Православна Далмација (Е. Н. Милаш) б
| ←< Предговор | ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА Писац: Епископ Никодим Милаш |
I период >→ |
Данашњу Далмацију, која се простире од острва Раба па до Спича, састављају: средњевјековна Далмација, Дубровник и Бока которска, три земље, које су по историјском развоју своме сасвијем различите међу собом. Клек и Суторина, херцеговачка земљишта, просијецају данашњу Далмацију на два мјеста, те дијеле једну од друге поменуте земље: Далмацију, која се простире од острва Раба до Клека, Дубровник са својим окружјем, између Клека и Суторине, и Боку которску од Суторине до Спича. Дубровачко окружје саставља земљиште некадашње дубровачке републике, Боку которску земљиште бивше млетачке Албаније, а Далмацију саставља земљиште, које је то име носило кроз средње вијекове и све до почетка XIX вијека.
Као што је развој политичке историје у тим земљама различит био, тако се и историја православне цркве развијала друкчије у Далмацији, а друкчије опет у Боки которској и у Дубровнику.
У овој се књизи излаже преглед црквених догађаја у Далмацији, а, ако Бог да, у засебној ће књизи бити изложени црквени догађаји у Боки которској и у Дубровнику.
Преглед ових црквених догађаја у Далмацији почиње са првим вијеком Христове цркве и иде до наших дана. Да би јаснији био, подијелили смо га на седам периода:
први од 55. до 313. године,
други од 313. до 732.,
трећи од 723. до 1075.,
четврти од 1075. до 1420.,
пети од 1420. до 1699.,
шести од 1699. до 1797. и
седми од 1797. до 1849. године.
Да разјаснимо ову подјелу:
Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад је Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву; а завршује се први период историје њене 313. године, кад је издан био милански едикт, којим је проглашена хришћанска црква слободном у римској држави. Ово је доба гоњења, и црква је могла само кроз непрестану борбу са својим гонитељима да себе одржи. И оно што бива за то вријеме са хришћанима у осталим провинцијама простране римске царевине, бива исто и у Далмацији.
Послије миланског едикта наступа свугдје, па и у Далмацији, мирно доба за хришћанску цркву. Као дио римског патријархата, далматинска се црква налази под врховном јурисдикцијом римског патријарха, и остаје тако до 732. године, када прелази под јурисдикцију цариградскога патријарха. Том се годином завршује други период. За ово се вријеме утврђује у Далмацији хришћанска вјера и уређује се црква.
Кад је далматинска црква прешла под власт цариградскога патријарха, почиње мало времена послије жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмацији између православља и латинизма, и то траје све до петог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмације напушта православну вјеру и прима римокатоличку. Овијем се завршује трећи период.
Послије поменутог спљетског сабора остају у Далмацији само грчке колоније у којима се чува православна вјера и које су вијерне православној цркви. Боре се те колоније са латинизмом ради одржања вјере своје, најприје саме, а послије заједно са далматинским Србима. Сеобе српскога народа из Босне и Херцеговине у Далмацију оживљавају сада православну цркву особито у далматинском континенту, а тијем оживљује иста црква и у грчким колонијама далматинског приморја. Завршује се овај период, кад 1420. године далматинско приморје долази под власт млетачке републике.
Преласком далматинског приморја под власт млетачке републике престаје заједнички црквени живот између православног насељења у далматинском континенту и онога на далматинском приморју, те се засебно тај живот развија, а без сталног јерархијског уређења, док црква у далматинском континенту није била подређена јурисдикцији дабробосанског митрополита, а црква на приморју јурисдикцији филаделфијског архијепископа, који је катедру своју имао у Млецима. Овако траје до 1699. године, кад услијед карловачког мира прелази готово сва Далмација под власт млетачке републике, и тијем се завршује пети период.
За вријеме млетачке власти над свом Далмацијом православна је далматинска црква правно се сматрала зависном од филаделфијског млетачког архијепископа. Тешко је, може бити још теже, него ли у трећем периоду, било ово вријеме за православну далматинску цркву, јер се она морала непрестано борити за свој опстанак и бранити се од најжешћих нападаја од стране иновјераца. Падом млетачке републике 1797. године мијења се и стање православне цркве у Далмацији, те наступа нови период у њеној историји.
Овај нови, седми, период продужава се до 1849. године, кад је царским патентом од 4. марта проглашена православна вјера равноправном свима осталим у аустријској монархији законом признатим вјероисповјестима. Премда у непрестаној самообрани од иновјераца, ипак се православна црква у Далмацији за ово вријеме снажи и утврђује.