Признање Звездана Јовановића
Ово је признање Звездана Јовановића, извршиоца атентата на Зорана Ђинђића, председника Владе Републике Србије, 12. марта 2003. године.
Изјава је дата 7. априла 2003, а прочитана је на суђењу за убиство премијера, пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду, 25. децембра 2003.
Од 1991. године сам у јединици за специјалне операције, па до краја 1995. године односно почетка 1996. године када сам због конфликта са Франком Симатовићем напустио јединицу и био нераспоређен. Не сећам се тачно које године, вероватно 1997. године био сам позван да обезбеђујем Френкија Симатовића и Јовицу Станишића па сам до пред крај 1997. године радио као њихово лично обезбеђење. После тога одлазим у Дечане кад је мајор Саша Јовановић погинуо пребачен сам за помоћника команданта У ЈСО. Доласком Радета Марковића 1999. године смењен сам, а након тога ангажован на Тари са задатком да прикупљам резервни састав. Са новим замеником команданта Ћурчића нисам био у добрим односима јер сам га знао као лошег радника, а када је Легија Милорад Луковић смењен позвао ме је Маричић који ме је поставио за помоћника команданта за резервни састав. Руководећи састав јединице чини командант, помоћници за безбедност, оперативне послове, логистику и резервни састав. У међувремену су ме задуживали за озбиљније послове који захтевају искуство и способност. Маричића ценим. Добар је момак али је у јединицу дошао у незгодно време, јер је Легија још увек имао уплива у јединицу самим тим што је он створио део јединице. Био је у позицији да нам помогне и око обуке, набавке и давао нам је литературу потребну за обуку.
По чину сам мајор. Око побуне јединице убеђен сам да смо били изричити У захтеву да се не хапсе људи ратници и да се не воде у Хаг, а ја сам био један од заговорника такве идеје. Не знам да ли је тај случај искориштен за нешто друго али мене је хапшење браће Бановића у коме сам лично учествовао са Гумаром Јовић Бошком, Енцом, Рокијем и Савићем погодило и био сам разочаран због тога. Пре задњих догађања везано за Зорана Ђинђића нисам учествовао у ликвидацијама, нисам био понуђен, а за отмице и сличне криминалне радње нисам ни знао да их је починила криминална група Душана Спасојевића. Зорана Ђинђића, председника Владе РС ликвидирао сам лично. 10 дана пре одласка на Копаоник ја сам био са Легијом који ме је обавестио да ћемо имати великих проблема за Хагом, што је наводно сазнао од неких људи као и то да ће јединица да буде растурена уз напомену да ћемо се видети и чути. У тим разговорима Легија Милорад Луковић није био конкретан само ми је дао до знања шта ће да се деси. Однос између Легије и мене је крајње коректан је се знамо од 1994. године. Знали смо се само кроз посао, односно ратовање. Предпостављам да је Гумар након свог постављеља на место команданта од Легије добио препоруку да ме постави на место помоћника команданта. Мислим да смо између 10. и 12.2.2003. године отишли на Копаоник где сам од Шкенета позван телефоном да дођем У Брзеће. Знам да је Цане први Легијин човек, радио је код њега и у обезбеђењу. Сви знају па и Легија да сам један од најспособнијих људи у руковању оружјем и физички сам спреман. Када сам дошао У Брзеће Шкене ми је рекао да је Легија послао човека да се договоримо. Када сам изашао из џипа у њега је сео Шкене а ја сам сео у друго возило у којем је био Кум Луковић Миле кога сам познавао као Легијиног пријатеља са неког рођендана у Земуну. Луковић Миле Кум ми је тада рекао да га шаље Легија који тражи од мене да након што нешто одраде сакријем неке људе. Ја сам захтевао да се чујем са Легијом. Сутрадан ме је опет позвао Шкене. Отишао сам у Брзеће где сам затекао Душана Спасојевића и Кума Луковића који су били у неком БМВ. Рекли су ми да треба хитно да идем у Београд и да је Легија рекао да поведем и Жмигија Тојагић Жељка који је по мом наређењу пошао у Београд. Након тог договора ја се враћам на Копаоник, виђам се са Гумаром и говорим му да имам проблем у Београду где се појавио неки човек који се лажно представљао као Јовановић Звездан, да вара људе, да треба да пронађем тог човека и да ми треба Жмиги, Гумар и део јединице који је на обуци остају а Жмиги и ја каснију ноћ стижемо у Београд.
