* * *


      

Пренејаки Лазо

Књигу пише Бановић Стеване,
Па је шаље цару господину:
„Дај ми, царе, јединицу Мару,
„За Лазара, јединога сина.“
Књигу штије царе господине, 5
Књигу штије, а на њу се смије,
Па дозива царицу госпођу:
„Ходи амо, мила госпо моја,
„Одер амо, да ти нешто кажем:
„Дај да дамо јединицу Мару 10
„За Лазара, за банова сина.“ —
„Ради, царе, што је теби драго.“
Књигу пише царе господине,
Па је шаље Бановић Стевану:
„Ој Бога ти Бановић Стеване! 15
„Купи свате, хајде рад ђевојке,
„Ти покупи хиљаду сватова,
„Од хиљаде мање ни једнога,
„Од хиљаде више ниједнога.“
Књигу даје сив соколу своме. 20
Кад је књига бану доходила,
Књигу штије Бановић Стеване,
А узива баницу госпођу:
„Одер амо, да ти нешто кажем,
„Каква ми је књига долeћела, 25
„Од онога цара честитога,
„Да ја купим хиљаду сватова,
„Од хиљаде више ниједнога,
„Од хиљаде мање ниједнога.“
Књигу пише Бановић Стеване, 30
Па је шаље у Пролог планину,
Баш на руке Мијату хајдуку:
„Хајдер мени у сватове пођи,
„И поведи шездесет хајдука;
„Бићеш, брате, мен кум код ђевојке, 35
„У неђељу, која прва дође.“
Купи бане кићене сватове,
Он покупи хиљаду сватова.
Отуд иде Мијате хајдуче,
И он носи крсташе барјаке; 40
За њим иде шездесет хајдука,
Све пјевају по два напоредо,
Отргују кратки џевердани,
Па дођоше пред банову кулу.
Искупи се хиљаду сватова, 45
Од хиљаде мање ниједнога,
Од хиљаде више ниједнога,
Пак одоше до царева двора,
Лијепо их је царе дочекао:
На двојицу по јалову овцу 50
И по једну по мезану[1] вина.
И ту јесу ноћцу преноћили;
Кад свануло и грануло сунце,
Подвикују млађени чауши:
„Азор јесмо, кићени сватови, 55
„Свати јесмо а за стање нисмо.“
Изведоше лијепу ђевојку,
Здраво јесу до дворова дошли;
Сви сватови коње одсједнули,
Не одсједа лијепа ђевојка, 60
Док не види суђеника свога.
Ал' излази баница госпођа,
Она носи Лазу у нарамку,
Баци њега њојзи у криоце,
Тад се Мара сунцу окренула, 65
Љуби Лазу у чело јуначко,
Мисли Мара, да јој је ђеверак.
Онда Мара коња одсједнула.
Кад је било доба на вјенчање,
Тад излази баница госпођа. 70
Обзире се прелијепа Мара,
Ђе је њезин млађан ђувеглија.
Кад ли иде баница госпођа,
Она носи Лазу у нарамку,
Па га меће на вјенчање с Маром. 75
Кад је било доба лијегати,
Понесоше пренејака Лазу.
Кад је било ноћи у поноћи,
Расплака се пренејаки Лазо,
Њему вади обадвије дојке, 80
Док је она утјешила Лазу.
Кад свануло и грануло сунце,
Узима је баница госпођа,
Па је вода по својих одаја,
Уведе је у своју одају, 85
Па је њојзи ђерђеф посадила.
Везе Мара пребијело платно,
Златном иглом и сребрном жицом;
Око ње се разиграва Лазо,
И иглу јој преломио Лазо, 90
Жицу јој је претргао Лазо.
Ражљути се прелијепа Мара,
Уд'ри Лазу по бијелу лицу,
Како га је лако ударила,
Два му бјела полетише зуба 95
И два млаза крви из образа.
Њој говори баница госпођа:
„Немој, Маро, моје срце драго!
„Ти причекај док нарасте Лазо.“
Ражљути се прелијепа Мара, 100
Па с удари пером у образе,
Од образа крви ухватила.
Понда пише листак књигу б'јелу,
Па је шаље своме родитељу:
„Родитељу, царе господине! 105
„Јал' ме удај, јал' ме себи води,
„Хоћу с' овде жива објесити;
„Нема Лази нег' седам година.“
Када књига цару доходила,
