Потезали гору да би им била ближа дрва

Што ћемо људи, Бог ви и брацка! завиче кнез сеоски својим сељанима одријесмо себе и своје жене доносећи из оне ојађеле горе далеке дрва, откад опустошисмо секући по селу и около села; него хајте да се послушамо, да сваки сутра ко може дође и да донесе ко гођ има ужета и конопа па да ону гору опашемо и сви сложно потегнемо не бисмо ли је какогод примакли к селу. Добро говориш, кнеже, душе ми! повиче поп, те они тако и учине. Сутридан ево под гором мушко и женско, надовежу конопе, опколе гору и почну је потезати, но ни с мјеста. Народ повиче: Ма што ти, попе, стојиш залуду, спопала те грозница! Што се дајбуди не молиш Богу да нам данас ал' икад помогне? А зар не чујете, чудо вас грдило, да се одријех молећи, али све узалуд, јер је Бог може бити сад у некаквом вишем послу, или је међу вама прошле ноћи когођ згрешио, те нам се оштети јутрос посао!