Правила Првог васељенског сабора


ПРАВИЛА ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА


1. правило: Ако је неко због болести био подвргнут хируршком захвату, или је пак кастриран од стране варвара, такав нека остане у клиру. Али, ако је неко при здравом стању, сам себе кастрирао, тај више не може припадати клиру, нити такви људи могу бити примани у клир. У осталом, као што се јасно види, ово је речено за оне који намерно учине такво дело и усуде се да сами себе подвргну кастрацији; а што се тиче оних који су кастрирани од стране варвара или су их њихови господари учинили евнусима, а покажу се да су достојни да буду у клиру, чека се приме.


2. правило: Пошто се много тога, или по нужди или настојањем људи, догодило против црквеног правила, тако да неки људи који су тек прешли у веру из незнабожачког живота, и тек су неко кратко време упознати са основама хришћанске вере, те су такви људи готово тек што су изашли из крстионице постављани на место епископа или свештеника, постало је неопходно да се (правилом) одреди да се такве ствари више не чине јер, за обучавање (напредовање) у вери потребно је време, а такође и након крштења потребно је уверити се у то да ли су поменути људи достојни за те чинове свештенства. Апостолско казивање по овом питању веома је јасно: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу“ (1. Тим. 3, 6). Ако се током времена примети код неког лица душевни грех, и то докажу два или три сведока, тада то лице нека више не припада клиру. Онај који поступа против ове одредбе, доводи у опасност своју припадност клиру јер се тиме усудио да устане против одлуке овог великог Сабора.


3. правило: Велики Сабор у потпуности забрањује да епископ, свештеник, ђакон или неко други из клира, држи у кући доведену жену (незакониту жену), осим мајке, сестре, тетке или такве особе која је слободна од било каквог подозрења.


4. правило: Епископ треба да буде постављен од свих епископа који су у епархији. Уколико је то тешко изводљиво због некакве хитне потребе или удаљености, нека се барем три (епископа) сакупе на једно место, а они који су одсутни, нека дају свој глас кроз грамате, и тада нека се обави рукоположење. Утврђење свега овога треба да у свакој епископији припада митрополиту.


5. правило: Што се тиче оних који су одлучени, било да су из клира или из реда лаика, нека важи пресуда дотичних епископа сваке епископије, сходно правилу које одређује да они који су били искључени од једних не могу бити примани од стране других. Али нека се испита да такви људи нису били удаљени из црквене заједнице због свађе или због неке зловоље епископа. Да би се ово подвргло детаљном испитивању, нашло се за корисно да се сваке године у свакој епархији по два пута чине сабори како би, када се саберу сви епископи једне епископије, могли испитати ове расправе и на тај начин се утврдило да они који су увредили епископа, имају се сматрати одлученим на правилан начин и то све дотле док се сабор епископа не договори да им изрекне блажу пресуду. Ови сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, како би, ослободивши се од сваке малодушности, могли принети Богу чист дар; а други, у јесење доба.


6. правило: Нека важе стари обичаји који постоје за Египат, Ливију и Пентапољ. Наиме, да епископ Александрије има власт над свим тим областима јер, сходно обичају, то има и епископ Рима. Исто тако, у Антиохији и другим епархијама, нека се чувају повластице цркви. Такође, нека буде познато и то, да ако неко постане епископ без дозволе митрополита, велики Сабор одређује да такав не може остати епископ. Али, ако су сви епископи били сагласни при избору, а сам избор је био изведен на правилан начин и по прописима, а два или три (епископа) се успротиве из неког свог разлога (опонирање), у таквом случају нека важи глас већине.


7. правило: Пошто се утврдио обичај и древно предање да се посебном чашћу одликује епископ који је у Елији (Јелији), то нека он и ужива све што је у вези са том чашћу, али уз очување достојанства које припада митрополији.


8. правило: Што се тиче оних који себе називају „катари“, када такви прелазе у саборну и апостолску Цркву, свети и велики сабор је установио да се на њих могу положити руке, и тада могу остати у клиру. Али, пре свега, они морају писмено признати да ће се у свему држати и да ће у свему следити догмате саборне и апостолске Цркве, тј. да ће бити у заједници како са онима који живе у другом браку, тако и са онима који су током гоњења пали у вери, а у погледу којих је одређено време кајања и време опроштаја; и у опште, да ће у свему следити догмате саборне Цркве. Према томе, када се било у селима или у градовима, не нађе других особа са рукоположењем, осим некадашњих „катара“, тада нека остану као што и јесу у клиру и у свом чину. Али, ако постоји епископ или свештеник саборне Цркве, а дође и неко од поменутих, сасвим је јасно да ће епископ саборне Цркве задржати своје епископско достојанство, а онај који се међу „катарима“ назива епископом, имаће част која припада свештенику; осим у случају да епископ саборне Цркве истоме не допусти да и тај ужива част епископског имена. Ако епископ ово не жели, нека му се тада да место хорепископа или свештеника, да се види како припада клиру. Али, у једном граду да не буду два епископа.


9. правило: Ако су неки без испитивања постављени за свештеника, или су при испитивању признали своје грехе, па се и поред тога нађоше људи који против правила положише руке на њих, таквима (који су рукоположени на такав начин), правило не допушта да остану у клиру јер саборна Црква тражи оне који су без мане (погл. 1. Тим 3,2).


