.“

„Још је царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.“

„Још је царство небеско као мрежа која се баци у море и заграби од сваке руке рибе. Па кад се напуни извуку је на крај, и сједавши избирају добре у судове а зле бацају на поље. Тако ће бити на пошљетку вијека. Изићи ће анђели и одлучиће зле од праведнијех, и бациће их у пећ огњену. Ондје ће бити плач и шкргут зубâ.“

Другу причу каза им:

„Царство је небеско као човјек домаћин, који у јутру рано изиђе да наима посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по грош на дан посла их у виноград свој. И изишавши у трећи сахат (у јутру око девет сахата), видје друге гдје стоје на чаршији беспослени, па и њима рече: „Идите и ви у мој виноград, и што буде право даћу вам.“ И они отидоше. И опет изиђе у шести и у девети сахат (у дванаест сахата и у три), и учини тако. И у једанаести сахат (у вече у пет сахата) изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени, и рече им: „Што стојите овдје вас дан беспослени?“ Рекоше му: „Нико нас не најми.“ Рече им: „Идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете.“ — А кад би у вече, рече господар од винограда к приставу својему: „Дозови посленике и подај им плату почевши од пошљеднијех до првијех.“ И дошавши који су у једанаести сахат најмљени примише по грош. А кад дођоше први, мишљаху да ће више примити: и примише и они по грош. И примивши викаху на господара говорећи: „Ови пошљедњи само један сахат радише, и изједначи их с нама који смо се читав дан мучили и горјели.“ А он одговарајући рече једноме од њих: „Пријатељу! ја теби не чиним криво; нијеси ли погодио са мном по грош? Узми своје па иди. Или зар ја нијесам властан у својему чинити шта хоћу? Зар тебе мрзи што сам ја добар?“ — Тако ће бити пошљедњи први и први пошљедњи. Јер је много званијех, а мало избранијех.“

17. Још друге приче Исусове.

К Исусу долажаху сви цариници и грјешници да га чују. И викаху нањ фарисеји и књижевници говорећи: „Овај прима грјешнике и једе с њима.“ А он им каза причу ову говорећи: „Који човјек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се. И дошавши кући сазове пријатеље и сусједе говорећи им: „Радујте се са мном: ја нађох овцу изгубљену!“ Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.“

Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свијеће, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе? И нашавши сазове другарице и сусједе говорећи: „Радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени!“ Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једнога грјешника који се каје.“

И рече: „Један човјек имаше два сина, и рече млађи од њих оцу: „Оче, дај ми дио од имања што припада мени.“ И отац им подијели имање. И по том до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; и онамо просу имање своје живећи беспутно. А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи. И отишавши приби се код једнога човјека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње. И он жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше. Тада дође к себи и рече: „Колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! сагријеших небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својијех најамника! И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива га. А син му рече: „Оче! сагријеших небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој.“ А отац рече слугама својим: „Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге; и доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо! Јер овај мој син бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.“ И стадоше се веселити.“

18. Богати и Лазар.

Тада им још приповједи и ову приповијетку:

„Бијаше један богат човјек, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се. А бијаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовијем вратима сав гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; али и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Аврамово; а умрије и богати, и закопаше га. И у паклу кад бјеше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његову, и повикавши рече: „Оче Авраме! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста својега, и нека ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену!“ А Аврам рече: „Опомени се, синко, да си ти примио добро своје у животу својему, и Лазар опет зло; а сад се он тјеши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама.“ Тада рече: „А оно те молим, оче, да га пошљеш кући оца мојега, јер имам пет браће: нека им посвједочи, да не би и они дошли на ово мјесто мучења.“ Рече му Аврам: „Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.“ А он рече: „Не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвијех, покајаће се.“ А Аврам му рече: „Ако не слушају Мојсија и пророкâ, да ко и из мртвијех устане не ће вјеровати.“

19. Дјеца и богатуни.

И доношаху к Исусу дјецу, да метне руке на њих. А ученици брањаху онима који их доношаху. А Исус видјевши расрди се и рече им: „Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таковијех царство Божије. Заиста вам кажем: који не прими царства Божијега као дијете, не ће ући у њега.“ И загрливши их метну на њих руке и благослови их.

Мало за тијем приступи к Исусу један богат младић, и клекнувши на кољена пред њим запита га: „Учитељу благи! шта ћу чинити да добијем живот вјечни?“ А Исус му рече: „Што ме зовеш благијем? нико није благ осим једнога Бога. А десет заповијести знаш.“ А младић му рече: „Учитељу! све сам ово сачувао од младости своје. Шта ми још треба?“ — А Исус погледавши нањ, омиље му, и рече му: „Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном узевши на се крст.“ А кад то чу младић поста жалостан јер бјеше врло богат. И погледавши га Исус рече ученицима својима: „Како је тешко богатима ући у царство небеско!“

Али мало по том нађе се и такови богатун. Исус идући пошљедњи пут у Јерусалим пролажаше кроз Јерихон. И гле ондје бијаше човјек по имену Закхеј, који бјеше старјешина царинички, и бјеше богат. И искаше да види Исуса да га позна; али не могаше од народа, јер бјеше малога раста. И потрчавши напријед попе се на дуд да га види, јер му је онуда требало проћи. И кад дође Исус на оно мјесто, погледавши горе видје га, и рече му: „Закхеју! сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у твојој кући.“ И сиђе брзо и прими га радујући се. И сви, кад то видјеше, викаху нањ говорећи да грјешноме човјеку уђе у кућу. А Закхеј стаде и рече Господу: „Господе! ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога занио вратићу онолико четворо.“ А Исус му рече: „Данас дође спасење кући овој; јер је и ово син Аврамов. Јер је син човечији дошао да нађе и спасе што је изгубљено.“

20. Милостив Самарјанин и немилостив слуга.

Једном приступи к Исусу један књижевник и кушајући га рече: „Учитељу! шта ћу чинити да добијем живот вјечни?“ Исус му напомене закон гдје стоји да треба љубити Бога и ближњега. А књижевник шћадијаше да се оправда, па рече Исусу: „А ко је ближњи мој?“ Мјесто одговора приповједи му Исус ову приповијетку:

„Један човјек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га пола мртва. А изненада силажаше онијем путем некакав свештеник, и видјевши га прође. А тако и Левит пролазећи онуда. Најпослије удари и Самарјанин некакав, у којега се рањени Јеврејин најмање уздаше. Али Самарјанин видјевши га сажали му се, и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу, и устаде око њега. И сјутрадан полазећи извади два гроша те даде крчмару и рече му: „Гледај га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.“ — Шта мислиш дакле, који је од оне тројице био ближњи овоме што су га били ухватили хајдуци?“ — А књижевник одговори: „Онај који се смиловао на њега.“ Тада му Исус рече: „Иди и ти чини тако.“

А шта ће бити немилостиву човјеку? то показа Исус у овој причи:

„Царство је небеско као цар који намисли да се прорачуни са својијем слугама. И кад се поче рачунити доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата (око три милијуна талијера). И будући да немаше чим платити, заповједи господар да га продаду, и жену његову и дјецу и све што има, и да му се плати. Али слуга тај паде и стаде му се молити: „Господару! причекај ме, и све ћу ти платити.“ Тада се сажали господару за тијем слугом, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својијех другара који му бјеше дужан сто гроша, и ухвативши га стаде га давити говорећи: „Дај ми што си дужан.“ А другар његов паде на кољена молећи му се да га причека. Али он не хтје, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Видјевши пак другари његови шта учини, жао им би врло, и отишавши казаше господару својему. Тада га дозва господар његов и рече му: „Зли слуго! сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио; није ли требало да се и ти смилујеш на својега другара, као и ја на те што се смиловах?“ И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој. — Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својијех.“

21. О смјерности.

Некима који мишљаху за себе да су праведни и друге уништаваху каза Исус једноћ причу ову: „Два човјека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се овако: „Боже! хвалим те што ја нијесам као други људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим двапут у недјељи; дајем десетак од свега што имам.“ А цариник издалека стајаше, и не шћаше ни очију подигнути на небо, него се бијаше у прси говорећи: „Боже! милостив буди мени грјешнику!“ —Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижује подигнуће се.“

Другом опет приступише ученици к Исусу питајући: „Ко је највећи у царству небескоме?“ А Исус дозва дијете, и постави га међу њих, и рече им: „Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дјеца, не ћете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као дијете ово, онај је највећи у царству небескоме. И који прими таково дијете у име моје, мене прима. Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех! Јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небескога.“

Послије тога једном бијаше Исус у цркви у Јерусалиму и учаше народ говорећи: „Чувајте се књижевника, који иду у дугачкијем хаљинама, и хоће да им се клања по улицама, и траже првијех мјеста по зборницама, и зачеља на гозбама.“ Говорећи тако сједе према Божијој хазни и гледаше како народ меће новце у Божију хазну. И многи богати метаху много. И дошавши једна сиромашна удовица метну двије лепте (око једне крајцаре). И дозвавши ученике своје рече им: „Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божију хазну. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше.“

22. Преображење.

