Поточара
| Поточара Писац: Јован Грчић Миленко |
| (идила) |
У зеленој дољи поточара мала
Разбацује капи од сребрних вала,
Од свуда је љуби хладовито грање
Баш ко̑ да јој чува тихо клепетање...
Тика, така, тик!
Тик, така, тик!
Млинарева ћерка заспала у хладу,
А шта у сну снева, то цурице знаду;
Над главом јој њиха јаворика грање,
Ко̑ да на њу стреса птичије певање...
Ћију, ћију, ћи!
Ћи, ћију, ћи!
Лахорић, несташко, уд’рио у шали,
У недра јој вири, шапутајућ’ хвалу;
Уз шапат се дала и пчелина зујка,
Па ко̑ да је пита: да ли слатко бујка?
Зуја, зуја, зу!
Зуј, зуја, зу!
А диклица млада безбрижљиво дрема,
Несташних момака у близини нема.
Усне јој се смеше... надимају груди...
Хеј коло, не цврчи, да се не пробуди!
Така, така, тик!
Тик, така, тик!
Гле, опет се смеши... Чудно нешто снива!
Ваљда у сну момче слатко је целива...
Љуби, љуби, војно, љуби и ти, санче,
Док је не пољуби — злобно зузуканче!
Зуја, зуја, зу!
Зуја! —
„Јој!” подскочи млада; више се не снива:
Чудно усна бриди кад пчела целива...
Чудно је и момче — жалосни му дани! —
Кад није на јави — да цуру одбрани!
Јао, јао, јо!
Јо, јао, јо!
Поточара мала срдито се креће
И пчелицу грди што расплака цвеће.
Под точком јој шурним запрштали вали:
За цурицом ту ће срце да искали!
Тика, така, тик!
Тик, така, тик!
Тика, така, тика, така,
Тик, так — тик!
Извор уреди
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 75-76.
|