Предговор (Од сна до запада)
Tоком XVIII и XIX века, у Банату, било }е неколико значајних етнографа који су, внше из ентузијазма и љубави према родноме крају него из научних побуда, сакупљали народне умотворине. Када данас погледамо збир њиховог рада: неколико збирки народних приповедака и народних песама, осетићемо недостатак стручности и систематског записивања, јер су се бележења народних умотворина прихватали писмени ратари и трговци, недовољно припремљени за тако сложени посао, или пак састављачи рукописних песмарица који су записивали песме само за себе. Ово тврђење се нипошто не односи на Тихомира Остојића, Светозара Бајића, Пају Телечког и Владана Арсенијевића, који су већи део живота посветили зналачком бележењу и проучавању народних умотворина у Банату. И поред њиховог значајног доприноса на пољу фолклористичког изучавања, ни до данас немамо потнуну и приступачну слику развојног пута народног песннштва на територији Баната тим пре што се и данас многи њиховн рукописи налазе необјављенн по архивима широм Србије. За пример нека нам послужи збирка Тихомира Остојића, настала 1893 год. Обредне Народне песме са нотама из Баната, која се и данас налази необјављена у Историјском Архиву САНУ (Етнографска збирка бр. 628). Од 105 песама колико збирка садржи, свет је угледало само 17 песама које је Т. Остојић објавио у Караџићу за 1900. годину.
Нешто другачију судбину доживеле су песме објављене у овој књизи. Оне су читавих сто година остале необјављене у рукописној заоставштини Владана Арсенијевића, расутој на разноврсном етнографском материјалу у Етнографској збирци Историјског архива САНУ.
Пошто се Арсенијевић бавио целог живота састављањем у нас јединственог јестаственичког речннка и прикупљањем и исписивањем речничке грађе, по чему је највише и
познат, једино интересовање наше научне јавности после његове смрти (1900 год.) било је управљено на Арсенијевићев заостали
речнички материјал који је нзносио 500.000 обрађених речничких јединица. У предговору академијиног Речника, (Београд 1959), Александар Белић са разлогом напомиње да Арсенијевићева речничка збирка представља највећу збирку приватних лица коју је икада Академија добила.
После Арсенијевићеве смрти, поред речничке збирке, Академији је припала и целокупна његова рукописна заоставштина која се састојала од више рукописних збирки народних песама, приповедака, народних игара, загонетки, питалица, басми, и других народних умотворина као и Арсенијевићевог дневника из гимназијских дана. Док се за сваки листић Арсенијевићеве речничке грађе, која је до 1957 год. скоро целости прешла у руке Института за језик, зна да је припадао Арсенијевићу остали његови записи воде се до данас као етнографски материјал примљен од непознатих сакупљача.
Постоји вероватноћа да је добар део рукописа Арсенијевић послао Академији доста раније него што је основан Етнографски одбор, заједно са делом речничке грађе коју је лично доставио Ђури Даничићу, крунишући, на тај начин, њихову дуго годишњу сарадњу и пријатељство, тим пре што се већина Арсенијевићевих збирки описују и помињу у инвентарском извештају етнографског одбора као затечен етнографски материјал коме се не зна порекло.
Расутост Арсенијевићевих хартија по Историјском архиву отежало је њихово успешно повезивање до данашњег дана. Срећом, у свом дневнику, Арсенијевић је записао почетне стихове из својих аутентично забележених збирки песама чији се редослед потпуно слаже са редоследом песама у рукописним збиркама. Исто тако, у дневнику поменуте народне игре и приповедке нашли смо у целости у једном Арсенијевићевом рукопису заједно са речничком грађом која, неким чудом, није преузета од стране Института за језик.
Истоветна обрада речи у речничкој грађи у Институту за језик за коју се извесно зна да припада В. Арсенијевићу, исти рукопис, љубичасто мастило и хартија којима су начињени дневник и остали етнографски материјал, недвосмислено говоре у прилог тези да низ рукописа од „непозиатих сакупљача" у Етнографској збирци САНУ припадају Арсенијевићу, поготову што се испод песама које је Арсенијевић забележио у раној младости и које помиње у свом дневнику као ђак новосадске реалке (1863— 1865), налазе примедбе које показју да се песме већином записане у Арсенијевићевом родном селу, Делиблату, и околини или да их је Арсенијевић преписао из рукописних песмарица насталих на територији банатске војничке границе.
Ова књига треба да упозна данашњег читаоца са неправдом коју су великом лексикографу нанели историја и време и да покаже да се поред рада на речнику, бар у младости, В. Арсенијевић предано бавио и аутентичним бележењима народних умотворина као и да нам је, за боље упознавање одређеног тренутка у развоју банатске народне поезије, оставио драгоцене записе. Захваљујући њему, данас имамо јаснију представу о томе какве су се песме певале у банатским шоровима; У којој мери је на њихово обликовање утицала како нова средина тако и песме научене на вандровкама но Немачкој и Мађарскоц колико је у њима остало од предања из постојбине, оно што )е досељенике као Србе кроз столећа битно разликовало и спасавало од етничких претапања - оно пренесено за Чарнојевићем у вечите ратничке и носталгичне сеобе.
Песме које је Арсенијевић забележио или исписао из граничарских рукописних песмарица, јасно указују да се, када је реч о војвођанској народној поезији, не сме занемарити значајан појас војне границе, да је важно праћење њеног ширења на исток, све до Баната, сагласно потискивању и опадању турске силе, јер војна граница представља посебну средину која се разликује од осталих српских крајева у Војводини као и оних у старој Србији.