Исус пред што ће пошљедњи пут поћи у Јерусалим, узе Петра и Јакова и Јована, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засја се лице његово као сунце, а хаљине његове посташе бијеле као снијег. И показаше се Мојсије и Илија у слави, и говораху с Исусом о изласку његову који му је требало свршити у Јерусалиму. А Петар и који бијаху с њим бијаху заспали; али пробудивши се видјеше славу његову и два човјека поред њега. Тада рече Петар Исусу: „Учитељу! добро нам је овдје бити: да начинимо три сјенице: једну теби, једну Мојсију и једну Илији.“ Али не знадијаше шта говори, јер бијаху врло уплашени. А док он још говораше, дође облак и заклони их. И чу се глас из облака говорећи: „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте!“ И кад се чујаше глас нађе се Исус сам. А ученици чувши падоше ничице и уплашише се врло. А Исус приступивши дохвати их се, и рече: „Устаните, и не бојте се!“ — И силазећи с горе заповједи им Исус говорећи: „Ни ком не казујте што сте видјели док син човјечији из мртвијех не устане.“

23. Лазар, Марта и Марија.

Сахат од Јерусалима с ону страну горе Маслинске бијаше село по имену Витанија, и у њему три побожне душе, Лазар и сестре му Марта и Марија, које Исус пажаше, и путујући често се к њима увраћаше. Тако кад им једном дође у кућу, сви се кућани обрадоваше. Марија сједе код ногу његовијех и слушаше бесједу његову; а Марта се бијаше збунила како ће га дочекати. И приступивши к Исусу рече му: „Господе! зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој да ми поможе.“ А Исус одговарајући рече јој: „Марта! Марта! бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. И Марија је добри дијел изабрала, који се не ће узети од ње.“

Идући Исус пошљедњи пут у Јерусалим дође му глас из Витаније: „Господе! гле, онај који ти је мио болестан је.“ А кад чу Исус, рече: „Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се прослави син Божији с ње.“ И оста још два дана на оном мјесту гдје бјеше. А по том рече ученицима: „Хајдемо опет у Јудеју!“ Ученици му рекоше: „Сад Јудејци шћадијаху да те убију камењем, па опет хоћеш да идеш онамо?“ — Исус одговори: „Ко дању иде не спотиче се.“ По том им рече: „Лазар наш пријатељ заспа; него идем да га пробудим.“ Онда му ученици рекоше: „Господе! ако је заспао, устаће.“ А Исус им рече за смрт његову, а они мишљаху да говори за право спавање. Тада им каза Исус управо: „Лазар умрије; него хајдемо к њему.“ И тако пођоше. А Марта кад чу да Исус иде, изиђе предањ и рече му: „Господе! Да си био овдје, неби мој брат умр-о.“ Исус јој рече: „Брат ће твој устати.“ — „Знам,“ одговори Марта, „да ће устати о васкрсенију у пошљедњи дан.“ А Исус јој рече: „Ја сам васкрсеније и живот. Који вјерује мене ако и умре живјеће, и ни један који живи и вјерује мене не ће умријети ва вијек. Вјерујеш ли ово?“ Рече му: „Да, Господе! вјерујем да си ти Христос син Божји који је требало да дође на свијет.“ И ово рекавши отиде те зовну сестру своју Марију, којој бијаху дошли многи Јудејци да је тјеше за братом. Марија одмах отиде к њему, а Јудејци мислећи да иде на гроб Лазарев пођоше за њом. А Марија како дође, припаде к ногама Исусовијем говорећи: „Господе! да си ти био овдје, не би умр-о мој брат.“ Онда Исус кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се, и сам постаде жалостан, и сузе му ударише. Онда Јудејци говораху: „Гледај како га пажаше!“ И запита Исус: „Гдје сте га метнули?“ А они му рекоше: „Господе! хајде да видиш.“ И мишљаху да је рад само гроб видјети, јер мишљаху да већ помоћи нема. А бијаше пећина, и камен лежаше на њој. Исус рече: „Узмите камен.“ А Марта му рече: „Господе! већ смрди; јер већ четири дана лежи у гробу.“ А Исус јој рече: „Не рекох ли ти: ако вјерујеш видјећеш славу Божију?“ — Тада узеше камен. А Исус подиже очи горе, и рече: „Оче, хвала ти што си ме услишио! А ја знадох да ме свагда слушаш; — него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао.“ И ово рекавши зовну иза гласа: „Лазаре, изиђи на поље!“ И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и по лицу убрусом повезан. И Исус им рече: „Раздријешите га и пустите нек иде.“

По том отиде Исус у град Јефрем близу пустиње, и остане ондје неко вријеме у самоћи с ученицима својима. Али прије пасхе на шест дана дође опет у Витанију; и ондје му зготовише вечеру у кући некога Симона; и Марта служаше, а Лазар сјеђаше с њим за трпезом. Марија пак узевши литру правога нардова скупоцјена мира помаза ноге Исусове, и отр косом својом; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његовијех, Јуда Искариотски, који га послије издаде: „За што се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?“ А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бијаше лупеж, и у њега стајаху новци Исусови и његовијех ученика. — Тада Исус рече: „Шта сметате жену? Она учини добро дјело на мени. Сиромахе имате свагда са собом, и кадгод хоћете можете им добро чинити; а мене немате свагда. Она што може учини: она помаза напријед тијело моје за укоп. Заиста вам кажем: гдје се год успроповиједа јеванђеље ово по свему свијету, казаће се и то за спомен њезин што сад учини.“

24. Цвијети.

Сјутрадан пође Исус из Витаније преко села Витфаге у Јерусалим. Приближивши се к Витфази посла напријед двојицу ученика својијех говорећи им: „Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите: требају Господу; — и одмах ће их дати.“ — А ово је све било да се збуде што је казао пророк говорећи: „Кажите кћери Сионовој: ево цар твој иде теби кротак сједећи на магарцу и на магарету.“ И ученици отидоше, и учинивши како им заповједи Исус, доведоше магарицу и магаре, и метнуше на њих хаљине своје, и посадише га на њих. А људи многи простријеше хаљине своје по путу; а други резаху грање од дрвета, и простираху по путу. А народ који иђаше пред њим и за њим, викаше: „Осана сину Давидову! благословен који иде у име Господње! Осана на висини!“ — И кад Исус угледа Јерусалим, заплака за њим говорећи: „Кад би и ти знао, особито у овај дан, шта је за те и срећу твоју! али је сад сакривено од очију твојијех. Јер ће доћи дани на тебе, и опколиће те непријатељи твоји и обузеће те са свију страна, и разбиће тебе и дјецу твоју у теби и не ће оставити у теби камена на камену, за то што нијеси познао вријеме у које си похођен!“ — И ушавши у цркву изгна све који продаваху и куповаху по цркви, и испремета трпезе онијех што мијењаху новце, и клупе онијех што продаваху голубове. И рече им: „У писму стоји: дом мој дом молитве нека се зове; — а ви начинисте од њега пећину хајдучку.“ — А кад чуше главари свештенички и књижевници гдје дјеца у цркви вичу: „Осана сину Давидову!“ расрдише се и рекоше му: „Чујеш ли што ови говоре?“ А Исус им одговори: „Да! зар нијесте никад читали: из уста мале дјеце и која сисају начинио си себи хвалу!“ И оставивши их изиђе на поље из града у Витанију, и заноћи ондје. — А у јутру враћајући се у град огладње. И угледавши смокву с лишћем дође к њој, али не нађе ништа на њој осим самога лишћа; јер још не бјеше вријеме смоквама. Тада јој рече Исус: „Да од сад нико не једе од тебе рода до вијека!“ И онај час усахну смоква из коријена. — Ова је смоква Јеврејски народ, јер ни он не шћаше рода да рађа.

25. Виноградари и царева свадба.

Онај дан говораше Исус у Јерусалиму ове приче:

„Бијаше човјек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, па отиде. А кад се приближи вријеме роду, посла слуге своје к виноградарима да приме род. А виноградари похватавши слуге његове, једнога избише а једнога засуше камењем. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. А по том посла к њима сина својега говорећи: „Постидјеће се сина мојега.“ А виноградари видјевши сина рекоше међу собом: „Ово је нашљедник; ходите да га убијемо, и да на нама остане достојање његово!“ И ухватише га, па га изведоше на поље из винограда, и убише. Кад дође дакле господар од винограда, шта ће учинити виноградарима онијем?“ Рекоше му: „Злочинце ће злом смрти поморити; а виноград даће другијем виноградарима, који ће му давати родове у вријеме.“ А Исус им рече: „За то вам кажем да ће се од вас узети царство Божије, и даће се народу који његове родове доноси.“

Другу причу рече им: „Царство је небеско као цар који начини свадбу сину својему, и посла слуге своје да зову званице на свадбу; али не хтјеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: „Кажите званицама: ево сам објед уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу.“ Али они не маривши за то отидоше који у поље који за трговином својом. А остали ухватише слуге његове, изружише их и побише. И кад то чу цар онај разгњеви се и посла војску те погуби крвнике оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својима: „Свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на раскршћа и когагод нађете дозовите на свадбу.“ И изишавши слуге сабраше све које нађоше, зле и добре. И столови се напунише гостију. По том изишавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо, па му рече: „Пријатељу како си дошао амо без свадбенога руха?“ А он ошутје. Тада рече цар слугама: „Баците га у таму најкрајњу, гдје ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало избранијех.“

По том Исус вичући на безбожне књижевнике и фарисеје заврши овако: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане к себи! колико пута хтјех да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила; и не хтјесте! Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста. Јер вам кажем: не ћете мене видјети од селе док не речете: благословен који иде у име Господње!“

26. Бесједе Исусове о посљетку свијета.

