Прва суза

Чим дође недеља или други који празничан дан, после ручка, за време највеће врелине и жеге, скупе се жене и девојке, и испод великих капија у хладу седе и разговарају се. Деца гологлава, боса, само у кошуљи, обарају каменицама зреле дудиње и трешње које виси преко зидова на улици. У двориштима поливеним водом, испод дудова и лозинака*, на асурама лешкарају старији луди. Сунце греје и све пржи. Осећа се омарина и велика жега. Ниоткуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно. Само покаткад заћарлија ветрић са Пљачковице и Крстиловице, доносећи свежине и мириса са зелене и шумне Ћошке. Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком, а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари.

И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије. Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га. Жене, девојке и луди, све се то на њ смеши, зивка га и дира. А он код сваког застане, даје му цвећа, којим је увек закићен, једнако смејући се и гледајући мило, тихо и понизно.

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“

А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен. Имао је велику, дугуљасту главу са меснатим ћошкастим лицем, дебелим устима и сивим, округлим, без израза очима, јак врат са кратким, напрегнутим жилама. Беше кратких руку, дебелих ногу са врло великим, пуним, стопалама... Кад иде он се клати, нија на једну страну, маше рукама, те изгледа да му је лева нога краћа од десне. Па те његове сиве, готово блесасте очи, доња посувраћена усна, струља и улепљена коса, све је То изгледало гломазно, неспретно, тромо и дивље! Требало га је само видети, кад нешто подиже или вуче каква натоварена кола, а на лицу му се не види ни трага од каквог напрегнућа, умора или неугодности.

Иш’о је у исцепаним чакширама, које беху искрпљене белим концима; у масним, прљавим минтанима; опасан с неколико појасева; на ногама свињски опанци из којих стрчаше навек слама место обојака.

Увек накриви шајкачу на десно око тако, да му се оно и не види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне
песме, али све на један глас. А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос.

Ни на једном месту није се задржавао. Ишао је од куће до куће по махали. Свакоме по нешто уради, помогне или штогод начини. Једноме исцепа дрва, другоме полије башту, трећем очисти шталу и истимари коња и волове. И то све певајући, клатећи се, полако, једнолико и смешећи се оним својим широким, отвореним и празним осмехом.

И тако је проводио дане. Свакога је слушао и сваки га је хранио, давао му стара одела и штале или кујне у којима је спавао. Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне:

— Димитријо!

— Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на крај махале. И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило и понизно у онога који га зове.

Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи. Али све му је испадало наопако и чинило га смешним. Тако, ујутру, пошто се умије и прекрсти, почео би да се облачи. Опасао би се, стег’о јаким кајишем појасеве и чакшире, ушио би минтане, и наквасив косу водом он је руком углади и потапка. Али чим пође, крочи, руком мане, све се то раскопча, расклимата и одвеже. Узице му се одвежу и бију га по ногама, из опанака почне да испада слама, чакшире му се смакну, јелеци, минтани све се то разлелуја,... појаси се откаче и вуку за њим те дижу прашину... Само шајкача и коса остаје онако како их намести.

А и други су га накарађивали. Узму па му пола главе обрију, уцрне га чађу или другом којом бојом, прикаче му остраг неку крпу, реп од животиње, или нешто друго. А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп.

Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини. По неки узме, па кад он, уз зид, на улици, лежи и сунча се, овај му само подвикне: — Диж’ се!

Он устане и помакне се са тог места па легне на друго. Овај га и са тог места отера. И тако га муче по читав сахат. Или узме па стане да га туче. Он ћути, трпи, и кад га овај пусти, Димитрија се повлачи, чеше и гледајући га мило и понизно — смеје се.

Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем. Кад пукне пролеће, замирише зеленило, њега нестане. Дрвари га тад виђају по планинама где се пентра по гудурама и осојима тражећи љубичице и кукурека. Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака.

Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како. до шеснајесте године није се знало којима највише долази, али кад узе седамнајесту тад поче чешће попи долазити. Најзад попа, у споразуму са виђенијим људима из комшилука, договори се, те му одреди као неку плату, којом му се куповаше одело. Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду. Од тада сваки ко га сретне, заустави га, и, смејући се, пита:

— Је ли Димитријо?

— А? — промуцао би он. Али то а не беше чисто, већ нека средина између а и и.

— Зар истина, да ти волиш Тоду?

Димитрија би га погледао забленуто, па би брзо оборио главу и побег’о.

А и сам попа томе се слатко смејао. Кад је добре воље он га зовне, па, шалећи се, обећава му, да ће, ако буде вредан и тако леп, узети га за зета; попадија пак да ће му тад дати свилену кошуљу и гаће. И по некад сама Тода дође до њега, метне му своју ручицу на раме, и смешећи се, пита га:

— Волиш ли ме?

