Пречи муж од матере
Тужно тужи алајбеговица
Алајбегу крај десна колена:
„Алајбеже, драги господару!
„Ево данас већ девет година,
„Како моју мајку видла нисам. 5
„Рада би сам у пооде мајки!"
Ражали се алајбегу младом,
Па беседи алајбеговици:
„Ти устани пре нег' зора сине,
„Зора сине, и огране сунце, 10
„И умеси пребеле колаче,
„Па ти иди у пооде мајки."
Кад то чула алајбеговица,
Ђипила је рада и весела,
Устала је рано до зорице, 15
Умесила пребеле колаче,
Па отиде у пооде мајки.
Кад је била на првом конаку.
Глас је стиже, а два сустигоше:
„Врат' се натраг, алајбеговице. 20
„Умрле ти до две кћери твоје."
Ал' беседи алајбеговица:
„Ја се не ћу натраг повратити.
„Баш да умру и два сина моја.
„Докле моју не поодим мајку." 25
Кад је била на другом конаку.
Глас је стиже, а два сустигоше:
„Врат' се натраг, алајбеговице!
„Умрла ти и два сина твоја."
Ал' беседи алајбеговица: 30
„Ја се не ћу натраг повратити.
„Баш да умре и сам алајбеже,
„Докле моју не поодим мајку."
А кад била на трећем конаку,
Глас је стиже, а два сустигоше: 35
„Врат' се натраг, алајбеговице!
„Умр'О ти и сам алајбеже."
Кад је речи млада разабрала
Не мож' њојзи на ино да буде,
Већ се врати белом двору своме; 40
А кад дошла у беле дворове
Она тужи, кано кукавица,
А превија, кано ластавица:
„Моје кћери, мој рани босиљак!
„Моји сини, моји соколови! 45
„Алајбеже, највећа жалости!"
То изусти, па душицу пусти.