И кад изиђе Исус из цркве, приступише к њему ученици да му покажу грађевину црквену, како је дивно начињена и украшена. А он им рече: „Видите ли све ово? Заиста вам кажем: не ће остати овдје ни камен на камену који се не ће разметнути. А кад видите да Јерусалим опколи војска, онда знајте да се приближило вријеме да опусти. Тада који буде у Јудеји, нека бјежи у гору; и који буде у граду, нека излази на поље; а који буде у пољу, нека не иде у град. Јер су ово дани освете, да се изврши све што је написано. Али тешко труднима и дојилицама у те дане! Јер ће бити велика невоља на земљи и гњев на овом народу. И пашће од острица мача, и одвешће се у ропство по свијем народима; и Јерусалим ће газити незнабошци, док се не изврше времена незнабожаца.“

А кад сјеђаше на гори Маслинској, питаху га сама Петар и Јаков и Јован и Андрија: „Кажи нани какав ће бити знак твојега доласка и пошљетка вијека?“ А Исус им одговори: „Многи ће доћи на моје име говорећи: Ја сам Христос“; и многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Устаће народ на народ и царство на царство; и биће глади и помори, и земља ће се трести по свијету. Вас ће предати на муке и побиће вас. И проповиједаће се јеванђеље о царству по свему свијету за свједочанство свјема народима. И тада ће доћи пошљедак. А невоља ће тада бити велика какове није било од постања свијета до сад, нити ће бити. Тада ако вам ко рече: ево, овдје је Христос или ондје; не вјерујте. Јер као што муња излази од истока и показује се до запада, таки ће бити долазак сина човјечијега. А гдје је стрвина, онамо ће се и орлови купити. — И одмах ће по невољи дана тијех сунце помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак сина човјечијега на небу. И тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће сина човјечијега гдје иде на облацима небескима са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великијем гласом трубнијем; и сабраће избране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса. — А за дан тај и час нико не зна, ни анђели небески, до отац мој сам. За то стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.“

27. Још бесједе Исусове о посљетку свијета.

„Тада ће бити царство небеско као десет дјевојака које узеше жишке своје и изиђоше на сусрет женику. Пет од њих бијаху мудре а пет луде. И луде узевши жишке своје не узеше уља; а мудре узеше уље у судовима са жишцима својима. Али будући да женик одоцни, задријемаше све и поспаше. А у поноћи стаде вика; „Ето женика гдје иде; излазите му на сусрет!“ Тада усташе све дјевојке оне и украсише жишке своје. А луде рекоше мудрима: „Дајте нам од уља својега, јер наши жишци хоће да се угасе.“ А мудре одговорише говорећи: „Да не би недостало и нама и вама, боље је идите к трговцима и купите себи.“ А кад оне отидоше, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: „Господару! господару! отвори нам!“ А он одговарајући рече им: „Заиста вам кажем: не познајем вас.“ — Стражите дакле, јер не знате дана ни часа у који ће син човјечији доћи. —Као што човјек полазећи на пут, дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде одмах. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет. Тако и други још два. А трећи отиде те закопа новце господара својега. А по дугоме времену дође господар тијех слугу, и стаде се рачунати с њима. И први приступивши рече: „Господару! предао си ми пет таланата; ево још пет добио сам с њима.“ А господар његов рече му: „добро, слуго добри и вјерни! у малом био си ми вјеран, над многијем ћу те поставити; уђи у радост господара својега!“ Тада приступи други са својом добити; и господар рече и њему као и првоме. Најпослије приступивши трећи рече: „Господару! знао сам да си тврд човјек: жњеш гдје нијеси сијао, и купиш гдје нијеси вијао; па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу. И ево ти твоје.“ А господар његов рече му: „Зли и љениви слуго! и кад би тако било као што кажеш, требало је моје новце да даш трговцима, те бих опет што добио. Узмите дакле од њега таланат и подајте ономе што има десет. Јер свакоме који има, даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, узеће се, и оно што има. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.“

„А кад дође син човјечији у слави својој, онда ће се сабрати пред њим сви народи. И разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца; и поставиће овце с десне стране себи, а јарце с лијеве. Тада ће рећи цар онима што му стоје с десне стране: „Ходите, благословени оца мојега! примите царство које вам је приправљено од постауја свијета. Јер огладњех, и дасте ми да једем. Ожедњех, и напојисте ме. Гост бијах и примисте ме. Го бијах, и одјенусте ме. У тамници бијах, и дођосте к мени.“ Тада ће му одговорити праведници говорећи: „Господе, кад те тако послужисмо?“ А цар одговарајући рећи ће им: „Заиста кажем вам: што учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: „Идите од мене проклети у огањ вјечни приправљени ђаволу и анђелима његовијем. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем. Ожедњех, и не напојисте ме. Гост бијах, и не примисте ме. Го бијах, и не одјенусте ме. Болестан и у тамници бијах и не обиђосте ме.“ Тада ће му и они рећи: „Господе, кад те видјесмо тако, и не послужисмо те?“ А он ће им одговорити: „Заиста кажем вам: што не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте.“ И ови ће отићи у муку вјечну а праведници у живот вјечни.“

28. Прање ногу и тајна вечера.

Пошљедњијех дана учаше Исус дању у цркви, а у Витанији ноћиваше. И у први дан пријеснијех хљехова (у четвртак), кад клаху пасху, рекоше му ученици његови: „Гдје ћеш да идемо да ти зготовимо пасху да једеш?“ И посла двојицу од ученика својијех у Јерусалим и рече им: „Идите у град и срешће вас човјек носећи воду у крчагу, идите за њим; и гдје уђе кажите господару од оне куће: учитељ вели: гдје је соба гдје ћу јести пасху с ученицима својијем? И он ће вам показати велику собу, ондје нам зготовите пасху.“ И изиђоше ученици, и дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише пасху. А у вече пође и Исус с ученицима пут Јерусалима. И идући ударише поред једнога винограда. Тада рече Исус: ,,Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода, осјећи ће је; и сваку која рађа род, очистиће је да више рода роди. Будите у мени и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Ко у мени не остане избациће се на поље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити и спалити.“ Тако још много говори Исус пошљедњијех дана ученицима својијем, особито за духа светога којега им шћаше послати. Ове су бесједе у Јованову јеванђељу.

И дошавши Исус с ученицима својијем у вријеме вечере скиде своје хаљине, и узе убрус те се запреже. По том усу воду у умиваоницу и стаде прати ноге ученицима и отирати убрусом. И кад дође к Петру, рече му Петар: „Господе! зар ти моје ноге да опереш?“ А Исус му одговори: „Што ја чиним ти сад не знаш, али ћеш послије дознати.“ (Ово прање ногу бијаше знак да треба свакоме срце да је чисто, којигод жели с Христом дијела имати.) Рече му Петар: „Никад ти не ћеш опрати мојијех ногу.“ Исус му одговори: „Ако те не оперем, немаш дијела са мном.“ Чувши то Петар, рече: „Господе, ако је тако, не само ноге, него и руке и главу.“ А Исус му рече: „Опраноме не треба до само ноге опрати, јер је већ чист. И ви сте чисти, али не сви.“ Јер знадијаше да је сотона ушао у срце Јуди Искариотскоме и навратио га да изда Исуса; за то рече: „Нијесте сви чисти.“ По том узе своје хаљине и сједавши за трпезу рече ученицима: „Знате ли шта ја учиних вама? Ви зовете мене учитељем и Господом; и право велите, јер јесам. Кад дакле ја опрах вама ноге Господ и учитељ ваш, и ви сте дужни један другоме прати ноге. Ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја вама учиних. Заиста, заиста вам кажем: није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. Кад ово знате, благо вама ако га извршујете.“

И кад сјеђаху за трпезом и јеђаху пасху, рече Исус ученицима својима: „Заиста вам кажем: један од вас, који једе са мном, издаће ме.“ А они се забринуше, и стадоше говорити један за другијем: „Да нијесам ја?“ А он им рече: „Један од дванаесторице који умаче са мном у здјелу. Син човјечји иде као што је писано зањ. Али тешко ономе човјеку који изда сина човјечијега; боље би му било да се није ни родио.“

И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га и даде ученицима и рече: „Узмите, једите; ово је тијело моје, које се за вас даје; ово чините мени за спомен.“ И узе чашу и давши хвалу рече им: Пијте из ње сви; ово је крв моја новога завјета, која ће се пролити за многе ради отпуштења гријехâ. Кажем вам: више не ћу пити од овога рода виноградскога до онога часа кад ћу пити с вама новога у царству оца својега.

29. Исус у Гетсиманији.

И отпојавши хвалу као што бијаше обичај о пасхи, изиђоше на гору Маслинску. И путем рече им Исус: „Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер је писано: ударићу пастира и овце ће се разбјећи. Али по васкрсенију својему ја идем пред вама у Галилеју.“ А Петар му рече: „Ако се и сви саблазне о тебе, али ја не ћу никад.“ А Исус му рече: „Заиста ти кажем: ноћас док двапут пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи.“ Рече му Петар: „Да бих знао и умријети с тобом не ћу те се одрећи.“ Тако и сви ученици рекоше.