Било је то дан или два пре повратка премијера са Копаоника. Телефоном који ми је дао Душан Спасојевић у којем је био укуцан његов број, чини ми се марке «Алкател> позвао сам Спасојевића након чега је по мене и Жмигија дошао Кум Луковић који нас је одвезао у стан у Београду који су шифровано назвали «десетка» а који се налазио у близини хотела «Хајат» са Кумом Луковићем по нас је дошао још један човек. Знам лик. Миша се зове. Мислим да су дошли Пежоом или Фијатом. Тамо у том стану «десетка» са нама су били Кум Луковић и Миша. Чини ми се да се презива Симовић који је након тога отишао. Ујутру је дошао Спасојевић и причао да морамо да убијемо Зорана Ђинђира. Ја сам инсистирао да се претходно видим са Легијом, Спасојевић након тога одлази. Опет се враћа и каже ми да треба да ме вози у стан «тројка» који се налази негде преко пута Сава центра у склопу оних зграда не знам тачно где. У стану «тројка» затекли смо Легију, тако да смо ту били Душан Спасојевић, Легија и ја. Легија је био упоран у тврдњама да смо на списку за Хаг он, ја, Рајо Божовић, Прица и Жика Ивановић као и још 15 официра војске и полиције тако да следи хапшење комплетне команде и да због тога хитно морамо да кренемо у реализацију, односно да убијемо Ђинђића. По његовим речима прво је требало да се расформира јединица крајем априла или почетком маја ми да будемо ухапшени. Мене је све то погодило, био сам разочаран, поготову делом приче да ће јединица бити расформирана а беретке бити распоређене по жандармерији и осталим организационим јединицама.
Легија је напоменуо да је полиција намерно ангажовала човека који се лажно представљао као Јовановић Звездан и варао људе да би мене дискредитовали. Нисмо дуго причали, Душан је само повремено излазио и улазио, ја сам га схватио само као Легијиног човека не размишљајући о његовом понашању. Легија је инсистирао да Зоран Ђинђић из наведених разлога мора да буде убијен да би на тај начин дошло до таквих промена у земљи, њеној безбедности, да би се тиме зауставили процеси испоручивања Хагу. ЈСО не би била распуштена већ искориштена према одређеном плану и тражио је моје мишљење. Ја сам му рекао ако тако мора да буде пристајем. Није ме интересовао никакав новац нити бих то урадио због новца али због интереса јединице бих.. Ту акцију легија је назвао «Стоп Хагу» говорећи да ће то да се заустави да ће бити лепљене плакате по граду, али мислим да није имао намеру да ме искористи иако сам велики противник суђења у Хагу и себи не бих могао да дозволим да ме развлаче свакакве европске вуцибатине. Јесам за суђење у Србији, Србија је моја земља али у Хаг нећу. Не знам, то је било дан пре или јутро на дан повратка Ђинђића са Копаоника. Они су већ припремили убиство и речено ми је да ће Спасојевићева екипа да ми буде логистика. Слабо познајем и Спасојевића и његову екипу али мислим да сам једном или два пута био у Шилеровој улици. Багзија сам знао од раније јер сам са мојим кумом Прегом, неколико пута био у Котобањи где је Прего требао нешто да заврши тако да сам виђао Багзија којег сам схватао као обичног потрчка. Ту у том стану Легија и ја смо дефинисали акцију која се сводила на то да се Ђинђић убије зољама на узвишењу из правца Бубањ потока према Београду. Ја сам отишао на то место. Сигуран сам да су они имали неког човека који је радио Ђинђићеву пратњу још од Копаоника.
Пре одласка на то узвишење одакле је требало да се пуца отишао сам у стан «десетка» и наредио Жмигију који ме је увек слепо слушао, да треба да се убије Зоран Ђинђић. Договор приликом тог покушаја је био да нема никаквог звања телефоном. План је био да са два припремљена камиона људи на ауто путу блокирају, односно успоре колону да би смо ми могли да пуцамо зољама: То место је на брду при самом крају узвишења. Жмиги и ја смо требали да пуцамо зољама а Кум Луковић и још један, не знам који, нити ми је било важно у том моменту су требали да буду аутоматичари, односно да пуцају аутоматским пушкама у случају да нам запрети нека опасност. Међутим, јављено је да је у првом џипу Зоран Ђинђић, у другом пратња, у трећем џипу жена и деца Зорана Ђинђића и то је био разлог да инсистирам да се одустане од овакве акције. Тада нисам видео зоље, али касније када сам их видео неке од њих су биле још увек у целофану. Не знам где су набављене. Када сам чуо да су жена и деца у трећем џипу одустали смо од акције а ја сам само погледом пропратио колону која је била без контра пратње. Qбезбеђење је било лоше организовано у шта нисам могао да верујем. Ми се повлачимо иначе ка том месту, узвишењу. Мене је довезао Дућа а Жмиги је био са Кумом Луковићем у колима. Када смо се враћали назад Кум Луковић је пропратио Ђинђићев ауто до града, било је више људи у пратњи. Мислим три аутомобила и два камиона. Имали су и два возача са возилима који су били лоцирани пре планираног места за бокаду, ближе Београду. Тако да је био омогућен покрет на Београд.