Граничари су војници-ратари без дома и земље, стално су у покрету као чете ћесарске. Гдегод оду, чека их бесплатна земља, читава села за њих су расељавана. Они гину за Аустрију на разним бојиштима Европе, а њихове жене, никако случајно у тужбалицама о њиховој смрти, свако бојиште замењују Косовом. Онн и поред дугих векова остају н даље загледани преко Дунава у тамну и драгу им Србију.
Рукописне песмарице, зборници песама у којима су граничари исписивали за себе најлепше песме, представљају најпотпунију слику граничарске поезије, онога што боли и радује вечите ратнике - слику одређеног развојног тренутка народне поезије, отргнуту од промена.
Већина песама из ове књиге потичу из таквих песмарица, али из времена када се граничари све мање селе н када већ ушоравају њихова насеља. Професор Владан Арсенијевић добио је од баваништанке Милке Ивачковић две такве песмарице и као заљубљеник у народно стваралаштво, преписао је из њнх 1868 год. десет песама, док се за бар још толико то исто може слободно тврдити.
Примедба испод песме бр. 9: „Песме као што је ова слушао сам више, види се да су их солдати спевали..., јосно говори да је и у доба исписивања ових песама В. Арсенијевићу била доступна, у усменом преношењу, незнатно измењена граничарска поезија. Песме које је Арсенијевић аутентично записао од певача у Банату не разликују се од оних за које напомиње да их је преписао из рукописних песмарица. Њих карактерише отмен стил изражавања, препун сложених стилских фигура и реченичких обрта, склоност ка слику, разноврсност метра, као и недостатак осећаја за епски тон десетерца.
Испод многих песама, Арсенијевић напомиње: „Тешко да ће бити народна!" и тако, већ тада, поставља проблем разликовања више токова поетског испољавања у Војводини. Пошто ова збирка садржи песме које по свему припадају такозваној грађанској лирици као и граничарске и народне песме, мислим да је ово погодан моменат да се објасни потреба њиховог заједничког објављивања, баш када је у питању представљање народне поезије у Војводини.
Од тренугка када је Вјк Караџић фармалистички оделио поезију калфа и трговаца од народне, до данас, није јасно сагледана разлика између народне и грађанске поезије. Извесно се само зна да се у свнм песмарицама насталим у Војводини, као у песмарицама које је имао В. Арсенијевнћ, налазе и градске песме и оне „праве" народне са патријахалним заром смерности, испреплетане и неодвојиве како због мећусобних утицаја тако и тренутку састављача песмарице који их прихвата, у одрећеном тренутку, за своју поезију.
Приликом разликовања грађанске лирике од народне поезије, увек је запостављана чињеница да је Војводина другачија средина, да су панонски градови, уствари, већа села у којима трговци, занатлије и сељаци живе кућа до куће, да ту није могуће повући границу између непатворене народне поезије и грађанске лирике из простог разлога што оне као јасно издвојене целине не постоје.
Неспоразум је настао због неразликовања трећег тока народне поезије у Војводини: граничарске поезије, која постоји са свим својим поетским захтевима и законитостима од првих борби шајкаша са Турцима.
Граничари сваког месеца одлазе у градове на ратаичке турнире принуђени су да се носе отмено, да се учтиво обраћају женама и претпостављенима по правилима војничког реда и градског бонтона; они су већином писмени и владају немачким и мађарским језиком, јер им је неопходно као „гренатирима" ћесарске војске.
Граничарска поезија је, од првих тренутака свог настајања и грађанска лирика а, у исти мах, то је и поезија српског народа у широком појасу границе,која се лако и брзо преноси до Сент Андреје и још севернијих српских оаза у Угарској. Сачуване песмарице из XVIII и XIX века, било да су настале у Будимпешти (песмаоица коју је пронашао Иштван Пот) било у Баваништу (Песмарице Милке Ивачковић), настале су на исти начан и састоје се од сличних песама. У њима срећемо карактеристичне мотиве и одређене кругове песама које су заједнички јединственој војвођанској народној поезији.
Узевши у обзир сажимање три основна тока народне поезије у Војводини, њихову испреплетаност и неразлучивост, састављач није желео да се поведе за данашњим псеудоподелама ксје стриктно разликују грађанску лирику од народне поезије већ је из Арсенијевићеве рукописне заоставштине равномерно представио и граничаоске и грађанске и народне песме, држећи се само критеријима уметннчке вредности и функционалног значења песама у структури читаве збирке.
Дужина епских песама која би реметила лирски ток ове мале збирке, њихова незнатна вредност као и чињеница да су то најчешће само мање успеле варијанте раније већ публикованих песама, руководили су састављача да изостави све епске песме из Арсенијевићевих збирки и круг песама о Краљевићу Марку.
У жељи да збирка представља избор песама које су извесно записане на територији банатске границе, занемарено је више стотина песама које је Арсенијевић забележио у Приједору или у Горњој Крајини, приликом вишегодишњег рада у учитељској школи у Горњем Карловцу, као и песме које су му слали сарадници из Војводине и старе Србије. Зато, састављач унапред прихвата примедбу да није адекватно представио целокупан сакупљачки напор и записивачке методе В. Арсенијевића, уз напомену да је Арсенијевић записао и низ изванредних народних приповедака, поскочица и сокачких песама које по уметничкој вредности исто заслужују да буду објављене, али које би на овако ограниченом простсру нарушиле компактност збирке.
Састављачева жеља била је да из многобројних Арсенијевићевих рукописних збнрки окупи само лирске народне песме и, на тај начин, прнближи данашњем читаоцу народну лирику банатске војне границе, онакву каква се певала и записивала по песмарицама љубитеља поезије у првој половнни XIX. века.