Тада дође Исус с њима у село које се зове Гетсиманија, с ону страну потока Кедрона, на гори Маслинској. И рече ученицима сједите ту док ја идем да се помолим Богу.“ И узевши Петра и Јакова и Јована, забрину се и поче тужити, и рече им: „Жалосна је душа моја до смрти. Почекајте овдје и стражите са мном.“ И отишавши мало паде на лице своје молећи се и говорећи: „Оче мој! ако је могуће, да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти.“ И дошавши опет к ученицима нађе их гдје спавају, и рече Петру: „Зар не могосте један час постражити са мном? Стражите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тијело слабо.“ Опет по други пут отиде и помоли се говорећи: „Оче мој! ако ме не може ова чаша мимоићи да је не пијем, нека буде воља твоја!“ И вративши се нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале. И оставивши их отиде опет трећи пут те се помоли говорећи оне исте ријечи. А анђео му се јави с неба и кријепи га. И борећи се са смрћу мољаше се још боље. Зној пак његов бијаше као капље крви које падаху на земљу. И уставши од молитве дође к ученицима својијем, и рече им: „Једнако спавате и почивате! Ево се приближи час, да се син човјечији преда у руке грјешникâ. Устаните да идемо. Ево издајника мојега.“

30. Како су Исуса ухватили и како се Петар одрицао.

Јуда Искариотски отишавши ка главарима свештеничкијем обећа им издати Исуса, а они му дадоше за то тридесет сребрника. Знајући Јуда да Исус често у Гетсиманију долази с ученицима својијем, одведе онамо чету коју главари свештенички и старјешине народне с ножевима и кољем изаслаше на Исусу. Јуда им даде знак говорећи: „Кога ја цјеливам, онај је; држите га.“ И дошавши онамо, приступи к Исусу говорећи: „Помози Бог, рави!“ и цјелива га. А Исус му рече: „Јуда! зар цјеливом издајеш сина човјечијега?“ А кад ученици видјеше шта ће бити, рекоше му: „Господе! да бијемо ножем?“ И Петар не чекајући одговора извади нож, те удари слугу главара свештеничкога и одсијече му ухо десно. А слузи бјеше име Малхо. Онда рече Исус Петру: „Задјени нож у ножнице. Чашу коју ми даде отац зар да је не пијем?“ И дохвативши се до уха његова исцијели га. А ученици кад видјеше да не ће да се брани, оставише га сви и побјегоше. И за њим иђаше некакав младић (по свој прилици јеванђелист Марко) огрнут платном по голу тијелу, те ухватише и њега. А он оставивши платно го побјеже од њих.

Исуса одведоше к поглавару свештеничкоме, гдје се сви главари свештенички и старјешине сабраше. А Петар опоменувши се како се Исусу затјецао да га не ће одустати, иде за њим из далека до у двор поглавара свештеничкога. И сјеђаше са слугама и гријаше се код огња да би видио свршетак. Тада дође једна од слушкиња главара свештеничкога; и угледавши Петра рече му: „И ти си био с Исусом Назарећанином.“ А он се одрече говорећи: „Не познајем га нити разумијем шта говориш.“ И изиђе на поље пред двор, и пијетао запјева. А Петар се не сјети. И опет кад га видје слушкиња, поче говорити онима што стајаху ондје: „Овај је од њих.“ А он се опет одрицаше. И мало за тијем опет они што стајаху ондје рекоше Петру: „Ва истину си од њих; јер си Галилејац, и говор ти је онакови.“ А он се поче клети и преклињати: „Не знам тога човјека за кога ви говорите.“ И други пут запјева пијетао. Тада Исус обазревши се погледа на Петра, и Петар се опомену ријечи његове, и изишавши на поље плака горко.

31. Исус пред Кајафом.

Тада Исус стајаше пред главаром свештеничкијем Кајафом. И Кајафа га запита за ученике његове и за његову науку. А Исус му одговори: „Ја говорих јавно свијету. Ја свагда учих у зборници и у цркви, гдје се сви Јудејци скупљају, и ништа тајно не говорих. Што питаш мене? питај оне који су слушали шта сам им говорио; ево ови знаду шта сам говорио.“ А кад он ово рече, један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу, и рече: „Зар тако одговараш поглавару свештеничкоме?“ Исус му одговори: „Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, за што ме бијеш?“

А главари свештенички и сав сабор тражаху свједочанства на Исуса да би га убили; и не нађоше. Истина многи свједочаху лажно на њега; али им свједочанства не бијаху једнака. И уставши поглавар свештенички запита Исуса: „Зар ништа не одговараш што ови на тебе свједоче?“ А он мучаше и ништа не одговараше. Тада га опет запита поглавар свештенички: „Заклињем те живијем Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос син Божји?“ А Исус му рече: „Јесам. И видјећете сина човјечија гдје сједи с десне стране силе и иде на облацима небескијем.“ Тада поглавар свештенички раздрије своје хаљине, и рече: „Шта нам требају више свједоци? Ево сад чусте из његовијех уста хулу на Бога. Шта мислите?“ А они сви казаше да је заслужио смрт. — Момци пак који га дрзаху, стадоше му се ругати, и покривати му лице и ћушати га говорећи му: „Прореци, ко те удари?“

Кад би ујутру, учинише опет вијећу главари свештенички и старјешине народне за Исуса да га убију. И свезавши га одведоше, и предаше Понтију Пилату судији. Тада видјевши Јуда издајник његов да га на смрт осудише раскаја се, и поврати тридесет сребрника главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: „Ја сагријеших што издадох крв праву.“ А они рекоше: „Шта ми маримо за то? ти ћеш видјети.“ А Јуда бацивши сребрнике у цркви изиђе и отиде те се објеси. А главари свештенички узевши сребрнике рекоше: „Ке ваља их метнути у црквену хазну, јер је узето за крв.“ Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље гостима. Од тога се прозва она њива крвна њива.

32. Исус пред Пилатом и Иродом.

А Исус стаде пред судијом, и запита га судија говорећи: „Јеси ли ти цар Јудејски?“ А Исус му одговори: „Царство моје није од овога свијета. Кад би било од овога свијета царство моје, онда би слуге моје браниле да не бих био предан Јеврејима.“ Онда му рече Пилат: „Даклем си опет цар?“ Исус одговори: „Јесам. Ја сам за то рођен, и за то дођох на свијет да свједочим истину. Ко је год од истине слуша глас мој.“ Рече му Пилат: „Шта је истина!“ И ово рекавши изиђе опет к Јеврејима, и рече им: „Ја никакве кривице не налазим на њему.“ А они наваљиваху говорећи: „Он буни људе учећи по свој Јудеји почевши од Галилеје довде.“ А Пилат чувши за Галилеју запита: „Зар је он Галилејац?“ И разумјевши да је из подручја Иродова посла га к Ироду који такођер бијаше тада дошао у Јерусалим на празник. А Ирод видјевши Исуса, би му врло мило; јер је одавно желио да га види, јер је много слушао за њега, и надаше се да ће видјети од њега како чудо. И пита га много које за што; али му Исус ништа не одговори. И Ирод осрамотивши га са својијем војницима, и наругавши му се, обуче му бијелу хаљину, и посла га натраг Пилату. У тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом; јер прије бијаху у завади.

А о празнику бијаше обичај у судије да пусти народу по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху једнога сужња по имену Вараву, који бијаше бачен у тамницу за крв. И Пилат рече Јеврејима: „Кога хоћете да вам пустим, Вараву или Исуса, за којега се говори да је месија?“ И кад сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: „Немој се ти ништа мијешати у суд тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради.“ А главари свештенички и старјешине наговорише народ да ишту Вараву, а Исуса да погубе. Рече им Пилат: „А шта ћу чинити с Исусом?“ А они иза гласа викаху: „Распни га! распни!“ И кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: „Ја нијесам крив у крви овога праведника. Ви ћете видјети.“ А сав народ рече: „Крв његова на нас и на дјецу нашу!“

33. Како су Исуса на смрт осудили.

Тада Пилат узе Исуса, и шиба га, а војници сплетавши вијенац од трња метнуше Исусу на главу, и обукоше му скерлетну кабаницу, и ругаху му се говорећи: „Помоз’ Бог, царе Јудејски!“ и бише га по образима. Онда Пилат изиђе опет на поље, и рече им: „Ево га изводим к вама на поље да видите да на њему не налазим никакве кривице.“ И Исус изиђе на поље под вијенцем од трња и у скерлетној хаљини. И рече им Пилат: „Ево човјека!“ А кад га видјеше главари свештенички и момци, повикаше говорећи: „Распни га, распни!“ Пилат им рече: „Узмитее га ви и распните; јер ја не налазим на њему кривице.“ А Јевреји му одговорише: „Ми имамо закон, и по закону ваља да умре, јер начини себе сином Божијим.“ Кад Пилат чу ову ријеч, побоја се још већма, и опет уђе у судницу и рече Исусу: „Одакле си ти?“ А Исус му не даде одговора. А Пилат му рече: „Зар мени не ћеш да говориш? не знаш ли да имам власт распети те и пустити те?“ Тада му Исус одговори: „Не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго; за то онај има већи гријех који ме предаде теби.“ Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јевреји викаху говорећи: „Ако овога пустиш нијеси пријатељ ћесару. Јер сваки који себе царем гради противи се ћесару.“ Пилат чувши ово предаде Исуса да га разапну. И Исус ношаше крст свој. А за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим. А Исус обазревши се на њих рече: „Кћери Јерусалимске! не плачите за мном, него плачите за собом, и за дјецом својом. Јер кад се овако ради од сирова дрвета, шта ће бити од суха!“

34. Исус на крсту.