А он сиромах муца и крије поглед од ње.

— Кажи, или сад ћу да се наљутим? — вели му она мргодећи се и окрећући се тобож љутито од њега.

Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори:

— Оволи-и-ко! — И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли.

Шири руке, гледа је нетремице и нија се.

— Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш, а ти одмах да се ошишаш и обријеш. Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети.

Он оде до бербера, каже му, шта му је Тода наручила, овај га тад узме и накаради. Кад буде готов, Димитрија гологлав, онако накарађен, скачући с једне на другу ногу, враћа се Тоди и показује јој своју накарађено ошишану главу.

И свако јутро, пре изласка сунца устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове. Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и чешљању. Она се није њега стидела. За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ.

А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње, нежно, мало и вито. Беше округла и светла лица са с ниским, мало испупченим челом. Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне, припијене уши. Уста јој беху мала и танка, к’о парицом прорезана, очи светле, тихе и чисте...

А још кад се боље загледа она нежност и финоћа беле и провидне јој коже; оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина, љупкост и драж, што се показиваше при сваком њеном покрету. Човеку, кад је види, нехотице задрхти душа, груд омекша и чисто осети неки тих, благ мирис што га задахне пред њеном појавом. Ма да беше тек у шеснајестој години, ипак се јављаху просиоци. Попа их избираше. Тода справљаше дарове, а попадија гледаше и посматраше куће, фамилије и свекрве оних момака који се јављаху за Тоду. А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је:

— Тодо?

— Шта је, Димитријо?

— Оно, знаш... ’оћеш да се удаш?

— Хоћу!

— А кога ћеш? — пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех. Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу.

— Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли?

— ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш?

— Те још како Димитријо! Тада, кад се удам, купићу ти нове чакшире, минтан, шајкачу и црвене опанке...

— Еј, еј! — Кличе он, и сав радостан истрчи на улицу, па свакоме кога нађе прича: шта ће му Тода купити, кад се уда.

* * *

— И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, а сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити. Родбина, комшије, познаници, долазе они сваког дана и доносе поклоне, дарове и помажу. Мушки иду под вајате, хладњаке и ту пију и веселе се; а женске у кућу код Тоде н попадије, те им помажу да што пре и лепше наспремају дарове. Попа, човек висок, кошчат, широка лица и уста, обуко нову, за сад начињену мантију, па се само шета, смешка, надгледа и дочекује госте. Преко његова космата лица просуло се смешење те изгледа да сваки живац и влас трепти. Око широких, развучених уста лепрша се поносан осмех, а проседу, чак до очију, браду сваког часа глади својом коштуњавом, са пожутелим прстима од дувана, руком. Глади је и развлачи, одвајајући влас од влас... Бубањ бије, зурла јечи те се чује чак иза вароши. Насред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и котлови јела; из баште, све утапкане ради игре, чује се прасак лозинке и цврчање печених јагањаца; из подрума допире звекет чаша, оканица и точење пића; по дворишту се витлају и преврћу деца; а око кујне, згурени уз зид, начетали се просјаци и остали гладан свет... Димитрија обуко ново одело, (ма да га је попа грдио па хтео и да бије за то) закитио се цвећем, чак и перуником, па сав црвен, ознојен од силна рада, трчи, смеје се и пева колико га глас држи.

У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило. И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше. Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се и сваког је часа трчкарао час ка Тоди, час међу госте...

Али кад у зору почеше другарице облачити Тоду у невестинско одело и плетући јој дуге, замршене, бујне косе и певајући ону тужну песму:

Да ли те је жалба за твоју мајку,
За твоју мајку, за твога татка?

И кад он, Димитрија, чу Тодино силно јецање, плач свију жена па чак кијање попино, њему се нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно:

— „Да ли те је жалба...“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће.

Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду изведоше онако лепу, милу и уздрхтану. Она иђаше полако, смерно и тужно. Одмах иза ње беше Димитрија и исправљаше јој боре на венчаној, белој хаљини. Узалуд га жене и девојке гураху и грђаху да не иде за њом, он се никако не одвајаше. Тек кад се Тода окрену и боно смешећи се ману му руком, он се тад одвоји од ње гледајући је зачуђено и пренеражено. После венчања опет је било весеља. Јело се, пило, просипало до миле воље. Али тек у ноћ настаде права свадба. Димитрија се опет опи. Па још кад га Тода дарова новом кошуљом, а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће.

И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола.

— Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми!

