Права заклетва

Прибиљежио: Ђ. Шпадијер


     Живјаху једном у неком селу, што је ријетко, два баш искрена и вјерна друга. Све што знаваше један, то знаваше и други; све што би учинио један, то би и онај други. Тако једном, кад бјеше приспјело грожђе у њихова сусједа — попа, договорише се, да га ноћу покраду, више из пркоса, да би наиједили попа, који им је строг био, него од користи.
Они и не бијаху какви лунежи, него само врагулије. Но се највише бојаху клетве, јер знаху добро, да их поп не ће оставити, што их не ће заклети. Да би им права била заклетва, договоре се, да један другог понесе у виноград, па, кад се набере грожђа, да га изнесе. Тако и би.
     Сјутра-дан, пошто се добро назобаше, неда им ђаво мировати, но се врзу око попа, у то ће поп:
     — Ко ми понесе грожђе?
     Они се почеше осмјехивати, па ће један:
     — А што питаш нас?!
     — Нијесмо га ми понијели, — прида други; — а ако те што сумња, на ови час, — ето ту црква, — па да ти се, попе, закунемо, не један, но и обојица: како ми нијесмо!
     — Знам ја, како ћете се ви заклети, но ћемо ми пред кмета! — рече поп.
     Тај дан бјеше светац, те поп одмах послије службе код кмета. Зову и њих двојицу. Они се правдају, што најбоље могу, но то не помаже ништа. Поп им не вјерује, па не вјерује.
     Тада ће се један од њих, тобож, наиједити, па ће попу:
     — А оно, ако нас, попе, не вјерујеш, баш ћемо ти се и заклети, па на твоју душу!
     — Вала и ја на то пристајем, али то не требаше! — одговори поп.
     — Не, не, — но нека се обојица закуну или ти, попе, — рече кмет, — и то је свршено!
     Кад дођоше у цркву, узе један крст, (а то је онај, теје друга носио, па се закле: „да Бог да, ако сам у тај виноград синоћ и зрно убрао, више га никад мојом главом не убрао, што нијесам!“
     — Је ли ово без грехоте, попе? — запита исти попа.
     — Вала јест! — рече поп.
     А онај ће други, кога је овај први носио: „да Бог да и Пресвета Богородица, ако сам ја синоћ и ногом стао на тај виноград, ја немао ни винограда, нити икакве среће на овоме свијету!"
     — Е да ви је све просто и од Бога и од мене, — рече поп, — кад се тако страшно заклесте. Сад ми је душе ми жао, али сам мислио, да ћете на крсту казати. А да сте криви, не бисте се ни заклели, — но да ви платим клетву!
     — Не ћемо, попе, — рекоше обојица, — и ако се прави заклесмо!

Цетииње, 19. Фебруара 1896.

РеференцеУреди

ИзворУреди

Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска II, за фебруар, уређује, Књижевни одбор, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 87-88.