И кад дођоше на мјесто које се зове коштурница а Јеврејски Голгота, даваху му вино са смирном да пије. Јер то бијаше јако пиће, и кад кога шћаху да погубе, даваху му га да би се опио и муке лакше поднио. Али га Исус не узе хотећи остати једнако при себи. И тако спаса нашега, јединога чистога и безгрјешнога, на крсту разапеше, и руке његове и ноге прободоше. Ово би нашијех гријеха ради, и ради гријеха свега свијета! С Исусом разапеше два хајдука, једнога с десне стране а једнога с лијеве. И ово крвно дјело дадоше Римскијем војницима да га сврше, а Исус говораше: „Оче! опрости им, јер не знаду шта чине.“ А војници кад разапеше Исуса узеше његове хаљине и начинише четири дијела, свакоме војнику по дијел. А долама не бјеше шивена, него изаткана сва с врха до дна. Онда рекоше: „Да је не деремо, него да бацимо ждријеб за њу, па коме допадне.“ Тако и учинише. Пилат пак написа и натпис и метну на крст, Јеврејски, Грчки и Латински: „Исус Назарећанин цар Јудејски.“ А народ и главари свештенички и војници хуљаху нањ говорећи: „Ако си син Божји, сиђи с крста.“ А и један од хајдука хуљаше нањ говорећи: „Ако си ти Христос, помози и себи и нама.“ А други га шуткаше говорећи: „Зар се ти не бојиш Бога. кад си и сам осуђен тако? И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили: али он никаква зла није учинио.“ И рече Исусу: „Опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје!“ И рече му Исус: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити самном у рају.“ А стајаху код крста Исусова мати његова, и сестра матере његове, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоје, рече матери својој: „Жено, ето ти сина.“ По том рече ученику: „Ето ти матере.“ И од онога часа узе је ученик к себи. А у подне би тама по свој земљи до три сахата по подне. И Исус повика иза гласа: „Боже мој! Боже мој! за што си ме оставио?“ По том знајући Исус да се већ све сврши, да се збуде писмо рече: „Жедан сам.“ Ондје стајаше суд пун оцта. А они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше к устима његовијем. А кад прими Исус оцат рече: „Сврши се!“ И још један пут повика иза гласа: „Оче! у руке твоје предајем дух свој.“ И рекавши ово преклони главу и предаде дух. И гле, завјес црквени раздрије се на двоје од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсенију његовом уђоше у свети град и показаше се многима. А капетан који стајаше према њему видјевши гдје се земља тресе и гдје с таком виком издахну, рече: „Заиста човјек овај син Божји бјеше!“ И сав народ који ондје стајаше, кад видје шта би, врати се бијући се у прси.

35. Погреб Исусов.

Онај дан кад Исус умрије бјеше петак уочи празника. Да не би тијела остала на крсту у суботу, Јевреји молише Пилата да им пребију голијени па да их скину. А голијени се пребијаху батинама, да би разапети помрии. Онда дођоше војници и пребише голијени обојици хајдука који бијаху с Исусом распети. А дошавши на Исуса кад видјеше да је већ умр-о, не пребише му голијени; него један од војника прободе му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода. И ово се догоди да се збуде писмо: „Кост његова да се не преломи.“ И опет друго писмо: „Погледаће онога кога прободоше.“

И гле, у вече дође Јосиф из Ариматеје, савјетник, богат човјек и поштен, који не бјеше пристао на њихов савјет и на посао, јер бјеше крадом ученик Исусов. Он приступи к Пилату, и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умр-о; и дозвавши капетана запита га је ли давно умр-о. И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. А Јосиф купивши платно скиде тијело Исусово с крста. А дође и Никодим, који прије долази к Исусу ноћу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавивши га платном и мирисима помазаше као што је обичај у Јевреја да укопавају. А бијаше врт близу онога мјеста гдје бјеше разапет, и у врту гроб нов Јосифов, у који никад нико не бјеше метнут. Ондје метнуше тијело Исусово, јер бјеше близу гроб.

Сјутрадан сабраше се главари свештенички и фарисеји код Пилата и рекоше: „Господару! ми се опоменусмо да овај лажа каза још за живота: послије три дана устаћу. За то заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови и да га не украду, и не кажу народу: уста из мртвијех; и биће пошљедња пријевара гора од прве.“ Рече им Пилат: „Ево вам страже, па идите те утврдите како знате.“ А они отишавши са стражом утврдише гроб, и запечатише камен.

36. Ускрс.

По што прође субота, сјутрадан (дакле у недјељу) рано земља се затресе врло; јер анђео сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробнијех, и сјеђаше на њему. А лице његово бијаше свијетло као муња, а одијело његово бијело као снијег. И од страха његова уздрхташе се стражари, и посташе као мртви.

Али Исус бијаше већ васкрсао. Њему није требало чекати док му анђео гроб отвори. А неколико побожнијех жена, које бијаху дошле с Исусом из Галилеје, још у петак у вече купише свакојака мириса, да дођу пошто субота прође, да помажу у гробу тијело Исусово. И тако у јутру рано пођу на гроб. И Марија Магдалина удари пречијем путем, и дође прије осталијех на гроб још док се не бјеше расвануло. И кад видје да је камен одваљен од гроба, отрча брже истијем путем натраг и јави Петру и Јовану: „Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га метнуше.“ Тада изиђоше Петар и Јован да виде својијем очима, а и Марија Магдалина пође за њима. У том дођоше и остале жене на гроб, и нашавши га празна забринуше се. И у тај час, гле, два анђела засјаше се, и жене се уплашише врло. А један од анђела рече им: „Што тражите живога међу мртвима? Није овдје; устаде; него идите кажите ученицима његовијем.“ И изишавши побјегоше од гроба; јер их ухвати дрхат и страх.

Док оне својијем даљијем путем иђаху у град, дође и Петар с Јованом на гроб, и видјеше платно у које бјеше Исус завит. Али Исуса не нађоше, те и они мишљаху да га је ко узео, не могући се досјетити да је васкрсао. Онда отидоше опет дома. А Марија Магдалина оста на пољу код гроба плачући. И плачући надвири се над гроб, и видје два анђела у бијелијем хаљинама, и анђели јој рекоше: „Жено! што плачеш?“ Рече им: „Узеше Господа мојега, и не знам гдје га метнуше.“ И ово рекавши обазре се натраг, и видје Исуса гдје стоји, и не знадијаше да је Исус. Исус јој рече: „Жено! што плачеш? кога тражиш?“ А она мислећи да је вртар рече му: „Господине! ако си га ти узео, кажи ми гдје си га метнуо, и ја ћу га узети.“ Исус јој рече: „Марија!“ Тада га она позна и повика: „Равуни!“ и паде му к ногама. А Исус јој рече: „Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к оцу својему. Него иди к браћи мојој, и кажи им: враћам се к оцу својему и оцу вашему, к Богу својему и Богу вашему.“ — И она потрча дома. У том изиђе Исус пред оне друге жене, које још бијаху на путу хитећи у Јерусалим, и рече им: „Помоз’ Бог!“ А оне од страха и од радости падоше пред њим. По том вративши се јавише и оне и Марија Магдалина све ово ученицима. Али они не хтјеше вјеровати.

37. Како су два апостола ишла у Емаус.

Двојица ученика иђаху у онај дан у село по имену Емаус, које бијаше далеко од Јерусалима око три сахата. И они говораху међу собом о свима овијем догађајима. Тада се на путу удружи с њима један човјек којега они не познаваху, и рече им: „Какав је то разговор што имате међу собом. и што сте невесели?“ А један, по имену Клеопа, одговори му и рече: „Зар си ти један од црквара у Јерусалиму који нијеси чуо шта је у њему било овијех дана?“ И рече им: „Шта?“ А они му рекоше: „За Исуса Назарећанина, који бјеше пророк, силан у дјелу и у ријечи пред Богом и пред свијем народом; како га предадоше главари свештенички и кнезови наши те се осуди на смрт, и разапеше га. А ми се надасмо да ће он избавити Израиља. Али сврх свега ово је данас трећи дан како то би. А уплашише нас и жене неке од нашијех, које су биле рано на гробу, а не нашавши тијела његова дођоше говорећи да су им се анђели јавили који су казали да је он жив. И идоше једни од нашијех на гроб и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше.“ И он им рече: „О безумни! како сте спори да вјерујете што и пророци говорише! Није ли по њиховијем пророштвима то требало да Христос претрпи и да уђе у славу своју?“ И почевши од Мојсија казиваше им што су за њега сви пророци написали у свему писму. И приближише се к селу у које иђаху, и он чињаше се да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: „Остани с нама, јер је дан нагао и близу је ноћ.“ И уђе с њима да ноћи. И кад сјеђаше с њима за трпезом, узе хљеб и благословивши преломи га и даде им. Тада се њима отворише очи и познадоше га. А њега нестаде. И они говораху један другоме: „Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?“ И уставши онај час вратише се у Јерусалим и нађоше у скупу једанаесторицу и који бијаху с њима, који говораху: „Заиста устаде Господ, и јави се Петру.“

И док они овако говораху, и сам Исус стаде међу њима и рече им: „Мир вам!“ А они се уплашише, и онако поплашени мишљаху да виде духа. И рече им: „Шта се плашите? И за што такове мисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите; јер дух тијела и костију нема као што видите да ја имам.“ И ово рекавши показа им руке и ноге. А док они још не вјероваху од радости и чуђаху се, рече им: „Имате ли овдје што за јело?“ А они му изнесоше комад печене рибе и меда у сату. И узевши изједе пред њима.

