Пред капијама Св. Петра/1

►

(Први сунчани зраци. У позадини, високо, диже се и трепти црвено-златна фасада. Уза њу преко смарагдових зидова башта превесиле се гране са зрелим плодовима јабука, наранача, лимунова, шипака, белог и руменог грожђа, док уз то висе и завесе ладолежа са снежним, плавим и пурпурним бронзама из којих провирују, где-где, мале кудраве и насмејане главе серафима. Оздо, из земље, уз коралне степенице, запаљене ватрама сунца, ступа пред фасаду Раја и куца на врата Нетко сух и дуг у извешталом фраку, кратких панталона до близу колена, те му се виде голи гњати. На ногама су му нануле.)

Нетко:
(Скида капу и виче)
Слава ти, и добро јутро, о капиџијо раја!
Љубим ти руке и скуте!
Теби долазим, ево, из југословенског краја
И очи упирем у те!

Талац сам и ја био, и бесом дивљим и холим,
И мене гриз'о је Шваба
Јер сам Србију вол'о, к'о што је и сад волим,
Без конта и есаба.

Па зашто ниси, џанум, и мени послати хтео
Један ћуп макар све плета?
Па да бих и ја рахат у ашчиници јео
Бурека и ћуфтéтâ!

Због апровизације сам бабине продао плоче,
И пусат и никшан деде...
Као наргила сад ми клокиња трбух, оче,
И јоклук једе ме, једе.

И мени једну, бива, двокатну кућу сагради,
С доксатом, то се већ знаде!
И моју целу башту јежевином огради,
Јер Јéка купус ми краде. -

И у те угурсуз Јеке, из твога азилског хлатка,
Са светих рајских међа,
Погоди једном стрелом онога клипана патка
Што смерне кокошке вређа...

Спреми ми пет-шест квинтала цукра и два-три арара
Кахве и масла доста!
И за пастрве вола, и једну јунђу хајвара,
Да имам за часног Поста!

Сву робу возом опреми и мухуром је назначи,
Јер може путем да штукне...
Али пре тога, оче, жељезницу оплачи,
Јер тукне, врло тукне...

Све поглаваре Југа позови себи лепо -
Нек једну учине тоур-у,
Па их повали доле и сваком удари слепо
Педесет и пет по туру.

И џеридлије наше, што се кољу к'о пексе,
Зовни на рајски јемек,
Па сваком по један добар приушак подај, нек' се
Тобе дозову, демек.

Пошљи ми са парасолом ауто, с два-три јарана
Да увек будем на путу,
И лиферујем ћириш браћи с Калимегдана
Да слепе нашу валуту...

И да се докотурам на Конференцију Мира,
Па, побратиме врли,
Једним глоговим коцем да мазнем тога вампира
Што ноктима нас грли...

Но најпре Илија свети нек' с топовима сврне
Мало у наше сфере,
И спали по хотелима гамади хордије црне
И с њима хотелијере.

Го сам као шишана.
једну ми доламу скроји,
И једно сваљај ми ћебе - - -

Св. Петар:
(Отвори прозор више рајских капија и промоли главу.)
Ма. ко се то криви? (Окрене се анђелима)
Децо! Где су ти ђозлуци моји?
(Један му анђео донесе наочари и стави му их на нос
и СВ. Петар опет промоли главу и гледа.)
А! Ти си вагабунду!
Па који враг шаље тебе?

Хоћеш да ти ја зидам кућу за своје банкноте
И да тражим хајвара?
Вуци се, гурбете један, јер зло ће бити по те
Мога ми џефердара!

Сабахиле си дош'о и као квочка са смета
Квочеш, криво ти на рај!
сам трчи, њуши и тражи бурека и ћуфтета
И за свој трбух се старај.

Мислиш ли: Ја сам ћехаја Југославије, је ли,
Где би сви ваши џамбаси
С дернека и ћепењака министри бити хтели
Са бритвом о кајаси?!

За главарима вашим, будало једна, крени
И њине учи занате,
Па ћеш имати кућа и бити свуда на цени,
И орден сковаће за те...

Ја да ти хизмет чиним и да беслеишем тебе!
К'о да сам фабрика нека,
Где за те чекрци зврче, и где те долама и ћебе
И шофер с аутом чека!

Јолпазе! Шта ме се тичу Конференције Мира!
Та то су тенџере старе,
Где оне безбрке газде Индије и Мисира
За себе пихтије баре...

(Стиска нос)

Пи! Како земља ћухне задахом гњилих дела.
К'о Аугијина стаја!
Тако да рубац на носу држе столећа цела
Све моје душе Раја...

Па и ти ћухнеш и хоћеш да ти се старам за Јеку.
За патка, масло и вола?!
Још таку дрскост никад ја не чух у свом веку.
Апостолског ми стола!

(Баца му озго једне старе доколенице од белог сукна)

Ето ти тозлука тијех! Баш су за твојих гњата -
Поклањам ти их радо!
И на ти маријаш један (баци му маријаш) па одмах испред врата
Торњај се стара кладо!

(Срдито затвори прозор. Из ладолежа анђели се смеју и гледају како Нетко безбрк силази и тапка у нанулама низ степенице и оборене главе, рондајући, држи под пазухом доколенице.)

Мостар, 1919.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.