Враћамо се у стан «десетка» тражио сам да се видим са Легијом. Два дана након доласка У стан вратио сам Жмигија назад на Копаоник. Жмиги се не знам кад, опет вратио. Ја сам остао у стану «десетка» до следећег покушаја. У тај стан су повремено долазили Аца, Миша, Багзи, Кум Луковић и Сретко. Ону Љиљу о којој стално причају никад нисам видео. У стан је долазио и Дуле Крсмановић и Душан Спасојевић а Јуришића сам тек касније видео, не знам када. Чини ми се код паркинг места у оној улици где се налази она зграда одакле сам пуцао у Ђинђића. Владу Будалу виђам први пут на ауто путу у граду од овог другог покушаја. Оног Ђуру сам видео само када ме је возио из стана до Команде а Нина виђам при атентату. Договарамо се за ауто пут, они су гледали, давали предоге. Место је било идеално. Узвишица на платоу. Зараван, био је снежић остали су трагови није требало да се пуца са моста, оног прелаза већ са платоа. Сви смо били спремни. Зоље су у колима које су биле у гаражама у неким дугачким гаражама и видео сам тај сиви ауто, носио сам рукавице и гледао зоље. Неке су биле још нераспаковане. Скинуо сам те целофане. Договорили смо се да идемо малим возилима. Чини ми се неки Пежои и Пунта. Аута ће бити паркирана на платоу у непосредној близини места одакле смо планирали да пуцамо. Између покушаја код Бубањ Потока и овог другог покушаја на ауто путу је прошло 3 до 4 дана. Нисам сигуран нити сам водио рачуна о томе али мислим да сам у међувремену ишао једном и на Копаоник. Сигуран сам да их је неко обавештавао о сваком покрету Ђинђића а ја сам контактирао само са Кумом Луковићем који је нешто трезвенији од осталих припадника групе. Из зоља са тог платоа, у непосредној близини ново изграђене спортске хале требали смо да гађамо ја и Жмиги а Кум Луковић и Cpeћko су били аутоматичари а на самом месту планираног пуцања била су два возача у колима. Два камиона су била спремна. То јутро, односно претходне вечери у стану «десетка» били смо ја Жмиги, Луковић а један младић је доносио храну. Припрема је била већ обављена. Кум Луковић је позван телефоном и каже ми да акција почиње сутра.
Пре акције ми смо се возикали колима по крају. У једним колима смо били Кум Луковић и ја а у другим Сретко и Жмиги. Мој и Кумов ауто је возио Аца али нисам сигуран. Била су то два мала аута. У сваком ауту су биле по три зоље и један аутомат. Неко јавља Куму Луковићу телефоном. Долазимо на место пуцања. Ја видим саобраћајну гужву, то би био масакр. Гледам колона Ћинђића пролази. Чује се шкрипа. Багзијев камион стаје јер му се препречило неко ауто. Пропада акција а ми у кола враћамо торбе. Мислим да нас нико није запазио. Одлазимо у те гараже а зоље остају у колима. Ја, Жмиги, Кум Луковић и Сретко одлазимо у стан «десет». Инсистирам да дође Легија јер се нисам сложио са оваквим планом због безпотребних жртава. Легија долази после подне у стану је и Спасојевић. Кум Луковић, Мишо, Сретко и Легија и Жмиги. Дућа стално прича телефоном, не знам с ким али стално спомиње Багзија. Ја и Легија смо разговарали. У једном моменту Легија и ја смо се сложили да идемо један на један снајпером, јер је то много боље због жртава. Инсистирао сам на локацији даљине 200 до 250 метара обећавши Легији да могу то да звршим једним метком. Десет дана не идем кући. Свако јутро идем у Саље Живановић у команду ЈСО. Спавам у свом стану. Ови траже бољу локацију. Сви су у неким