Правила Петог помесног сабора


ПРАВИЛА СВЕТОГ, ПОМЕСНОГ САРДИКШСКОГ (САРДИСКОГ) САБОРА


1. правило: Осија, епископ Кордобе, рече: „Потребно је из темеља искоренити не само зли обичај него и убитачно растројство по питањима црквених послова, те зато, ни један епископ не може прелазити из малог града у други јер је очевидан узрок због чега се то чини, Никада се није могао наћи један епископ који би настојао да га преместе из већег у мањи град, и тиме се доказује да су они који чине супротно једноставно раздражени страшћу за већим добитком и да су робови гордости, те да желе, да само наизглед, добију већу власт. Према томе, да ли је свима угодно (по вољи), да се овакво зло строго казни? По мени, такви не би могли имати заједницу ни са лаицима“. На то сви (сабрани) епископи рекоше: „Слажемо се“.


2. правило: Епископ Осија рече: „Ако се нађе неко толико безуман и дрзак да се у таквом злоделу почне правдати и наводити да му је из народа послат писмени позив, сасвим је могуће да у таквим ситуацијама могу постојати и неки који су били поткупљени некаквим даровима или новцем, те тобож прогласити некога као да га народ жели за свог епископа. Зато ја сматрам да је неопходно да се такви открију и да примерено буду кажњени сви који учествују у таквим преварама, те да такве чак ни пред упокојење не треба удостојити заједнице са лаицима. Да ли је свима по вољи овакво мишљење?“ Епископи одговорише: „Прихватамо оно што је речено“.


3. правило: Епископ Осија рече: „Придодајмо и ово: ни један епископ нека не прелази из своје епископије у другу, у којој већ имају епископи, осим у случају ако је позван од браће која су тамо, да се не би помислило да се затварају двери (врата) љубави. Такође се треба побринути и за то да ако неки епископ у једној епископији има некакву расправу са својим братом и саепископом, не могу се из друге епископије сазивати посредници да суде у том спору. Ако је неко од епископа био осуђен због нечега, а он сматра да тај његов поступак није нешто рђаво, те да је потребно поновити суђење, тада, ако је вашој љубави по вољи (угодно), имајмо спомен на апостола Петра и напишимо о томе Јулију, епископу Рима, да се, уколико је потребно, понови суд код суседних епископа и нека он (Јулије) назначи оне који ће то учинити. Уколико оптужени не може доказати да је његов посао такав да га је потребно поново разматрати, тада оно што је једном пресуђено нека се више не руши; и шта је већ учињено, нека остане постојано“.


4. правило: Епископ Гауденције рече: „Ако је неки епископ био свргнут судом од стране дотичних суседних епископа, па се касније истакне да му још припада право да се оправдава, у таквом случају не треба постављати другог епископа на његово место, све док епископ Рима, не просудивши о свему, не донесе своју одлуку по том питању“.


5. правило: Епископ Осија рече: „Потребно је установити да ако неки епископ буде оптужен, и епископи који су из те исте епископије одлуче да он буде свргнут, а окривљени епископ се обрати најблаженијем епископу римске цркве, и он (епископ Рима) одлучи да се одазове и нађе за умесно да се све то поново проанализира, у том случају епископ Рима треба да се удостоји тога да напише епископима да и они марљиво и подробно све прегледају, те да онда, када се посведоче у истини, изрекну свој суд о поменутом проблему. Уколико дотични који тражи да се његов проблем подвргне новом процесу, својом молбом приволи епископа Рима да ради суда пошаље и своје свештенике, то нека у власти тог епископа буде, уколико се за добро и потребно пронађе и одреди, да заиста пошаље свештенике који ће заједно судити са епископима. Ако епископ Рима нађе за сходно да је довољан пређашњи суд и већ изречена пресуда епископа, то нека се поступи како је по његовом мишљењу најбоље“. Окупљени епископи рекоше: „Прихватамо то шта је речено“.