Књигу штије царе господине, 110
Књигу штије грозне сузе лије,
Па дозива царицу госпођу:
„Одер амо, да ти нешто кажем,
„Ево ми је књига долeћела,
„Од онога нашег пријатеља, 115
„И од наше прелијепе Маре:
„Нема Лази нег' седам година;
„Хоће с' она жива да објеси.“
Онда царе госпи говорио:
„Што ли ћемо, мила госпо моја?“ 120
Онда она њему говорила:
„Хоће теби требовати војске,
„Пиши књигу на кољену своме,
„Па је шаљи пријатељу своме,
„Нек ти шаље неколико војске, 125
„И пред њоме зета за индата.[2]
Хоће царе, једва дочекао,
Па га пише листак књигу б'јелу,
Па је шаље пријатељу своме:
„Пријатељу, Бановић Стевану! 130
„Дај дер мени неколико војске,
„И пред њиме зета за индата.“
Када бану књига долeћела,
Књигу гледа, грозне сузе лије,
Око њег' се Лазо заиграва, 135
Љуби њега у бијелу руку,
Пак је њега упитао Лазо:
„Родитељу Бановић Стеване!
„Какова је књига жалостива?“
„Прођи ме се, пренејаки Лазо, 140
„Ево ми је књига долeћела,
„Од твог таста, мога пријатеља,
„Да му купим неколико војске,
„И пред њима зета за индата;
„Ти с' не можеш о коњу држати, 145
„Ја камо ли војском управљати.“
Онда Лазо њему говорио:
„Јесам кадар управљати војском.“
Војску купи Бановић Стеване,
А пред њоме пренејаки Лазо. 150
Лијепо их бане благосива,
И л'јепо их бане сјетовао:
„Ви укрште по јелову грану,
„Задите је коњма за колане,
„Кад идете, да се зелените, 155
„Кад станете да се не видите;
„Ђе удpили, на мах и разбили,
„Ђе разбили, онђе и добили,
„Ђе добили, браћом разд'јелили.“
То рекоше, па се растадоше 160
И одоше преко горе црне;
Кад су били па крај горе црне,
Укршише по јелову грану,
Па зађеше коњма за колане,
Кад идоше, да се не виђоше, 165
Кад стадоше, да се зеленише.
У први су бојак ударили,
Ту при Лази добра срећа била:
Ђе с' уд'рише, онђе и добише,
Задобише девет тoвaр блага; 170
Три товара тасту оправио,
Три товара другом подјелио,
Три товара оцу оправио,
Па га иде цару честитоме;
Њега добро царе дочекао: 175
Храни њега јањећијем месом
И још поји вином и ракијом,
А и коња јечмом угруваним.
Ту је био за девет година.
Ђе су већи бојак већ зачели, 180
Свађе тамо Лазу оправили,
Не би л' Лазо изгубио главу;
Ал' долети војник из војнице:
„Бога теби царе господине!
„Шаљи Лазу бијеломе двору; 185
„Нејаки се Лазо помамио,
„Све он потрьо по војсци јунаке.“
Кад га дође пренејаки Лазо,
Пита њега царе господине:
„Би ли иша' своме б'јелом двору?—“ 190
„Би ја богме, мој бабајко стари;
„Нејаку сам ружу засадио,
„Али ми је повечула ружа,
„Али ми је обрезана ружа.“
Оде Лазо своме бјелом двору, 195
Кад, иред двором Бановић Стеване;
Њему Лазо Бога називао:
„Да си здраво, незнана делијо!—“
„Би ли с могло ноћца преноћити?
„Би л' ми било хљеба бијелога, 200
„И мом коњу јечма угрувана?—“
„Хајде на мах незнана делијо.“
Он га оде у бијелу кулу,
Па он сједе на меке душеке,
Па узима ситну тамбурицу, 205
Ситно куца танко попијева:
„Буздоване, слушаш ли ми нане?
„Буздоване, слушаш ли ми ћаке?
„Лијепо је благосовом поћи,
„П'онда срећно дому своме доћи.“ 210

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

  1. Мезна узима се као стара ока.
  2. за помоћника.

Извор

Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. 76-84.