Претерана услуга
| Претерана услуга Писац: Бранислав Нушић |
Оснивање нове државе и сав њен живот, почетком прошлога века, развијао се на ускоме простору данашње престонице, око Саборне цркве па ка Варош-капији. Тај простор дуго је сачувао физиономију старога Београда, па ни данас још тамо нису избрисани сви трагови. Још постоји зграда прве поште, прве школе, прве државне штампарије, још двор кнегиње Љубице (данашњи Музеј савремене уметности) и још читава група старих кучица између Задарске улице и Косанчићевог венца.
Све до седамдесетих па и до осамдесетих година, она падина која се спушта ка Сави, почев од данашњега Топличиног венца, а нарочито онај стрми пад којим се кроз данашњи парк слазило на Варош-капију, била је начичкана типичним турским кућицама, од којих је и до данас погдекоја заостала скривена по оним уличицама које мрежају тај део вароши. То су биле обично двоспратне кућице од којих доњи спрат није имао прозора са улице, а на горњи се пело стрмим дрвеним степеницама као на какву звонару. Горњи спрат је био с лица истурен на улицу, ношен косим подупирачима, а над овим се стреја још даље истурала на улицу. Горњи спрат је имао најпре отворен доксат, у који је избијао степеник, и две-три собе са много малих прозора. Те кућице су биле некад кречене, али су зидови оронули и кроз леп се догледају зидни диреци, или их покрива лоза и зимзелен који се уз зидове пуза.
У томе крају, осветљеном са неколико фењера на великим одстојањима, развијао се и први ноћни живот старог Београда. Знамените су тада биле варош-капијске кафане: Сребрна кугла, Црногорац, Лука Вукаловић, Краљевић Марко, Грозд, Црни коњ, Мала Варош-капија, Златни топ и многе друге, од којих су се неке и до данас задржале.
Када је, 1872. године, Ђура Јакшић именован за коректора Државне штампарије, он је почео да свраћа у кафану код Луке Вукаловића, која му је била недалеко од канцеларије, те је бивало да је понео тамо и листове коректуре и прочитавао их уз чашу вина. Како је газда био врло предусретљив према Ђури, за којега је чуо да је списатељ, то је Ђура лако успео да у његовом тефтеру добије своју сопствену страну на којој је газда дебелом писаљком, коју је умакао у уста, записивао Ђурина дуговања. Та је околност код Ђуре, који је био вечито оскудан, учинила да се он потпуно одомаћио у тој кафани, те не само дању, већ би и ноћу радо залазио у њу. Ђура је, увек под шеширом, седео сам за столом, али се није бунио ако би му се придружио који од гостију из онога малога света који је посећивао кафану, јер господа су ретко у њу залазила. Најрадије би седео у друштву словослагача из Државне штампарије.
И због доброг вина, а више још због тога да би били у друштву са Ђуром, залазили су чешће и тадањи омладинци и младе поете код Вукаловића. Међу те је спадао и Драгомир Брзак, кој је тад носио поетску лептирасту машну, фризирао косу да му буде гргурава и писао стихове имитирајући Ђуру Јакшића.
Једном тако уочи Божића - Брзак ми је то доцније причао - сишли по вечери код Вукаловића он, Антоније Ковачевић, позоришни сликар, и Сушић, знаменити београдски певач-севдалија, који је доцније гостовао у "Сеоској лоли" на београдској позорници. Ово друштво младих људи прикључило се столу за којим је Ђура седео, срчући цигарету кроз кратку вишњеву муштиклу и поткрепљујући се вином. Ђура се срдачно обрадовао новоме друштву, јер је волео Сушићеву песму.
Биле су то оне узбудљиве године када су у Босни кресале већ искре из којих ће планути устанак. Ђура, сав зажарен родољубљем, говорио је са одушевљењем о устанку. Које тако распаљива тема разговора, које заношљива песма Сушићева, а све уз добро црно вино, учини да се ово друштво, под светлошћу мале петролејске лампе која је висила са тавана, задржа дубоко иза поноћи, а тада крете узбрдо, пртећи пред собом снег и придржавајући се плотова и зидова кућних.
То је био тегобан пут, узаћи од Варош-капије преко данашњега Топличинога венца до грбине којом се данас пружа Кнез-Михаилова улица. Било је ту брда и узбрдица, било је ту стрмих стаза, те је друштву загрејаном добрим црним вином тешко било корачати по снегу који је све то завејао. Тетурало се ипак некако и друштво је најзад успешно стигло до половине пута, тамо негде преко пута данашњега хотела Паласа. Ту су застали да предахну. Док је Ђура још увек говорио о устанку, Сушић обрати пажњу на један предмет који лежи у снегу пред једном од оних турских двоспратних кућица. Приђоше и остали ближе и уверише се да је то човек који се пијан скрхао ту и сем стењања није давао гласа од себе нити је на питања одговарао.
- Дигните га, дигните грешника! - рећи ће Ђура. И док они покушаваху да га дигну, чу се са горњега спрата, са отворенога прозора, женски глас:
- Јаој, несретник један, опет! Свако вече тако, свако вече!
- А ко је то? - запитаће Ковачевић.
- Мој несретник, мој муж. Ето, свако вече тако. Помозите му, тако вам бога, да се попне горе, промрзнуће!
Сентиментални и иначе, а разнежени и сами добрим црним вином, млади људи присташе, тим пре што их и сам Ђура подстаче:
- Ја не могу, него дедер ви, младићи, помозите жени!
Брзак, Ковачевић и Сушић понеше пијаницу који се ничему није противио. Био је то мучан посао носити пијана човека уз оне уске и стрме степенице, којима се по старим београдским кућама улазило на горњи спрат. Пијаница се оклембесио, а носиоци посрћу, ћушкају се, гурају, стењу и пењу, и опет слазе као да Сизифов камен узносе уз брдо. Ђура остао на улици, пуши и храбри омладину да истраје у своме племенитом предузећу.
Трајало је то боме пола сата, док једва некако успеше да онога несретника узнесу на доксат. Зауставише се ту да се одморе, а кроз једна одшкринута врата чу се глас оне жене што је малочаш на прозору нарицала. Она је била голишава, каква се дигла од спавања, па није могла изаћи пред туђинце.
- Хвала вам, браћо, добога вам хвала! Молим вас, унесите несретника тамо у ону собу, учините ми још толико!
Ови прегнуше још једанпут да до краја изврше племенито дело. Понеше онога у собу и сручише га у постељу па пођоше заморени низ степеник, праћени захвалношћу оне жене иза одшкринутих врата.
Тек што избише на улицу, тек што их Ђура нестрпљиво запита: "Свршисте ли посао?" а озго, кроз отворен прозор, проломи ноћну тишину крик женин:
- Јаој, побогу људи, па ово није мој муж!
- Него ко је? - одазваше се ови оздо.
- Ово је неко други. Кумим вас богом, дођите да га носите!
- Шта кажеш?! - згрануше се ови. - Таман посла!
- Носите га, људи, наићи ће мој муж, па... - цвили жена.
- Море, зар нам је мало било што смо га узнели, него сад још и да га скидамо! - вели јој Брзак.
- Па шта ћу ја с њим? - цвили жена.
- Шта ти бог да! - одмахнуше ови с улице и пођоше понајлак по снегу да се пењу уз брдо којим ће стићи на висину данашње Кнез-Михаилове улице.
Ето, тако је то некад било!