Прехвала/14
| ←Први призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
Лељко изиђе из једне пећине на брегу.
ТОМИСЛАВ (опазивши га повуче се натраг.)
ЛЕЉКО (стане пред пећину и гледи на запад):
Падаш јарко у море сунашце!
Падај, падај! Сјутра ћеш у новој
Заблистати са неба јасности.
Твој гроб увек нов ти живот даје,
К’о што и ноћ дан дави и рађа:
Гроб човека гробом је довека,
И ноћ наша за други дан иезна!
(Мисли се.)
ТОМИСЛАВ (за себе):
Каква је то слика чудновата?
Је л’ то човек, или дух из горе?
Ил’ гроб дану свог житеља врати?
ЛЕЉКО (сиђе се с пећине):
Што му драго, само да ми јоште
Једну даду зору доживити
Да неправду видим у прашини
А правицу на златном престолу!
(Дође до једног седишта и седне.)
Већ ће двајест да буде година
Како с’ кријем у овој пећини
Мало дете, које сам чељусти
Грозне смрти онда одтргнуо,
Сад је човек: па до овог дана
Правда главе подићи не може:
Хоће ли се за два за три дана,
Које ми је јошт просто проживит',
Из прашине на престол подићи?
(Замисли се.)
ТОМИСЛАВ (за себе):
Канда сиева? И мора да сиева;
Амо гледи, а не опажа ме!
ЛЕЉКО:
Мене људи пророком називлу.
И често ми с' завеса развуче,
Што застире даљу и будућност
Многи живот свој ми лик указа
Пред очима духа окриљена:
А за судбу чеда краљевскога.
Које ми је за срдце прирастло,
Остаде ми око духа слепо;
Тама, која његов живот скрива,
Не даде се до сад разбистрити!
ТОМИСЛАВ:
То је дакле пророк Ђеревички!
ЛЕЉКО (скочи гледећи на страну од)
ТОМИСЛАВА:
Ха! ето га! Пуца помрчина...
У духу ми плаха муња севну –
Је л’ то дева, ил’ је анђ’о с неба?
Шта јој оно над главом вије се?
Круна?... Је ли круна?... Јест доиста!
О да би је уз њега понела!
Понет’ ће је!... Све се више спушта
Златна круна тој анђелској глави...
Све јаснија бива... сад ће... сад ће
На главу јој сести... Ху! — крвавом
Руком круну од себе одбаци!
(Ужаснут окрене се на страну к Томиславу, поћути подуже, па онда радостно.)
То је он! Ха! у руци отчину
Круну држи! Ох радости! Дакле
Добиће је!... (ужасавајући се) Но шта то сад бива?
Ноћ се хвата... Не помрчај сунце!...
Ћути грому!... Што урлаш, ветрино!
Натраг! Натраг, несрећни гавране! —
Ох, крв тече... кога мртвог видим? —
(Затвори очи руком.)
Нећу даље... одлази ми с ока!...
Та спуштај се ти копрено густа!
Нећу бледо то да видим лице!
Нећу да знам! Нећу! Нећу! Нећу!
(Спусти се малаксао на камен.)
ТОМАСЛАВ (приступи му):
Дођи к себи!... Отрашан сан те мори
Дрхћеш као на ветру тршчица...
Из образа сва ти крв побеже...
ЛЕЉКО (скине полагано руку с очију и погледи на
Томислава):
А шта тебе овамо доведе?
Баш данас... баш у овај час кобни!
ТОМИСЛАВ:
Ако си ти пророк Ђеревички,
Дошао сам теби да ми кажеш,
Што ми у живот стари усуд баци:
Је ли вредно даље корачати,
Ил’ да одмах с ове стене скочим
Суноврат у ову провалију.
ЛЕЉКО (устане полагано и гледавши га подуже):
Напред само, не убијај духа!
ТОМИСЛАВ:
Ох како ћу да га не убијам!
У груди ми живи огањ гори,
Висина ме чудесно привлачи,
Мрак не трпим, гинем за светлошћу,
А кад видим, ко сам и како сам,
Ништа друго већ да се убијем
Низко стојим, и ту ћу скончати;
Крила немам, у мраку сам рођен,
И ту ми је живит’ и умрети...
Нико... ништа... жив прах и пепео...
А кад умрем опет... прах и пеп’о!
ЛЕЉКО (метне му руку на раме проричући):
Мене слушај! Очи у висину!
Пут твој води на престол краљевски!
ТОМИСЛАВ:
Ха! ха! ха! ха! ваљда у сну, стриче!
О, то неће ружан санак бити!
Слушај само, како ми се лепо
У детињству једаред сневало.
Чиња ми се у дворови бијах,
У високих. и сјајних дворови,
Пуних злата и друге светлости,
И господе сјајне изабране.
За ручицу жена ме вођаше,
Ах! не жена. више него жена...
Ил' је вила, ил’ је анђ’о била...
Тако лепа, и сладка, и мила...
На меком јој крилу заспао сам,
На белом се њедру пробудио:
А она ме милостиво гледа,
Тако сладко, тако умиљато...
Ох и данас хоће да ми срдце
Од милине у недри препукне...
ЛЕЉКО:
Такав сан се свакому не снева.
ТОМИСЛАВ:
Је л' да лијеп, је л’ да сладак беше?
Један човек, немогу се више
На црте му лица споменути...
А дуго сам дуго памтио их...
Сви се пред њим дубоко клањаше,
На глави му златна круна бјаше,
На колени својих љуљ’о ме је,
Својим сином називао ме је...
ЛЕЉКО:
Златну круну оставио ти је...
ТОМИСЛАВ:
О да снови к’о муња одлећу!
Ни тај санак зоре не дочека,
Неста двора... неста моје виле...
Неста отца... нестаде господе...
О да с њима и мене нестаде!
ЛЕЉКО:
Ти си сада код рашког жупана?
ТОМИСЛАВ:
Јесам, ал’ ми тамо станка није!
ЛЕЉКО:
Тамо буди: жупана се држи!
Па утуби ове моје речи:
(Свечано.)
Ти ћеш круну краљевску понети.
(Пође к пећини, па онда застане, окрене се к Томиславу и удвојеном збиљом рекне по други пут.)
Ти ћеш круну краљевску понети!
(Оде лагано на пећину.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.
|