38. Како се Исус јавио Томи и на мору Генисаретском.

А Тома јодан од дванаесторице, не бјеше ондје с њима кад дође Исус. А други му ученици говораху: „Видјесмо Господа.“ А он им рече: „Док не видим на рукама његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, не ћу вјеровати.“ И послије осам дана опет бијаху ученици његови унутра, и Тома с њима. Врата бијаху затворена, а Исус дође и стаде међу њима и рече: „Мир вам!“ По том рече Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.“ И одговори Тома и рече му: „Господ мој и Бог мој!“ Исус му рече: „По што ме видје вјеровао си: благо онима који не видјеше и вјероваше.“

Послије тога једном по мору Тиверијадском ловљаху ученици рибу, и мучише се цијелу ону ноћ и ништа не уловише. А кад би у јутру, стаде Исус на бријегу, и рече им: „Дјецо! еда што имате за јело?“ Одговорише му: „Немамо.“ А он им рече: „Баците мрежу с десне стране лађе и наћи ћете.“ И извукоше великијех риба сто и педесет и три. Онда Јован рече Петру: „То је Господ.“ А Петар кад то чу, скочи у море и исплива на сухо, а други ученици дођоше на лађи. А кад ижљезоше на земљу, видјеше огањ наложен, и на њему рибу, и хљеб. Исус им рече: „Ходите обједујте.“ А знадијаху сви да је Господ. И кад обједоваше, рече Исус Петру: „Симоне Јонин! љубиш ли ме већма него ови?“ Рече му: „Да, Господе! ти знаш да те љубим.“ Рече му Исус: „Паси јагањце моје.“ Рече му опет другом: „Симоне Јонин! љубиш ли ме?“ Петар одговори као и прије. А Исус му опет рече: „Паси овце моје.“ И трећом га запита: „Љубиш ли ме?“ А Петар поста жалостан, што га трећом пита, и рече му: „Господе! ти све знаш, ти знаш да те љубим.“ Рече му Исус: „Паси овце моје. Заиста, заиста ти кажем: кад си био млад, опасивао си се сам, и ходио си куда си хтио; а кад остариш ширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не ћеш.“ А ово рече, показујући каквом ће смрти прославити Бога.

Још једном јави се Исус ученицима својијем кад их се бјеше скупило на једноме мјесту преко пет стотина. И тако бјеше доста знака да је устао из мртвијех.

39. Спасово.

Пред што ће се Исус растати с ученицима својима, још им наручи и обрече говорећи: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи; идите дакле и научите све народе крстећи их ва име оца и сина и светога духа, и учећи их да све држе што сам вам заповједио! Који узвјерује и покрсти се, спашће се; а ко не вјерује осудиће се. А знаци онима који вјерују биће ови: именом мојијем изгониће ђаволе; говориће новијем језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију не ће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће. И ево ја сам с вама у сваке дане до свршетка вијека.“

Сабравши Исус пошљедњи пут ученике своје рече им да не иду из Јерусалима, него да чекају обећање да се крсте духом светијем. А они онда који заједно бијаху, питаху га говорећи: „Господе! хоћеш ли сад начинити царство Израиљево?“ А он им рече: „Није ваше знати времена и љета које отац задржа у својој власти; него ћете примити силу кад сиђе дух свети на вас, и бићете ми свједоци и у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и ћа до краја земље.“ И ово рекавши видјеше они гдје се подиже, и однесе га облак из очију њиховијех. И кад гледаху за њим гдје иде на небо, гле, два човјека стадоше у бијелијем хаљинама, који и рекоше: „Људи Галилејци! шта стојите и гледате на небо ? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће опет доћи као што видјесте да иде на небо.“

40. Духови.

По што се Исус узе на небо, вратише се ученици у Јерусалим, и бијаху једнако заједно и мољаху се Богу за обећанога духа светога. На мјесто несретнога Јуде Искариотскога, Богу се молећи изабраше ждријебом Матију, да би их опет било на број потпуно дванаест. Сваки дан се искупљаху чекајући велика чудеса, и бијаше их око сто и двадесет. Кад се наврши педесет дана послије пасхе, а десет по што се Исус узе на небо и сједе на пријесто Божји, на дан кад су Јевреји славили прву жетву и онај дан кад им је Бог законе дао, бијаху заједно сви апостоли. И у један пут постаде хука с неба као духање силнога вјетра, и напуни сву кућу гдје сјеђаху. И дух свети показа им се у огњенијем језицима који сједоше по један на свакога од њих. И напунише се сви духа светога, и стадоше говорити другијем језицима, као што им дух даваше те говораху. А у Јерусалиму стајаху Јевреји људи побожни из свакога народа под небом. И кад постаде овај глас, скупи се народ, и смете се, јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовијем језиком. И дивљаху се сви говорећи: „Нијесу ли ово све Галилејци што говоре? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили?“ И говораху један другоме: „Шта ће ово бити?“ А други подсмијевајући се говораху: „Накитили су се вина.“ Тада Петар стаде са једанаесторицом и рече им гласовито: „Људи Јудејци и сви који живите у Јерусалиму, слушајте! Јер ови нијесу пијани, као што ви мислите; још је јутро (истом девет сахата). Него је ово оно што каза пророк Јоило: „И биће у пошледње дане, говори Господ, излићу од духа својега на свако тијело, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће утваре, и старци ваши сниће снове; јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излити од духа својега, и прорећи ће.“ — Људи Израиљци! послушајте ријечи ове: Исуса Назарећанина, човјека од Бога, којега Бог потврди међу вама чудесима и знацима, њега на крст разапесте. Али га Бог подиже из мртвијех, чему смо ми сви свједоци. И кад га сила Божија подиже, изли ово што ви сад видите и чујете. Тврдо дакле нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса којега ви разапесте.“ — А кад чуше, ражали им се у срцу и рекоше: „Шта ћемо чинити, људи браћо?“ А Петар им рече: „Покајте се, и да се крстите сваки у име Исуса Христа, и примићете дар светога духа. Јер је за вас обећање и за дјецу вашу, и за све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш.“ — И тако који радо примише ријеч његову крстише се; и пристаде у онај дан око три хиљаде душа. И осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитви. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима који требаху, и имаху милост у свију људи. А Господ сваки дан умножаваше друштво њихово.

41. Ананија и Сапфира.

А један човјек по имену Ананија, са женом својом Сапфиром, продаде њиву своју, и сакри од новаца са знањем и жене своје, и донесавши нешто метну апостолима пред ноге, као да је све. А Петар рече: „Ананија! За што напуни сотона срце твоје да слажеш духу светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? и кад је продаде, не бијаше ли у твојој власти? За што си дакле такову ствар метнуо у срце своје? Људима нијеси слагао, него Богу.“ А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну. А момци уставши узеше га и изнесоше те закопаше. А кад прође око три сахата, уђе и жена његова не знајући шта је било. А Петар је запита: „Кажи ми јесте ли за толико дали њиву?“ А она рече: „Јесмо.“ А Петар јој рече: „Зашто се договористе да искушате духа Господњега? Гле, ноге онијех који твојега мужа закопаше пред вратима су, и изнијеће и тебе.“ И одмах паде пред ногама његовијем и издахну. А момци ушавши нађоше је мртву; и изнесоше је и закопаше код мужа њезина. И уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово.

42. Смрт Стефанова.

Међу седморицом који дијељаху храну сиротама и Христовој цркви у Јерусалиму бијаше Стефан, човјек пун вјере и силе, који чињаше знаке и чудеса међу људима. Неки Јевреји препираху се с њим око науке Христове, и не могаху одољети премудрости и духу којијем говораше. Тада се разгњевише те побунише народ и старјешине и књижевнике, и нападоше и ухватише га, и доведоше га на сабор. И изведоше лажне свједоке који говораху: „Овај човјек не престаје хулити на ово мјесто и на закон. Јер га чусмо гдје говори: Исус Назарећанин развалиће ово мјесто, и измијениће обичаје које нам остави Мојсије.“ — И погледавши нањ сви који сјеђаху на сабору видјеше лице његово као лице анђела. А поглавар свештенички рече: „Је ли дакле тако?“ А он им поче казивати како је Господ чудесима водио народ Израиљски, и како је једнако непослушан, те се и они данас тако гријеше, и најпослије рече им: „Тврдоврати и необрезанијех срца и ушију! ви се једнако противите духу светоме; како ваши оци тако и ви. Којега од пророка не протјераше оци ваши, и не побише од онијех који напријед јавише за долазак праведника (Христа), којега ви сад издајници и крвници постадосте? Примисте закон наредбом анђелском, и не одржасте.“

Кад ово чуше, расрдише се врло и шкргутнуше зубима нањ. А он, пун духа светога, погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу; и рече: „Ево видим небеса отворена и сина човечијега гдје стоји с десне стране Богу.“ А они повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и навалише сви у један пут нањ; и изведоше га иза града стадоше га засипати камењем. И они који га засипаху камењем хаљине своје метнуше код ногу младића по имену Савла. И засипаху камењем Стефана, а он се мољаше Богу и говораше: „Господе Исусе! прими дух мој!“ Онда клече на кољена и повика иза гласа: „Господе! не прими им ово за гријех!“ И ово рекавши умрије.“

43. Властелин царице Арапске.