својим филмовима помињу опет зоље а ја наглашавам да зоље не долазе У обзир. Сваки дан ме зову да погледам неко ново место које су изабрали за пуцање. Прво место је било на неком унутрашњем паркингу неког Савезног министарства у близини задље позиције пуцања али то место није било добро. Након тога су говорили да Ћинђић иде на Калемегдан. Помиљали су неку Чумићеву, знали су куда се креће. Након тога су изабрали неку локацију код неке бабе горе у неком стану. Локација је била идеална. Једном смо били испред Савезне Скупштине где је била идеална позиција за пуцање из кола. Били смо у неком затамљеном Пасату али да сам пуцао убио бих неког новинара. Ја одустајем. Са мном је био Аца. Мислим да на том првом заседаљу у Савезној Скупштини није био Ћинђић. Што се тиче самог атентата пушку су донели Дућа или Легија. Нисам сигуран да је из јединице. Пробао сам је, односно упуцао на 200 метара на Фрушкој Гори. Знам које је то место на Иришком венцу па нека стаза, ту сам био са Кумом Луковићем на упуцаваљу. Ишли смо «БМВ»-ом. Не знам тачно када. Први пут ми је Дућа донео пушку 22 магнум малокалибарску која је била за краће дистанце, а донели су је у стан десетка. Одбио сам ту ПУШКУ. Ова из које је пуцано била је одлично упуцана. Не знам ко је то урадио. Када сам је проверио на Иришком венцу био сам задовољан. Можда су неки људи чули пуцањ, али нисам сигуран. Багзија нисам након догађаја код дворане Лимес више виђао или можда јесам једном.
Пушка из које сам пуцао у Зорана Ћинђића је добра. У оквир стаје 25 метака а у црној торби је било још два паковања «Винчестер 308»: Ја сам одабрао класично шиљато зрно 308 Винчестер. То је најуобичајенија муниција. Они након неуспелог покушаја код Савезне скупштине и даље траже погодно место за пуцање. Сви учествују у тражењу. Када су пронашли место то је супротна позиција од места са којег сам пуцао. Када сам ишао да погледам то место у стану су били Нико и Дуле Крсмановић. То је кров зграде који гледа на сам улаз. Мене је за то место обавестио Кум Луковић. Једном нам баба није отворила врата, а после иду Нино и Дуле Крсмановић. Ја када долазим даљину мерим мерачем даљине који ми је тада био у службеном ауту а којег сам вратио у јединицу или команду нисам сигуран. Можда сам га вратио шефу снајперског тима. Тај мерач је дуго код мене био. Место са крова терасе код бабе било је идеално. Тачно 230 метара. Видела ме је баба. Имао сам јакну и качкет. Не знам који качкет. Ја никада нисам носио комбинезон. Имао сам црну јакну, фармерке и ципеле а нисам носио наочаре сем када сам улазио. Баби сам се представио као шеф. Задржао сам се 2 до 3 минута. Мали Душан и Нино су заговарали бабу док сам ја мерио а када сам видео која је даљина отишао сам. Међутим, када смо требали да се лоцирамо на ту позицију неко је рекао да се много распитују станари у вези те кабловске телевизије тако да смо одустали од тога места. Тај даљиномер је марке «бушнел 1 000». Другу локацију одакле сам и пуцао проналазе Нино и још неко. Нисам сигуран. Звали су ме. На улазу је био портир, Нино и Аца су носили каблове и кесе са фарбом. Ушли смо без проблема. Мислим да је фарба остала горе. Стелитски тањир који су носили у стан код бабе овог пута нису носили. Ту сам видео да је заиста идеално место. Чекали смо три дана. Дођемо око 10 сати ујутро и ту будемо до два три сата по подне. Нико није у ту просторију улазио.