А Димитрија се згрнуо па ништа не разуме. Одједном се окрену и брзо отрча Тоди. Тода беше усред другарица и рођака. Све се праштаху и плакаху заједно с њом. Попадија је загрлила па је љуби у њене свеже обрашчиће, у врела, влажна усташца. Димитрија уђе и стаде пред Тодом.

— Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач.

Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га нешто око слепих очију. Отпоче се чешати.

Остале жене узеше га грдити.

— Говори, што си зинуо соме?

Он једнако ћути.

Тода му приступи ближе и упита га благо.

— Кажи, Димитријо, кажи ти твојој Тоди!

— ’Ће идеш? — рече он с муком и погледа упитно по осталима.

— ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти...

— Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати.

— ’Ће иде? — промуца он. Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту.

Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада. Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по телу, ногама, леђима, око главе и по коси нешто сврби, голица и струже. Он се поче чешати. Али то чешање беше грчевито, са стиснутим прстима. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече. И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу. Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено ридање осталих... и... и... — кола одзврјаше! Димитрија се стресе, стисну главу и скочи па полете за колима на улицу.

— Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само ману руком и истрча...

Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка. Сунце је сијало, околина, баште, виногради, брежуљци и простране, дуваном засађене њиве,
све се је то зеленило и мирисало. У чистом, сувом ваздуху осећаше се она свежина и драж што влада у летње дане пре жеге.

Кола су ишла полако, Димитрија је за њима трчао да их стигне. Али, да ли страх, узневереност, забезекнутост или нешто друго? тек он осети умор. Зној га поче пробијати и његово црвено, меснато лице поднаду се. Усплахирен, растресен, отворених уста и избечених очију, он је трчао, клатио се и батргао. Сунце му грејаше баш у лице, а капа му пала, те се струља, мрка коса осветљена лелуја ше. Појаси му се распасали; опанак спао па га удара по нози и саплиће; чакшире му се смакле, минтани разлелујали те се виђаху црвене, космате, никад не опране, груди. Кола су ишла. Он им се поче приближавати. Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран, наслонила се на мужа, а овај је обухватио и пригрлио руком... Сунце је сијало, чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењивајући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака, свога га обузимаше и лепљаше се по његовом, крвљу и знојем, умрљаном лицу. Почеше и мушице налетати на лице, крв и прашину, он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас налик на кркљање. Одједном кола почеше брзо силазити низ пут, Димитрија се стресе, полете за њима, али му се ноге укочише, и он се поче бесно издизати, батргати и махати рукама и ногама... Хтеде да виче, али га глас издаде. Кола се одмицаху и умало да се изгубе. Димитрија напреже сву своју снагу и крикну:

— Аууу!... — Крик беше ужасан. Тода га чу, осврну се, позна га и заустави кола.

И падајући, ваљајући се, дође до њих. Сав упрљан, раздрљан, крвав, силно дахћући, наслони се на кола, и дрхћући целом снагом, убезекнут наднесе се, зину и упре у Тоду широк, блесаст поглед. Тода, дигнув руке, тргла се, укочила и гледа га уплашено.

— Шта је, црни Димитријо?

— А-а-а... — кркља он и тресе се.

Њој се сажали кад га виде таквог. Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи. Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих је била силна јара... Брисаше она ону крв, прашину и зној а све му се ближе и ближе примицаше.

— Кажи, кажи зашто си такав? — пита га она.

А он само дрхти, уноси се у њу и пружа јој час леви, час десни образ да их она чисти. Једнако дахће и гледа је широким погледом у коме беше срећа и вечита, ропска понизност.

— Кажи, Димитријо? — пита га она болећиво и благо.

— Да те... видим!... — промуца он.

— Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На! — И поднесе му своје лепо, чисто лице тако близу, да он осети додир њене косе са чела. Димитрија устрепта и зажмури. Одједном се његово лице преобрази. Мишићи око јагодица, доња усна, подбрадак, све то задрхта и устрепта.

— Тодо! — шану он.

— Их, та доста! — чу се оштар, пун гнушања глас њена мужа који се, намрштен, чисто зазирући од његова гадна изгледа, окрену косо и не гледећи га, баци му динар.

— На! Па сад! — марш! — Викну он и ошину коње тако силно да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе.

— Не, госпо... о...! — Јекну Димитрија падајући.

Кола се учас изгубише, а Димитрија остаде на путу. Сунце га је пекло, мушице налетале на њ а он се није ни мицао. У истом положају, у коме беше и пао, лежао је он тако не дајући никаква знака о себи. Само на његовом црвеном, меснатом лицу, спрам сунца, испод ока, ко зрно грашка, сијала је — прва суза.