Савлу пак бијаше мила смрт Стефанова; јер и он бијаше од онијех безумника којима је врло био мио закон Јеврејски те прогоњаху цркву Христову. Он иђаше по кућама, и вуцијаше људе и жене што се Христа држаху, те предаваше у тамницу. А Хришћани који се бијаху од овога прогоњења расијали пролажаху села и градове проповиједајући јеванђеље. Тако Филип један од оне седморице што дијељаху храну сиротама, сиђе у Самарију, и онуда учаше народ. А кад учећи забави се ондје неколико времена, рече му анђео: „Устани и иди на подне на пут који силази од Јерусалима у Газу.“ И уставши пође. И гле, човјек Арапин властелин Кандакије царице Арапске, што бјеше над свима њезиним ризницама, бијаше дошао у Јерусалим да се моли Богу, па се враћаше дома, и сједећи на колима својима читаше пророка Исаију. А дух рече Филипу: „Приступи и прилијепи се тијем колима.“ Тада притрча Филип и чу га гдје чита пророка Исаију, и запита га: „А разумијеш ли шта читаш?“ А он рече: „Како бих могао ако ме ко не упути?“ И умоли Филипа те се попе и сједе с њим. А мјесто из писма које читаше бјеше ово: „Као овца на заклање одведе се, и нијем као јагње пред онијем који га стриже, тако не отвори уста својијех.“ И Арапин рече Филипу: „Молим те за кога ово говори пророк? или за себе или за кога другога?“ А Филип почевши од писма овога проповједи му јеванђеље. И дошавши на неку воду рече властелин: „Ево воде, шта брани мени да се крстим?“ А Филип му рече: „Ако вјерујеш од свега срца својега, можеш.“ А он одговарајући рече: „Вјерујем да је Исус Христос син Божји.“ И заповједи да стану кола, и сиђоше оба на воду. И Филип крсти га. А кад изиђоше из воде, дух Господњи узе Филипа, и више га не видје Арапин; него отиде путем својијем радујући се.

44. Како се Савле обратио.

А Савле још једнако уто прогоњаше Хришћане, и измоли у поглавара свештеничкога посланице на старјешине Јеврејске у Дамаску да му помажу да Хришћане похвата и да доведе у Јерусалим. А кад бјеше на путу и дође близу Дамаска, у један пут обасја га свјетлост с неба, и Савле паднувши на земљу чу глас гдје му говори: „Савле, Савле! за што ме гониш?“ А он рече: „Ко си ти Господе?“ А Господ рече: „Ја сам Исус којега ти гониш. Тешко ти је противу бодила праћати се.“ А Савле дршћући од страха рече: „Господе! шта хоћеш да чиним ?“ И Господ му рече: „Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити.“ А Савле устаде од земље, и отворенијем очима својијем никога не виђаше. А они га узеше за руку и уведоше у Дамаск. И бјеше три дана слијеп, и не једе нити пи. А у Дамаску бјеше један ученик, по имену Ананија, и рече му Господ у утвари: „Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина. Јер гле, он се моли Богу, и видје у утвари човјека, по имену Ананију, гдје уђе и метну руку нањ да прогледа.“ А Ананија одговори: „Господе! ја чух од многијех за тога човјека колика зла почини светима твојима у Јерусалиму. И овдје има власт од главара свештеничкијех да веже све који призивају име твоје.“ А Господ му рече: „Иди; јер ми је он суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце, и цареве и синове Израиљеве. А ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје.“ И пође Ананија и дође у кућу, и метнувши руке нањ рече: „Савле брате! Господ ме посла да прогледаш и да се напуниш духа светога.“ И онај час отпаде од очију његовијех као крљушт, и одмах прогледа, и уставши крсти се; и по што поједе окријепи се. И од тога доба стаде Савле у Дамаску и у Јерусалиму слободно проповиједати за Исуса да је син Божји.

45. Корнилије.

У Ћесарији бјеше један човјек по имену Корнилије, Римски капетан. Он бјеше побожан и богобојазан са цијелијем домом својијем, и даваше многима милостињу и мољаше се Богу без престанка. Он видје на јави у утвари око три сахата по подне анђела Божијега гдје сиђе к њему и рече му: „Корнилије! молитве твоје и милостиње изиђоше на памет Богу. И сад пошљи у Јопу људе и дозови Симона прозванога Петра: он стоји у некога Симона кожара код мора. Он ће ти казати што ти треба чинити.“ Корнилије учини тако, и посла тројицу својијех слугу у Јопу. Кад се они сјутрадан око подне приближише ка граду, изиђе Петар у горњу собу да се помоли Богу. И огладње и шћаше да једе. А кад му они готовљаху, дође изван себе и видје суд некакав гдје с неба силази нањга, као велико платно, завезан на четири рогља, у коме бијаше свакојаке четвороножне и друге животиње. И постаде глас к њему: „Устани, Петре! покољи и поједи!“ А Петар рече: „Ни по што, Господе! јер никад не једох што погано или нечисто.“ И глас опет другом рече: „Што је Бог очистио ти не погани.“ И ово би трипут, и суд се опет узе на небо. А кад се Петар дивљаше шта би ово било, гле, људи Корнилијеви стадоше пред вратима питајући за Петра. И дух му рече: „Ево три човјека траже те, него сиђи и иди с њима, јер их ја послах.“ Петар сишавши к људима рече им: „Ја сам Петар, којега тражите; што сте дошли?“ А они му казаше за што су дошли, и Петар их устави до сјутрадан. Па онда пође с њима, и неки од браће у Јопи пођоше у Ћесарију. А Корнилије чекаше их сазвавши родбину своју и пријатеље. А кад Петар шћаше да уђе, срете га Корнилије, и паде пред њим знајући да му га Бог посла. А Петар га подиже говорећи: „Устани, и ја сам човјек!“ По том уђе и нађе многе који се бијаху сабрали, и рече им: „Ви знате како је неприлично човјеку Јеврејину долазити к туђину. Али Бог мени показа да ни једнога човјека не зовем погана или нечиста. Питам вас дакле: за што посласте по мене?“ Тада му Корнилије редом приповједи како му се анђео јавио и шта му је казао. А Петар отворивши уста рече: „Сад видим заиста да Бог не гледа ко је ко: него у свакоме народу који се боји њега и твори правду мио је њему.“ Онда им проповједи јеванђеље Христово. И док још Петар говораше, сиђе дух свети на све који слушаху ријеч. И удивише се вјерни Јевреји који бијаху дошли с Петром видећи да се и на незнабошце изли дар духа светога: јер их слушаху гдје говораху туђе језике и величаху Бога. Тада рече Петар: „Еда може ко воду забранити да се не крсте ови који примише духа светога као и ми?“ и заповједи им да се крсте у име Исуса Христа. Тада га умолише те оста у њих још неколико дана да их утврди.

То бијаху први незнабошци који се примише у цркву Христову.

46. Како се Петар опростио тамнице.

Цар Ирод Агрипа погуби Јакова брата Јованова мачем. И видјевши да је то по вољи Јеврејима, ухвати и Петра, али тада баш бијаше пасха, за то одгоди по пасхи да га погуби. И тако Петра чуваху у тамници; а црква Јерусалимска мољаше се за њега Богу без престанка. А кад шћаше Ирод да га изведе да погуби, ону ноћ спаваше Петар међу двојицом војника, окован у двоје вериге, а и пред вратима чуваху стражари тамницу. И гле, у једанпут засја се тамница и анђео Господњи приступи и куцну Петра у ребра говорећи: „Устани брже!“ И спадоше му вериге с руку. А анђео му рече: „Опаши се и обуј опанке своје, и обуци хаљину своју, па хајде за мном.“ И прође с анђелом поред страже, и врата им се сама отворише, а Петар све мишљаше да је сан. И прошавши једну улицу, анђео одмах одступи од њега. А кад дође Петар к себи, рече: „Сад заиста видим да Бог посла анђела својега те ме избави.“ И размисливши дође кући Марије матере Јована који се зваше Марко, гдје бјеху многи сабрани и мољаху се Богу. А кад куцну Петар у врата, приступи дјевојка да чује, и познавши глас Петров од радости не отвори врата, него утрча и каза им да Петар стоји пред вратима. И они јој не хтјеше вјеровати. А Петар једнако куцаше, те му отворише и видјевши га удивише се. А он махнувши на њих да ћуте, каза им како га Господ изведе из тамнице, и по том рече: „Јавите ово Јакову и браћи.“ Па изишавши отиде на друго мјесто. А сјутрадан кад видјеше да га нема у тамници, осуди Ирод стражаре да се погубе.

47. Павле у Листри.