6. правило: Епископ Осија рече: „Ако се догоди да у једној епископији где има много епископа, један од њих изостане, те због своје немарности не дође на сабор, нити пристане на одлуке других епископа када је потребно поставити другог (епископа), а окупљени народ захтева да се за епископа постави онај кога он (народ) тражи, у таквом случају најпре је потребно том епископу (који је изостао), напоменути граматом егзарха области (епископа митрополије) да народ захтева да му се одреди пастир, и да он неизоставно дође. Ако, пошто је и граматом позван, поменути епископ не дође, нити хоће да одговори, тада је потребно изаћи у сусрет жељи народа. А ради постављања епископа митрополије треба позивати епископе и из суседних епархија. Никако не треба постављати епископа у неко мало место или градић за који је довољан и један свештеник. Не треба епископа постављати у тим местима да се не омаловажи име и власт епископа, него, као што сам већ раније нагласио, епархијски епископи треба да постављају епископе у оне градове у којима су већ били (постојали) епископи. А ако се нађе који град да се у њему увећао број житеља, те да се може сматрати достојним епископске катедре, тада нека за тај град буде постављен епископ. Да ли су ове речи свима по вољи?“ Сабрани епископи одговорише да су сагласни.


7. правило: Епископ Осија рече: „Наметање наше и наше сувишно досађивање, као и наше неупутне молбе учинише да ми немамо толике милости и слободе колико би могли имати јер многи међу епископима не престају одлазити у војничке таборе, а нарочито афрички епископи, који, како смо сазнали од нашег брата и саепископа Грата, не примају добре савете, но их презиру тако да један човек доноси у војнички табор многе и различите прозбе које не могу бити на корист Цркве, и не настоји, како би требали и како би било упутно, на помоћ и заштиту сиротиње, лаика или удовица, него тражи за појединце световну част и службу. Таква неумесност чини нам велику штету, а такође је многима на саблазан. Ја сматрам да је прикладно да епископ своју помоћ пружа ономе који од некога трпи некакво насиље, или када је удовица оштећена, или ако је неко сироче лишено нечега што му припада, пак и у свему томе само онда када је то тражење (молба) оправдано. Ако вам је дакле, љубљена браћо, свима ово по вољи, тада установите да ни један епископ не сме одлазити у војнички табор, осим оних, које цар својом граматом позове. Али, пошто се често дешава да неки који су због преступа својих осуђени на прогонство или су повргнути некој другој осуди, и прибегавају Цркви, тражећи милосрђе, таквима не треба ускраћивати помоћ, него је потребно без имало оклевања и колебања, и за њих тражити опроштај. Ако је, дакле, и ово свима угодно, сложно потврдите изречено“. Тада сви рекоше: „Нека се и ово установи“.


8. правило: Епископ Осија рече: „Нека ваша мудрост просуди и о овоме: пошто је установљено да се сваки епископ мора чувати од осуде ради одласка у војни табор, зато, ако неко од њих (епископа) има поменуте молбе, нека их (у табор) шаље по свом ђакону. Јер службено лице не подлеже прекору и лакше ће моћи донети оно што му је поверено“. Тада сви одговорише: „И ово нека буде прихваћено“.


9. правило: Епископ Осија рече: „Ја сматрам да је потребно и следеће: када неки епархијски епископи пошаљу молбе своме брату и саепископу који је у већем граду, тј. и митрополији, тада нека овај епископ митрополије упути свога ђакона са прозбама и нека му уручи препоручни лист, написавши све по реду браћи и саепископима нашим који у то време бораве у местима и градовима, у којима најблагочестивији цар уређује државне послове. Ако неки епископ има пријатеља у двору, и жели да добије нешто што је часно и праведно, нека му не буде забрањено да по свом ђакону тражи и препоручује ствар онима за које зна да ће му пружити добру помоћ у његовој молби. А који полазе пут Рима, као што сам рекао, морају показати љубљеном брату нашем и саепископу молбе које имају да предају, да се он најпре упозна са њима, те да види није ли нека од њих неумесна. Тек тада он, са својом препоруком и старањем, нека шаље (ђаконе) у војнички табор“. Тада сви епископи рекоше да им је и ово по вољи и да је тај савет веома разборит.


