ПРВИ ЗАГРЉАЈ
Загрљена лепотом, и умна,
Бледа као туга, месечина,
Израза божанства разумна
И дубоког као помрчина,
С крилима полутаме,
Крај клавира
Седи и свира
Комаде осаме.
Свирала је несрећу сонета
И свих срдаца куцала што су икада,
И свих срдаца којима планета
Љубављу сијала није никада.
Свирала је: венац снова,
И висине,
Немир срца и маглине,
Што поничу из болова
Од колевки до гробова
Свију душа и векова.
А из венца, а из снова,
Мелодија и звукова
Забрујаше песме цвећа,
Песме сунца и облака
И анђела и јунака
И младости и пролећа:
То је била песма страха
И падања и уздаха.
То је била песма јака,
Клик орлова, цвркут шева:
И у нама све запева,
Све запева, све заплака.
А из цвећа, а из снова,
Мелодије и звукова
Оживеше земље, мора,
Цвет непознат белих гора,
Ново небо, страни врти,
Стара љубав, млада нада,
Коло мисли, игра јадâ,
Замисао глуве смрти.
Свирала је. И таласи звука
Продираху тамом и животом:
Пробуди се свет рођених мука
И болова; потом
Душе наше
Заплакаше
За срећом сиротом.
Душе наше
Заплакаше
И плакаше.
Да ли дуго? За век цео?
За рођење? Покров бео? —
Нисмо знали.
Нисмо знали
Из те слике
Са очима пуним сјаја,
Пуним суза и музике,
Ни када смо, када пали
Сред великог загрљаја.
