Прибислав и Божана/7
ПОЈАВА VII
(Царица, Милунка, Вита, Борка и остале бродарице).
ЦАРИЦА:
Они се избавише?
МИЛУКА:
Спасе их зрак буктиње.
ЦАРИЦА:
Ко беше витез онај, што са бисером красним
Окити деву једну?
МИЛУНКА:
Прибислав, кнез вагорски, племена ових дика,
Страшило Немаца грзни; обале њихне равне
Често је силни витез Немачком бојио крвљу.
Година равна прође одкад с обала ових
Подиже једну шајку и посред бура ходе
На прибрежја она да роби германско благо.
Ал буре и холује далеко бацише шајку,
И дуго луташе витез ветрили гоњен бесним,
Богови докле га силни вратима нису амо,
Те ове бурне ноћи кроз наше коло прође.
ЦАРИЦА:
Ко беше мома она што својом песмом лепом
Надмаши песме наше? Умилни гласи њени
Дирнуше срце моје и ја прегорех шајку,
Слушајућ слатке звуке над нама што се вијше!
МИЛУНКА:
То беше Божана лепа, ружица острова тога:
Пред њеном песмом ми смо немоћне вазда биле.
ЦАРИЦА:
У наше вилско коло ваља је домамити.
СВЕ:
Да је домамимо! Да је домамимо!
ХОР БРОДАРИЦА (певају):
Тамна ноћи
Мрачна ноћи
Сакриј свет;
Лахорићу,
Крилатићу,
Шири лет
Преко света широкога
Преко мора дубокога:
Од облака до облака
Лети као стрела лака;
Од жбунића до жбунића
Тражи Љеља крилатића:
Нека махне све ружице
И понесе све стрелице,
Ваља њему у лов поћи
Кошута ће скоро доћи
Тамна ноћи
Мрачна ноћи
Сакриј свет ;
Лахорићу
Крилатићу
Шири лет.
Завеса пада
|