10. правило: Епископ Осија рече: „Сматрам да је и ово потребно: мора се најтачније и најмарљивије пазити на то да, ако се не неко од богатих и учених људи из грађанског звања нађе да је достојан епископства, да таквога не треба постављати све дотле док не прође кроз службу чтеца, ђакона и свештеника како би, пролазећи кроз сваки од чинова, и показавши се достојан, коначно могао бити удостојен и епископског чина. И у сваком степену мора бити не мало време, да би се могла испитати његова вера, добро владање, постојаност, кротост, те да на тај начин буде удостојен божанственог свештенства и највише части. Јер није умесно да њих на то место доводи њихово знање или лепо опхођење (са људима), те да се на брзину и олако постављају на места ђакона, свештеника или епископа, и таквога би у том случају могли сматрати и као новокрштеног. А сетимо се како је најблаженији апостол, који је био учитељ незнабожаца, осуђивао пренагљена постављења. Испитивање које траје дуже време омогућава нам да се боље упознамо са владањем и нарави свакога“. Тада сви рекоше да им је и ово по вољи, те да се ово никако не сме запостављати.


11. правило: Епископ Осија рече: „Морамо и ово установити: ако неки епископ пође из једног града у други, или из једне епархије у другу, да проникнут сујетом, задовољи своје славољубље, или ради веће свечаности у служби, па жели да тамо остане дуже времена, а међутим епископ онога града није највештији у учењу, тај епископ нека не презире надлежног (месног) епископа и често нека не проповеда у намери да га посрами или понизи. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и оваквим поступањем он жели само да себи привуче и отме туђу катедру, не стрепећи да запусти цркву која му је предата, и да пређе у другу. У погледу овога треба у своје време установити (правило) и не примати потпуно епископа који може учинити такво шта. При томе сетите се да су Оци наши у прошлим временима установили да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође у цркву у три недељна дана у три седмице, да такав има бити уклоњен од заједнице. Према томе, ако је ово одређено по питању лаика, тада епископ, ако нема никаквих неопходних послова, не треба, нити је упутно (а при томе је и штетно) да оставља на дуже време своју цркву, и тиме доводи у огорченост народ који му је поверен“. Сви епископи рекоше: „Сматрамо да је и ова одлука потпуно умесна“.


12. правило: Епископ Осија рече: „Пошто не треба ништа изоставити, нека се и ово установи: нека браћа и саепископи по градовима у којима су постављени за епископе, имају мало онога што им припада, а у туђим областима поседи су им велики тако да од њих могу и сиротињи помагати. Ако ти епископи желе да пођу у те своје поседе и да сабирају плодове, ја сматрам да им се то може дозволити али тако да три дана током седмице могу остати на својим поседима, при чему дотични епископ мора бити у оближњој цркви у којој свештеник сабира народ, и мора служити да се види да није лишен црквене службе. При томе, нека не бива често у граду у коме постоји епископ. На овај начин неће трпети штету ни његови послови због одсутности, а такође ће бити избегнут прекор за дрскост и таштину“. Сви епископи рекоше да им је по вољи и ова одредба.


13. правило: Епископ Осија рече: „И ово нека се установи: ако је неки ђакон, или свештеник, или неко други ко припада клиру, био одлучен па као такав пребегне другом епископу који га познаје, а који међутим зна да је овај од свога епископа лишен заједнице, тај епископ не сме да нанесе увреду свом сабрату и да таквог човека који је одлучен прими у заједницу. Ако се усуди да то учини, нека се зна та ће морати да одговара пред епископима када се сакупе“. Сви епископи тада рекоше: „Ова одлука сачуваће заједнички мир и обезбедиће сагласје међу нама“.


14. правило: Епископ Осија рече: „Не могу да прећутим о ствари која ме много узнемирава: ако се нађе неки епископ који је склон гневу (а тога у епископу не би смело да буде), па се изненада наљути на свештеника или ђакона, и хоће да га изопшти из Цркве, треба настојати да такав свештеник или ђакон не буде одмах осуђен и лишен заједнице“. Сви епископи рекоше: „Који бива свргнут, нека има право да се обрати епископу митрополије дотичне области; а ако нема митрополита у месту, обратиће се најближем, и потражиће да се све подробно испита јер не треба се оглушавати на прозбе. Епископ који га је праведно или неправедно изопштио, мора добродушно поднети да буде подвргнут истрази и да се његова пресуда или потврди или да се преиначи. Али, док се марљиво и темељно све то не изанализира, онај који је одлучен од заједнице не може пре правоснажног решења самовласно прићи у заједницу. Ако неки клирици примете да у томе који је привремено одлучен има дрскости и охолости, они га требају оштрим и јаким речима опоменути како би се тиме сачувала покорност и послушност наспрам онога ко заповеда. Јер, као што епископ мора показивати према својим потчињеним искрену љубав и наклоност, на исти начин и потчињени су дужни добровољно извршавати дужности наспрам епископа“.


