Прехвала/48

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР

ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР
Соба у обиталишту жупановом у Дукли.
Прехвала, Милена

ПРЕХВАЛА (седи и уздише.)
МИЛЕНА:
Ах, кад ћеш се опет разведрити?
ПРЕХВАЛА:
Никад сестро. Моје је весеље
Закопано у рашких ровина.
МИЛЕНА:
Краљ те љуби као своју душу,
А ти њега више од очију!
ПРЕХВАЛА:
Баш та љубов моја је несрећа!
Она дична племенита глава
Избави ми живот и поштење,
И закопа с’ за ме у гариште,
А љубља ме љубављу небесном,
Пак не може ово срдце ганут’,
А сад, кад ме дужиост к њему веже,
Кад за другог несмем имат’ ока,
Кад је грех, што пре би дика било...
Сад ми ово срдце недојстојно
Букну огњем који ме спаљује!
Онда, кад ми златним би сунашцем
Бити могла, не хтеде ми љубов
Свог престола у недри подићи,
А сад, кад ми као облак бурни
Пун страхоте муње и громова
Доћи мора, — сад ме заузима
Силом, која духове обара,
Срца кида, живот разорава...
Није ли то несрећа ужасна,
Што но кида и срдце и душу?
МИЛЕНА (загрли је):
О сирота, сирота Прехвало!
ПРЕХВАЛА:
Немој рећи, сирота Прехвало!
Небо ми је богатство просуло,
Пол’ би света до воље имало:
Краљ мс љуби, не тек краљ по крви
Но што нарав за краља га створи,
Муж, који се за мене створио,
Бог мог неба, свет мога живота,
Своју златну круну ми поднаша,
И на престол зове ме краљичин!...
Има ли где већега богатства
За љубеће срдце девојачко!
Немој рећн, сирота Прехвало.
Него реци несрећна Прехвало,
Јер несрећи мојој нема пара!
Руку дадох честиту јунаку,
И ваља ми веру му држати
Док не легнем у земљицу црну,
А душу ми друга граби снага,
Стежући ме чудноватим чинма.
Као јасни са небеси анђео
Таки сија краљ оку ми и души;
Нема језик речи за милине
Које младу облећу му слику;
А очи му зракепросипају
Које пију и живот и свест ми.
Нећу да га видим, а не могу
Од лика му ништа впдит' друго,
Упињем се да нањ и не мислим,
А о њеиу и дан и ноћ сневам
Веруј, сестро! ако тако пође
И надаље, ако ова љубов
Савлада ме... ил’ ћу полуђети,
Или сама морам се убити,
Да се уклоним вечитом прекору.
МИЛЕНА:
Видим сама, да ти виша сила
Душом влада. Познај у том Бога,
Па послушај што ти заповеда.
ПРЕХВАЛА:
Није — није то воља Божија.
Бог никада што је грешно неће.
То је изрод моје охоласти,
Кот гријеха, с тога грех и само.
Од како сам, од како се знадем,
Увек ми се само допадало
Што је сјајно, и што је високо,
Што равнога себи ие познаје,
Што у других није наћи људи.
С тога и сада ова страст ми плану
Јер краљ стаде пред око ми охоло!
Па као што свака страст гријешна
Сама себи осветника рађа,
И мојој ће тако охоласти
Наћи казан и властитог крила.
Ружно, сестро, ружно ћу ти свршит’.
(Сакрије главу на недри Миленини.)
МАЛЕНА:
Јао јадна, не говори тога!
ПРЕХВАЛА (поћути, па дигне главу):
За то морам одавде бегати
Док ми није ова грешна љубов
Нокте у срдце забила крваве,
Те јој више неби’ утећи могла,
Него 6и ме грозно раздерала
К’о лав дивљи убогу кошуту!
МИЛЕНА:
Ал’ куда ћеш?
ПРЕХВАЛА:
Ма куда, Милено!
Ма у сам гроб; ту остат’ не могу!
МИЛЕНА:
Грци сву вам узеше државу...
ПРЕХВАЛА:
Ништа за то, земља је пространа.
МИЛЕНА:
А и краљ ће к о сенка за тобом.
ПРЕХВАЛА:
Има гора непознатих шпиља...
Има доста убогих колиба
Сакривених оку великаша...
МИЛЕНА:
А на старог отца заборављаш?
ПРЕХВАЛА:
Отца ће ми Бог с неба чувати.
МИЛЕНА:
Сад под своју сторост да с’ потуца
По шпиљама...
ПРЕХВАЛА:
Не тако, Милено!
Но најпро ми закуни се здрављем
Да ме нећеш никоме издати.
МИЛЕНА:
Јао, сестро, срдце ми умире;
Казуј, шта ћеш...
ПРЕХВАЛА:
Закуни се! Хоћеш?
МИЛЕНА:
Хоћу! хоћу! ево заклињем се!
ПРЕХВАЛА:
Краља више не смијем видити.
Јер сам и ја само слаба жена...
Ти ћеш гледат’ да ми у потаји
Од Пијене оправу набавиш,
Пак јошт ову ноћ ако узмогу
Идем у свет да се где сакријем,
А мој отац нека ту остане.
Краљ га неће од себе одгнати.
МИЛЕНА:
Прехвало!
ПРЕХВАЛА:
Ништ’ не говори! То сам
После дуге борбе одредила.
Тако само могу сачувати
Чисту веру и име поштемо!
Не бих ништа ни теби казала,
Ал’ ти мораш кад се ја сакријем
Моме отцу казати да живим
И да сам се само притаила,
Иначе би туга убила га.
МИЛЕНА:
Ал’ ако је Томислав угин’о?
Сви гласници кои га тражише
Са гласом се вратише једнаким,
Да му нико нигд'е незна гласа.
(Утире сузу.)
Што је друго нег да је у граду
Запаљеном гроб у огњу нашо!
ПРЕХВАЛА:
Да ли га ко мртва види?
МИЛЕНА:
Нико!
ПРЕХВАЛА:
Док се незна да л је жив да л’ мртав,
Дот’ле сам му завет чуват’ дужна.
У какву бих пропаст стрмекнула,
Кад бих њега за мртва држала,
А сутра би жив пред мене стао!
МИЛЕНА:
А што с краљем да буде, Прехвало?
Та неће те моћи прежалити.
ПРЕХВАЛА:
О краљу ми ништа не говори.
Сад знаш што ћу, па гледај за чим си.
МИЛЕНА:
Бар дочекај док Пијена дође,
Он ће текар највише дознати.
ПРЕХВАЛА:
Чекај! чекај! да могу чекати
Неби ми се ни хтело бегати;
Зар ти мислиш, да је мени лако
Оставити ове миле дворе...
И не видит’ оног драгог лица...
(Заплаче се.)
Али морам! — А шта ће и Пијена
Више моћи о њему дознати
Нег толики други гласоноше?
Пак најпосле, ја ћу се прикрити
Тек за неко време: а кад души
Стара пуна врати ми се снага,
Ил' што дознам што ће ми ова врата
Ил’ отворит’ ил’ навек затворит’,
Јавићу вам где ћете ме наћи.
МИЛЕНА:
Но ако ти што јавит’ узимамо?
ПРЕХВАЛА:
И за тај ћу случај наредити.
МИЛЕНА:
Кад је тако, ради како мислиш
Да ће бити по све нас најбоље.
ПРЕХВАЛА:
Ал’ сећај се да си се заклела,
И помисли ком си се заклела!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.