Прехвала/53

Прехвала
Писац: Јован Суботић
СЕДАМНАЈСТИ ПРИЗОР

СЕДАМНАЈСТИ ПРИЗОР
Краљ уђе блед и невесео.

ПРВХВАЛА (Милени у полу гласно):
Неостав’ ме!
КРАЉ (к Милени):
Остани слободно !
Што сад имам кнегињи казати,
Желио бих до цео свт чује.
(Прехвали.)
Ти Прехвало ниси најсрећнија!
Барем ти се на лицу не види
Да у Дукли срећнее броиш дане?
ПРЕХВАЛА (усиљено равнодушно):
Немам пута ни нашто тужит’ се.
КРАЉ:
Речи ти се са лицем не слажу.
Чело, образ, очи, уста, — све ти
Гласно виче: Боли, душа боли!
Само не знам што јој бол задаје.
ПРЕХВАЛА:
Може бити. да право не кажу.
КРАЉ:
Право кажу, добро их разумем;
Моје срдце подпуно их схваћа.
ПРЕХВАЛА:
А што срдце мога краља пази
Што говоре црте лица мога?
За њега је да у сунце гледа
А не доле на мрава у трави!
КРАЉ:
Не погађаш. То је красно лице
Моме срдцу више од сунашца!
ПРЕХВАЛА (неугодно):
Краљу!
КРАЉ:
Знам што хоћеш да ми кажеш:
Ћути! Немој о том говорити!
Ал’ те данас послушат' не могу.
Ћутио сам; ћутање ме уби;
Па кад ми је гинути писано
Ил’ ћутио или говорио,
Нека гинем кад ти све изкажем.
(Разгарајући се.)
О кнегињо, не буди што ниси.
Лед студени тога огња нема,
Сињи камен тог’ живота нема!
ПРЕХВАЛА:
Не ид’ даље... не дери завесе...
Јер јошт не знаш што се за њом мрије!
КРАЉ (жестоко):
Нека буде и сам гроб ледени!
Данас, сутра и пред њом зинуће!
(Мирније.)
Баш сам за то и дош’о овамо,
Да изиђем с тобом на чистину:
Нетреба ми да ти речма кажем.
Да те љубим: то и тако знадеш.
Али незнаш да те више љубим
Него живот нег' име и славу;
Да си живот мојега живота
Вид очију душа моје душе...
Да без тебе живити не могу!
ПРЕХВАЛА (док он говори дижу јој се груди као усколебано море, окрене се на страну и рекне за себе):
Пући ће ми од тешке сласти срдце!
КРАЉ (приступи јој):
На твом лицу зрак радости сину;
Твоје груди гибљу се жестоко
Као силни на мору таласи:
О реци ми: је л’ то моја срећа
Што ми сијну са твог лепог лица?
Је л’ то талас од живота мога
Што ти диже девојачке груди?
О нећути! Грехота је ћутат’
Кад ће глас ти у небо ме дићи!
Проговори, па ћеш се уверит’,
Да ти силу Бог са неба даде
Да даш краљу више нег што има...
Да мрак црни у светлост претвориш...
Да учиниш бога из човека!
ПРЕХВАЛА (у усхићењу тихом, за себе):
Ох, да бих сад могла умријети!
Час оваки двапут не долази!
КРАЉ:
Не говори... само дај ми руку..
Рука ће ти јаче говорити
Нег да грми стотину громова!
ПРЕХВАЛА (ужаснута од чуства свога, за себе):
Издаће ме ова трескавица...
КРАЉ:
Не. Не треба да ми дође сама;
Допусти ми да је смем узети...
(Узме је за руку.)
ПРЕХВАЛА (упне крајње силе, за себе):
Помози ми, анђелу чуваре!
Каж’те ми се отчина вешала!
(Повуче руку нз краљеве.)
КРАЉ (корачи натраг):
Тако дакле?... (жалостно)
Јадно срце моје
Ту си жалост напред осећало!
(Гледи је тавно.)
Ти лијепа слика од мермера
Немаш срдца у хладним прсима!
ПРЕХВАЛА (меко кроз сузе):
Имам краљу, али није моје!
КРАЉ:
Да који га доби од анђела...
Човеку га ниси дати могла.
ПРЕХВАЛА:
Дала га је детињска захвалност.
КРАЉ:
Реч си дала: срдце ниси дала.
Да га имаш мени би га дала;
Да зна љубит та груд од камена
Морала би мени одазват’ се
Јер овако још нико не љуби
Од кад љуби срдце човечије.
ПРЕХВАЛА (молећи и негодујући):
Краљу, немој даље говорити!
Оад знаш, да те слушати не смијем!
КРАЉ:
Пак и опет мора да ког љубиш!
Јер си цела сама љубов жарка.
На лицу ти љубов пресијава,
У оку ти њена ватра гори,
Сву те њена милина облева,
Из сваког ти говори покрета...
Или љубиш, ил’ си љубов сама...
Знам да реч те за другога веже,
Ал’ ћу ја то с њиме наредити.
Тек ми кажи, смем ли помислити
Да је тај зрак луча сунца мога
И тај говор одзив срдца мога!
ПРЕХВАЛА (узвишено и мирно):
Љубов ми је сенка од дужности:
Где је једна тамо је и друга!
КРАЉ:
О не таји што ће те красити
Лепше него круна од бисера!
ПРЕХВАЛА (као горе):
Пред таковим срдцем племенитим
Нема тајне устна Прехвалина.
КРАЉ:
И заиста не љубиш ме дево?
ПРЕХВАЛА (с тешком муком):
Не!
КРАЉ:
А смеш ли јошт једаред рећи
Ту реч кобну?
ПРЕХВАЛА (с последњом силом):
Не љубим те краљу!
КРАЉ (покрије очи рукама):
И изрече! (Ћути и бори се чуством.)
ПРЕХВАЛА (хоће да падне, прихвати се за столицу.)
КРАЉ (скине руке с образа):
Добро! нека буде!
Нећу теби више досађиват’!
Ал'знај да си живот ми убила
И да си ми младост отровала;
Знај да си ми срећу укопала,
И сунце ми јарко угасила,
И у срдце гују ми турила
Која ће га и дан и ноћ гристи
Док ме у гроб црни не положе.
ПРЕХВАЛА (заплаче се горко, но одмах се савлада.)
КРАЉ:
Је л’ то суза на том бледом лицу?
Сузо сладка сузо неоцениа,
Да те могу у срдце улити
Да ми будеш бистро огледало
Прве среће потоње несреће!
ПРЕХВАЛА (с достојанством женским):
Ако нећеш, ил’ ако не можеш
Туђе у мени штоват' веренице,
А ти Бога сети се вишњега,
Па се туђој одзови несрећи!
КРАЉ (с пуним штовањем):
Разумем те... ево ме одлазим.
(Гледа је подуже, па онда оде.)
ПРЕХВАЛА (поведе очи и нехотице за њим главу окрене.)
КРАЉ (стане на врати и погледи је.)
ПРЕХВАЛА (окрене се натраг.)
КРАЉ:
О немој ми ока одвлачити...
Ко зна хоће л’ више видити ме?
(Оде.)
ПРЕХВАЛА (постоји мало, па онда тешко крене се и запита):
Оде л'?
МИЛЕНА:
Оде!
ПРЕХВАЛА (с резигнацијом узвишеном):
Образ чист ми и светао остаде:
А сад... пуцај јадно моје срдце!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.