10. правило: Од оних који су пали (у вери), ако су неки од њих били постављени по незнању или са знањем дотичних који су их поставили, ово ипак, ни чим не слаби црквено правило јер кад се то дозна, они бивају свргнути из чина.


11. правило: Што се тиче оних који су у време Ликинијеве тираније одступили без принуде и не због тога што су им имања била отета, или што им је претила нека опасност или слично, сабор је одредио, премда нису достојни човекољубља, да се према њима ипак поступи великодушно. Дакле, који се искрено покају, као верни нека три године проведу међу онима који слушају Писмо, седам година нека припадају цркви тражећи (молећи) опроштај и две године нека учествују са народом у молитвама али без причешћивања светим Тајнама.


12. правило: Они, који благодаћу беху призвани, и прво показаше ревност и збацише окове, а касније се попут паса вратише својој бљувотини, јер неки од њих користише сребро и разне дарове да би тиме повратили своју војничку службу; такви нека десет година припадају у цркви а три године нека слушају Писмо стојећи у притвору (храма). Али код ових треба пазити на њихову спремност на покајање и на који начин се кају, те према томе, оне међу њима који су у страху, сузама, стрпљењу и добрим делима, и то не само на спољашњи начин, него су заисти такви, пошто се наврши време одређено за слушање (Писма), нека буду примани у заједницу. Епископу је слободно да још човекољубивије поступи са њима. За оне који се равнодушно понашају према свом грехопаду, и који сматрају да је довољно само то што долазе у цркву, такви нека остану сво време које је одређено за покајање.


13. правило: Што се тиче оних који су пред упокојењем, чуваће се древни закон и правило по коме, онај који се растаје са душом, не може бити лишен последњег и најпотребнијег причешће, Али, ако се као већ оплакан и удостојен причешћа на самрти ипак опорави и поврати му се снага, такав нека буде само међу онима који се моле. У погледу оних који су на самрти а желе да се причесте, епископ нека после подробног испитивања, те људе удостоји светих Дарова.


14. правило: Што се тиче оглашених а који су пали у вери, свети и велики Сабор наређује да они три године проведу са онима који слушају (Писмо), а затим нека се моле са оглашенима.


15. правило: Због многих смутњи и раздора који се догађају, нашло се за корисно да се искорени обичај који постоји по неким местима, а који је противан апостолском правилу, тј. да ни један епископ, нити свештеник, нити ђакон не може прелазити из једног града у други. А ако након ове одредбе светог и великог Сабора неко ипак поступи противно овоме, такав прелазак нека буде неважан и нека се дотични клирик врати цркви у којој је рукоположен за епископа, свештеника или ђакона.


16. правило: Свештеници или ђакони, или било ко други из клира који несмотрено, и немајући у себи страх Божји, занемарују црквено правило, те остављају своје цркве (храмове), такви ни под којим разлогом не смеју бити примани у другу цркву, него их треба приморати да се врате тамо где припадају. Ако се томе успротиве, нека буду ван заједнице. Ако се неки епископ усуди да отме неког клирика који припада другом епископу, и рукоположи га за своју цркву без допуштења оног другог епископа, у том случају учињено рукоположење је неважно.


17. правило: Пошто многи клирици, занесени лакомством и огавном похлепом за новцем, заборавише на Свето Писмо које каже да се сребро не даје на камату (погл. Пс. 14, 5), и лихварећи траже одређени део, свети и велики Сабор одређује да ако се после ове наредбе нађе неко да узима камату на позајмљени, или на неки други начин наставља са овим гнусним делом, или тражи двоструко за позајмљени новац или, једноставније речено, смишља било шта ради остварења своје огавне похлепе за добитком, такав нека се извргне из клира и нека буде ван свештенства.


18. правило: Свети и велики Сабор дознао је да у неким местима и градовима ђакони дају свештеницима од Евхаристије, а зна се да је то противно и правилима и обичају јер они (ђакони) немају право да приносе жртву и дају Тело Христово онима који по праву приносе жртву. Такође се сазнало да неки од ђакона примају свету Тајну пре епископа. Због тога, нека се одмах прекине са оваквим поступцима и нека се ђакони придржавају онога што је у њиховој надлежности, непрекидно имајући на уму да су они слуге епископа и да су по чину нижи од свештеника. Због тога, нека примају свету Тајну после свештеника, било да им је даје епископ или свештеник. Ђакони такође не смеју седети међу свештеницима јер то је против правила и поретка. А они који неће да се покоре и након што је издато ово правило, такви нека буду лишени чина.


19. правило: Што се тиче некадашњих „павлијанаца“, који се вратише светој Цркви, треба да важи наредба да се сви они, без разлике, поново Крсте. Ако су неки међу њима раније припадали клиру, а докаже се да су безпорочног и беспрекорног понашања, када буду поново крштени, нека буду рукоположени од епископа саборне Цркве. Ако се докаже да су били недостојни, треба их свргнути. На исти начин треба поступати и са ђаконисама, као и са свима који припадају клиру. А овде смо споменули оне ђаконисе које су такве по одећи, те пошто оне немају никаквог посвећења (рукоположења), оне се могу прибројати међу лаике.


20. правило: Пошто има неких који клече у дан Господњи (недељом) и у дане Педесетнице, да би у свим областима било једнако, свети Сабор је одредио да се у те дане молитве Богу проузносе стојећи.

Извори уреди

  • Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
  • Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.