Прва бразда

Прва бразда Писац: Милован Глишић

Уврх села Велике Врбнице, чак горе - већ под планином Вратарном - види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице. То је кућа удовице Мионе.

Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре.
И сад се причају приче о Сибиновом јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбици, свак ће рећи: „Бог да га прости!...“

Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седам година.

Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе.

Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове...

Миони се све чинило - доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!...

Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној - да јој помогне штогод.

Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко.

Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси:
- Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи накрај с том дечицом!... Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадиш... Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу?...

- Не могу, дешо! - одговорила би му Миона уздахнувши.
- Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти и лакше и рахатније...
- Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први пут ватре огрејала?... Шта би рекла после својој деци кад би ме запитали: "Чија је, нано, она кућа што је зарасла у коров и зову, те нико не сме ни дању у њу ући?... " Кад бих тако учинила, мене би сапрео онај хлеб и со, што сам појела у овој кући с покојним Сибином!... Сачувај, боже!... Никад, дешо, никад!...

Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев.

Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском - што већ не може да савлада слаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори:

Хвала вам! Где је било теже ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!...

Пролазила година по година.
Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла. Огњан узео петнаесту годину. Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио - неће у подне, кад се врати кући, остати без ручка. Душанка се брине о том, као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси... Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце и да истера овце на попас. Вајдица је и од њега.

Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа.

- Тићи моји лепи!... - шапутала би често, уздахнувши. - Боже јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја!...

Добар је бог. Он је саслушао ову усрдну молитву самохране удовице.
Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле. Само једно им беше за чудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали.

И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси:
- Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала...
- А шта то, дешо? - упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено.
- Што оно дете не остави код куће, да ти барем штогод помогне? Толики имућнији и задружнији људи, па нису кадри одвојити своје деце... Ти си ионако сирота и мученица, па...

- Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! - одговори Миона и заплами се мало у образу. - Покојни Сибин, Бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу... Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се помучим још неко време...

- Оно јест, снахо - поче стари Јездимир. - Све је то лепо и красно: али, опет, ти си, ето, сама у кући, па ти је заувар макар и мала помоћ и олакшица...
- Та Огњан ће ми сад о Петровудне изучити и остати код куће... Ако бог да здравља, даћу одмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију!... - одговори Миона тако поуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи. Прозборише још две-три о другим стварима, па се дигоше и одоше.
Муж жена! - рече чича Јездимир полако, пошто одмакоше од куће Мионине.

Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар игра голим гранама високих букава - пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само, онај на Сухоме рудишту не хаје за бели ветар: он ће се расплинути тек после - кад припеку јунске врућине.

На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве, попевајући и надајући се доброј години.
Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина.
Она је одржала своју реч. Огњан је о Петровудне довршио четврти разред, а Сенадин је одмах по Преображењу пошао у први.
Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па све некуд жури.
- Куд ћеш ти, Душанка?
- Енеде! Зар и ти дође!... - одговори Душанка готово као и збуњена. - Баш добро, да не остане кућа сама... Ето, ја пошла тамо до брала...
- Е? А где је он?
- На њиви тамо иза лаза... Рече да му однесем ручак.
- А зар неће доћи кући да руча?
- Неће.
- А што?
- Отишао је с воловима и ралом...
- Е! - чисто ускликну Миона. - Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети...

- Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда...
- Шта, чедо?
- Рекао ми брале да ти не кажем одмах. „Хоћу“, вели, „да обрадујем нану...“
- O, Бог ми га обрадовао!... Нисам ја, дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла... Ех, баш ти не ваља посао – што ми одмах не каза! Видиш ти њега!... Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!... А је ли отишао одавно?...

- Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву... Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно.
Душанка оста пред кућом – гледећи чисто зачуђено за својом мајком.

Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице.

Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати... кад ето ти му мајке.
- Нуто мога маторца како ми ради!...- кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана.
Огњан се мало изненади.
- Па срећан ти рад, домаћине мој! - настави Миона. - Гле, гле! Како је то красна браздица, па како је дубока!... O, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој!... Дела, ево... ево, сеја ти спремила и ручак...

Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи:

- Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио!

И сузе јој грунуше.
- Шта ти је, нано? - рече Огњан седнувши. - Ти плачеш?
- Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми – гладан си, знам... Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији... Да знаш како учитељ хвали Сенадина!...

- Седи и ти, нано, да ручамо заједно – рече Огњан ломећи и њој парче погачице.
- Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека - одговори Миона стојећи и као дворећи сина. - Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!... Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати...

- Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка... А ја мислим - шали се, враг један!...
И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се.
Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме.

Миона га опет нуди.
Поче да ћерета с њиме као дете... све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве - само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је брашно од старога жита.

- Само ако добро роди - рече Огњан. - Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша... Жито се готово свакад изглавнича...
- O, родиће, сине!... Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није било ни главнице ни љуља... Видећеш ти како ће ту бити добра пшеница!...

Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове...
Миона стоји и гледи сина како као петлић поскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка.

Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто!
Прибра торбицу, па пође полако кући.
Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је - кад је узорао чак и трећу бразду!...

Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се - и смеје јој се. Не зна ни сама зашто... Мало, па тек прозбори онако сама: „Та ред је једном да и мене Бог обрадује!... И зар ја нисам срећна? Ко то каже!... Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј... Неће мени више пословати туђе руке... Аја!... Нема нико оваквог детића. Ено га оре!... Не може боље ни Јеленко!... Момак је то!... Још годину-две, па ћу га и оженити - ако Бог да! O, та и моја ће кућа пропевати!...“

Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад – кад се вратила с њиве иза лаза...

Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.