Чекамо јављање Кума Луковића сви остали су у пратњи. Мене возе Пасатом. Возач је Влада Будала. Поред мене су били Аца и Нино. Имали смо стално паркиран аутомобил који је чувао паркинг место а возио га је Јуре. Када ми дођемо колима Јуришић склони свој ауто, Нино плати паркинг, оде горе до те просторије и ако не зове ми идемо. Аца је носио пушку у црној торби и У некој кеси алат. После тих пар одлазака на то место ми идемо у стан «тројка». Легију сам видео још пар пута али врло кратко. Он ми говори да је све већ припремљено. Сећам се да ми је чак говорио и пре одласка Шешеља у Хаг да ће овај морати да иде тамо. Влада будала остаје у колима. Доле су Кум Луковић и ови на обезбеђењу, вероватно са Сретком. Нисам сигуран где су остали. Телефон за везу је био код Аце а јављали су Миша и Кум Луковић. Доле су већ. били паркирани аутомобили. Прозор је отворен и стављено је шарено ћебе тамније боје. Не знам ко је донео то ћебе. Ја сам седео у некој фотељи. Ништа нисмо јели само сам ја пушио и цигарете гасио у некој кутији коју сам држао у џепу. Можда ми је испао један пикавац. Пушио сам «Давидов». То је нека просторија на првом или другом спрату. Ми само уђемо и затворимо врата. На том спрату имају и једна или две канцеларије. Чују се гласови. Пушка је извађена, наслоњена поред мене и не види се ако неко уђе. Аци јављају да Ћинђић стиже. Ја седам на столицу, не могу ме видети. Цев само мало вири. Долази колона. Зауставља се Ђинђићев ауто а момак из обезбеђења износи штаке. Не могу да пуцам од тог момка. Тек се ствара позиција за пуцање кадЋинђић долази близу улазних врата. Чудно је окренут, некако са стране. Не знам тачно која је његова позиција али то је делић секунде, моменат за пуцање. Пуцам једном, хоћу да потврдим погодак, пуцам други пут. Не знам како је повређен тај момак. Први погодак је сигуран. Није ми била намера да погодим тог момка, могуће да је ушао у путању другог метка. Нисам имао времена да гађам Ђинђићеву главу јер је врло кратко био откривен. Након пуцања, не знам где је пала чаура али сам тражио да Аца и Нино запале стан односно просторију. Крећем ка вратима, дајем пушку Аци, вадим пиштољ и приликом изласка видим портира и неку жену. Да ли им је било јасно да смо пуцали или их је збунило наше истрчавање.
Ја сам у руци имао пиштољ, црну капу и црну јакну. Та јакна је остала у стану у улици Војводе Степе горе високо не знам који број. Њих двојица су имали чини ми се смеђе перике и наочаре које су имитација наочара за вид. Ужурбано смо изашли напоље. Не знам ко је носио пушку а ко торбу. Мислим да је онај брадоња Нино исто имао пиштољ. Влада будала је већ упалио ауто и тим ауто м одлазимо према Бранковом мосту. Негде на средини моста било је чешање колима. Нисмо возили пребрзо. Пошто смо се возили пасатом караван пушка је убачена вероватно у гепек. Када смо дошли до гараже ја сам из гараже изашао пешке и сео код Кума Луковића и Кa.тiинића у ауто, након чега одлазимо у неки стан изнад аутокоманде, то Је она широка улица вероватно Војводе Степе горе високо. У стану нема никога. Не знам где су остали после тога. Ми остајемо у стану. Нико не зове. Ја се ту купам. Ујутру долази Ђура, то је онај што је набављао станове. Мени остаје та црна јакна у којој сам био када сам пуцао а коју ми је дао Кум Луковић. Ђура ме вози до команде.Сретко Калинић и Кум Луковић остају у стану. Ђура ме повезао између 9 и 10 сати неким мањим тамним аутом али је била гужва. Окрећемо се и спуштамо према хиподрому а онда на Сењак. Мало даље од аутокоманде ја излазим из кола и пешке одлазим у команду. Гумару кажем да сам био заузет а он ме ништа не пита. Договарамо се да увече идемо у Кулу. Нисам сигуран можда чак и следећег дана. Из Куле једно вече идем да видим жену и пољубим децу. Жмигија сам видео у Кули али ништа нисмо коментарисали. Имао сам осећај да ће све бити откривено. Када сам позван да дођем у МУП све ми је било јасно. Ни са ким се за то време из ове Душанове групе нисам чуо, нико од њих није долазио. За ово што сам учинио за ликвидацију Ђинђића није ми обећана никаква материјална корист. Ја за новац то никад и не бих учинио. Ја нисам криминалац. Напомињем да за ово што сам учинио нико из јединице и команде није знао нити је био умешан сем Жмигија који је по мом изричитом наређењу учествовао у томе. Ово убиство је за мене политичко јер сам сматрао да ће се тиме спречити даље слање ратника истинских патриота за Хаг, да ће се спречити растурање ЈСО-а и Србије а због тога што је Хаг по мом мишљењу једна од највећих срамота историје Србије.