15. правило: Епископ Осија рече: „И ово треба да установимо: ако неки епископ жели да постави на неки степен неког од црквенослужитеља из друге епископије, без допуштења надлежног епископа, нека тај поступак нема важности, и нека се сматра као да га није ни било. Ако су неки то себи допустили, такви морају бити опоменути од стране браће и саепископа наших и позвани на придржавање реда“. Сви рекоше: „И ова наредба нека буде трајно установљена“.


16. правило: Епископ Аеције рече: „Није вам непознато каква је и колика је солунска митрополија. У њу често долазе свештеници и ђакони из других епархија и не задовољавајући се својим кратким боравком у овој митрополији, ту настоје да остану за стално и тек након пуно времена веома тешко бивају принуђени да се врате у своје цркве. О таквима је потребно донети одлуку“. Епископ Осија рече: „Оне наредбе које су установљене по питању епископа, нека важе и по питању поменутих особа“.


17. правило: Епископ Осија рече: „Следујући за нашим братом Олимпијем, нека се установи и ово: ако је неки епископ, пошто је претрпео насиље и неправедно је био прогнан или због свога знања или због исповедања саборне Цркве, или због тога што је бранио истину, а да би избегао опасности (а сасвим је невин подвргнут оптужбама) дошао у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане све док не буде могао да се врати у своје место, или се ослободити од нанешених увреда. Јер, било би немилосрдно и веома ружно да се такав не прими, а који је претрпео неправедно гоњење, него, на против, потребно је бити усрдан и љубазно примати такве људе“. Сви рекоше: „Нека се и ово установи“.


18. правило: Епископ Гауденције рече: „Брате Аеције, ти знаш од како си постављен за епископа да је мир увек владао; па да не остане никакав траг разногласја по питању црквенослужитеља, нека се установи да буду примљени сви они које су поставили Мусеј и Евтихијан, пошто се никакве кривице није нашло код њих“. Епископ Осија рече: „Моја смерност је овог мишљења: ми треба да будемо мирољубиви и стрпљиви, и много милосрђа да имамо према свима; али свакако они које су једном неки од наше браће произвели у црквени клир, ако неће да се врате црквама за које су именовани, нека се више не примају. Евтихијан нека себи не присваја ни име епископа, а такође и Мусеја не треба сматрати за епископа ако они затраже заједницу лаика, то им не треба одрицати“. Тада сви рекоше да су сагласни са тим.


19. правило: Епископ Гауденције рече: „Ово што је спасоносно и установљено у пуној доследности, и што је нашем свештеничком достојанству прилично, и Богу и људима угодно, неће моћи своју снагу и силу задржати ако повреде проглашених одлука не буду повезане са страхом; јер, и сами знамо да се често дешава, због бестидности појединаца, да се подвргава презиру оно што је Божанствено као и високопоштовано свештеничко звање. Који, дакле, презирући оно што је установљено од свих, и тежећи да угоде гордости и прождрљивости више него ли Богу, те се усуде поступати другачије него што је установљено, нека већ сада знају да су тиме себе подвргли суду и да част и достојанство епископа губе“. Тада сви рекоше да се прихвата и ова одлука.


20. правило: „Ово ће се најбоље дознати и најпоузданије извршити тиме ако сваки од нас, који смо постављени за епископе на пролазним путевима или поред пловних река, када види епископа, да га упитамо о разлогу путовања и куда се упутио? Када се сазна да је кренуо у војни табор, распитајмо се о разлозима пута, а о томе смо већ говорили. И ако је он кренуо тамо јер је позван, нека нема никакву запреку за свој пут, али ако иде ради сујете, као што је ваша љубав већ рекла о томе, или због неких прозби, не треба му допустити да иде у војни табор, нити му давати гpaмату, нити имати заједницу са њим“. На то сви одговорише: „Нека се и ово установи“.

Извори

уреди
  • Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
  • Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.