Путујући Павле (онај исти што се прије зваше Савле) по малој Азији дође и у Листру. Ондје бјеше један човјек, немоћан у ногама, који не могаше ходити од рођења својега. Овај слушаше Павла гдје говори. Павле погледавши нањ и видјевши да вјерује да ће оздравити, рече му гласовито: „Устани на ноге своје!“ И скочи и хођаше лијепо. А кад видје народ шта учини Павле, повикаше иза гласа: „Богови начинише се као људи, и сиђоше к нама.“ А свештеник Грчкога идола Јупитера који бјеше пред градом, доведе јунце и донесе вијенце пред врата, и с народом шћаше да приноси жртву. А кад чуше апостоли Варнава и Павле, раздријеше хаљине своје, и скочише међу народ вичући и говорећи: „Људи шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповиједамо јеванђеље да се од овијех лажнијех ствари обратите к живоме Богу, који створи небо и земљу и море и све што је у њима.“ И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве. Али дођоше из Антиохије и из Иконије некаки Јевреји и подговорише народ те засуше Павла камењем и извукоше га из града мислећи да је мртав. А кад га опколише Хришћани, устаде и уђе у град. И сјутрадан изиђе с Варнавом у Дерву, и проповједи јеванђеље граду ономе, и обрати ка Христу једног младића по имену Тимотија, који имаше побожну мајку и бабу, и знадијаше још из малена свето писмо. Тимотије по том поста највећи пријатељ и друг Павла апостола, и као старјешина цркве Ефеске мученичком смрти умрије.

48. Лидија и тамничар.

Павле бјеше у Троади у Малој Азији и ондје му се јави утвара ноћу: бјеше један човјек из Маћедоније, и молећи га говораше: „Дођи у Маћедонију и помози нам!“ По том одмах крену Павле и дође у Филибу. И у дан суботни изиђе иза града к води, гдје бјеше Јеврејска богомоља; и сједавши говори к женама које се бијаху сабрале. И једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града Тијатирскога, која продаваше скерлет, слушаше; и Господ отвори срце њезино да пази на ријечи Павлове. И крсти се и она и кућа њезина, и намоли апостоле те уђоше у кућу њезину да живе. А кад Павле из једне врачаре истјера дух, господари њезини, који од њезина врачања имаху велику добит, расрдише се врло и одвукоше апостоле на суд тужећи их да нов закон проповиједају. Судије их здраво избише и бацише у тамницу. А у по ноћи бијаху Павле и Сила на молитви и хваљаху Бога, не марећи за бол. Тада се у један пут тако затресе земља, да се помјести темељ тамнички, и врата се сва отворише и свима спадоше окови. А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата на тамници, извади нож и шћаше да се убије, мислећи да су побјегли сужњи. А Павле повика здраво говорећи: „Не чини себи никаква зла јер смо ми сви овдје.“ А он заискавши свијећу и дршћући припаде к апостолима, и изведавши их на поље рече: „Господо! шта ми треба чинити да се спасем?“ А они рекоше: „Вјеруј Господа Исуса Христа, и спашћеш се ти и сав дом твој.“ И узе их онај час још ноћу к себи и опра им ране, и крсти се он и сви његови одмах, и постави им трпезу, и радоваше се са свијем домом својијем што вјерова Бога. А сјутрадан судије пустише апостоле дошавши сами к њима и молећи их да изиђу из града.

49. Павле у Атини.

Из Филибе дође Павле у Атину, и ондје чекаше Силу и Тимотија. Идући по граду раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола. И проповиједаше у зборници и на пазару јеванђеље о Исусу и о васкрсенију. А мударци неки стадоше се препирати с њим, па га одведоше на главицу гдје је бивао велики суд говорећи: „Можемо ли и ми разумјети каква је то нова наука што казујеш?“ А Павле им рече: „Људи Атињани! по свему вас видим да сте врло побожни; јер пролазећи и мотрећи ваше светиње нађох и олтар на коме бјеше написано: 'Богу непознатоме.' Којега дакле не знајући поштујете онога вам ја проповиједам. Бог који је створио свијет и све што је у њему, не живи у црквама које људске руке граде; јер је он господар неба и земље, и није далеко ни од једнога нас: јер кроз њега живимо и мичемо се и јесмо. И Бог не гледајући на времена незнања, сад заповиједа свима људима свуда да се покају; јер је поставио дан у који ће судити васиономе свијету преко човјека којега одреди, и даде свима вјеру васкрснувши га из мртвијех.“ А кад чуше васкрсеније из мртвијех, онда се једни ругаху; а једни рекоше: „Да те чујемо опет о томе.“ Тако Павле отиде између њих. А неки људи присташе узањ и вјероваше, међу којима бјеше Ђонисије вијећник (ареопагитски) и жена по имену Дамара.

50. Павлово сужањство у Ћесарији.

Мало по том ухвате Павла у Јерусалиму и одведу у Ћесарију Римскоме судији Филиксу да се оправда. Филиксо лијепо прими Павла и заклањаше га од Јевреја, који га љуто тужаху. Много му је којешта допуштао што другима сужњима није, а био би га и са свијем пустио да му је Павле хтио дати новаца. За то га и често дозиваше и разговараше се с њим. А једном дође Филиксо са Друсилом женом својом, која бјеше кћи цара Ирода Агрипе, и жељаше чути апостола. А кад Павле стаде говорити о правди и о чистоти и о суду који ће бити, уплаши се Филиксо, јер му савјест не бјеше чиста, и рече Павлу: „Иди за сад; а кад узимам кад, дозваћу те опет.“ Али који гријеху служе, они никад немају кад истину слушати!

Послије двије године измијени Филикса Поркије Фист. Али ни он не гледаше толико истине да би могао познати да Јевреји за права Бога ишту да погубе Павла, а Павле бојећи се да Фист најпослије не учини Јеврејима на вољу, стаде говорити да хоће ћесару да иде да му ћесар суди. Тада му рече Фист: „Ћесару хоћеш: ћесару ћеш поћи.“

По том дође Агрипа цар Фисту да га походи, и желећи чути Павла изиђе с Фистом у судницу, гдје се скупе и све старјешине онога града, и Фист заповједи те изведу Павла, и Павле пред свјема опет засвједочи за Исуса, и завршујући бесједу своју рече им: „Добивши помоћ Божију стојим до самога овога дана и свједочим и малом и великом, не казујући ништа осим што пророци казаше и Мојсије: да ће Христос пострадати, и да ће бити први из васкрсенија мртвијех и проповиједати видјело народу Јеврејскоме и незнабошцима.“ Тада му рече Фист гласовито: „Павле зар лудујеш? Многе те књиге изводе из памети.“ А он рече: „Не лудујем честити Фисте, него ријечи истине и разума казујем. Јер за ово зна цар, којему и говорим слободно. Вјерујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да вјерујеш.“ Агрипа му рече: „Још мало па ћеш ме наговорити да будем Хришћанин.“ А Павле рече: „Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такови као и ја што сам, осим овијех окова.“

51. Павлово путовање у Рим.

Мало за тијем предаше Павла једноме капетану Римскоме, те с Аристархом и с Луком навезе се на море, и пођоше пут Рима. На острву Криту шћаху да зимују; али дуну буран вјетар, и лађа се оте, те се сви нађоше у великој невољи. Све што је било од мање потребе побацају у море да би лађа лакша била, а најпослије и пшеницу. А Павлу се ноћу јави анђео Господњи говорећи: „Не бој се, Павле! ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.“ И тако мучећи се четрнаест дана, угледаше земљу, али је не познаваху, а прије него дођу к њој, лађа се насади, и који знадијаху пливати испливаше, а остали који на даскама који на чему другоме од лађе, и тако се спасу сви, око 276 душа.

Она земља гдје изиђоше бјеше острво које се зваше Мелит (а сад Малта). Ондје нађоше љубавне људе, који им одмах огањ наложише да се осуше. А Павле зграбивши гомилу грања наложи на огањ, а змија изишавши од врућине скочи му на руку. И кад видјеше људи змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: „ Јамачно је овај човјек крвник, којега избављена од мора суд Божји не остави да живи.“ А он отресавши змију у огањ не би му ништа. Тада се људи промијенише и говораху да је он Бог. И ондје зазимише, и Павле излијечи многе болеснике. Послије три мјесеца одвезоше се оданде на другој лађи, и на пошљетку дођоше здраво у Рим. Ондје проповиједаше Павле Јеврејима, и врло их узбуни. И једни примише вјеру Христову. А Павле остаде пуне двије године дана о своме трошку, и дочекиваше све који му долажаху, и учаше о Господу Исусу слободно и нико му не брањаше.

52. Шта учинише апостоли за живота.

Павле је напомињао у више својијех посланица које је оданде писао да се нада да ће се опростити Римскога ропства, и у црквеној се историји спомиње да је по други пут долазио у Рим и да су га ондје науке ради Христове посјекли. У овоме другоме ропству писао је другу посланицу Тимотију. И прије тога које по путовима својима које у првоме ропству својему у Риму писао је многе посланице различнијем општинама Хришћанскијем, с којима се путујући и проповиједајући науку Христову био познао. Ове су нам посланице остале до данас у Новоме завјету. Још за живота његова написана су и три јеванђеља, која стоје у почетку Новога завјета. Матије је писао за Хришћанске Јевреје у Палестини, Марко може бити за Римљане, а Лука за некога господина Грка Хришћанина по имену Теофила. — Што је Христос казао за Јерусалим да ће се раскопати, оно се је већ било извршило (седамдесете године по рођењу Христову), кад је Јован своје јеванђеље и свето откривење писао. — И од Петра и Јакова и Јуде имамо посланица у Новоме завјету. За Јована зна се да је у великој старости умр-о. За остале не зна се управо. Само се то за цијело зна да су извршили заповијест Христову што им је заповједио да иду по свему свијету и јеванђеље проповиједају. За двадесет и пет година разиђе се наука Христова по свима земљама за које се онда знало. И као што су они његову заповијест извршили, тако је и он заиста своје обећање извршио, и још га једнако извршује. И сви ученици његови виде да је он с њима до свршетка вијека.