Постанак бајске чесме
Звоне звона, калуђери
Из ћелија већ се купе,
Прекрсте се, метанишу
Кад у свету цркву ступе,
Помоле се вишњем богу
Из дубине срца жива,
Још ће онда јеванђеље
Свак' побожно да целива,
Па отворе у певници
Староставне књиге свете,
А молитве узвишене
Већ у рајске висе лете.
Звона звоне — — — ал ето ти
И игумна веће седа,
Мирна греда, блага гледа
А пред њиме у два реда
У стихари златоткани
Манастирски млади ђаци
С распетијем, рипидама
Јеванђељем и с' чираци.
И служба се веће заче
И црква се света хори,
Калуђери слатко поју:
„Преобрази се на гори!"
У том маху, у том трену
К'о кад врази залелекну
И на вечном мучилишту
Окови им тешки звекну,
Ил ветрови у нескладне
У свирале када душу,
Те ужасном риком својом
Напуњују стравом душу:
Е така се вика, врева,
Лупа, тутањ диже с' поља,
А од страха и ужаса
Задрхтала плодна поља.
Ал' док поља страхом дркћу
Дотле народ љупко поје:
„Оцу, сину, светом духу
Клањати се достојно је!“
Ал ко вуци, ил хијене,
Што се дуго глађу море,
Кад се пусте из крљетке
Покоре и чуда творе,
Док из тровних, из чељусти
Крвава им тече пена;
Тако падне кроз црквена
Кроз враташца отворена
Међ хришћане православне
Оружана турска сила,
Што не види од ужасне
Крвожеђе и беснила. —
»Алах акбар! Алах — илах!«
Хордија се гнусна дере
Нека сабља стару рђу
Кауринском крвљу спере,
Нека сваки главом плати,
Ко султанов није слуга,
И који се незнабошке
Мухамедској вери руга!"
Јалакнуше, зарикнуше,
Криве ђорде фијукнуше,
И ханђари од хришћанске
Чисте крвн већ се пуше. —
Јаук, лелек, звека, јека,
Погибао страшна свуда — —
Или шта би против стене
Шта би снежна могла груда?
Шта би уздај прот облака?
Шта би пупољ прот горњака?
Ил хришћани малобројни
Шта би могли прот Турака?
У отоме у тренутку
И ужасном и очајном,
Пред свете је двери стао
Са путиром и са тајном,
Мирним духом, мирним гледом
Игумане самостана,
Као пророк спаситељев
Из прастарих оних дана;
А невини, безазлени,
Манастирски млади ђаци
Још и сада до земље му
Клањају се са чираци.
Турци бесне, кољу, секу,
Потоком се крвца лије,
Ал игуман дигне очи
Па уздане, па вапије:
„Боже смрти, боже жића
Што с' на гори преобрази!
Ево Турчин бесомучни
Олтаре ти свете гази.
Ал јави се, покажи нам
Славан, силан, вечан да си,
Да знадеш за чисту крвцу
Што ти цркви мрамор кваси!"
— — — —И већ, ено, наопако
Ударају јасна звона
Живи пламен искакује
Из камена, из икона,
И барјаци и завесе
На комаде раздрле се,
А црква се манастирска
Из темеља тврда тресе.
Дивљи Турци препану се,
Ал ага их клетвом кара:
„Зар помрча? зар већ паде
Сунце славо јаничара?
Шта сте стали? шта мучите?
Крста ли се ви плашите?
Влашком богу ја ћу главу
Одрубити, да видите,
Маштанија све то да је,
Што с' у цркви овој збива!"
И засевну и запевну
Бесном аги сабља крива,
И он пође, распетије
Спаситеља да прободе,
Ал у отом, у тренутку
Холује се страшне роде,
Па баш онда, кадно ага
На крст свети руку диже,
Из облака теретнога
Пламенита муња стиже.
Бесан ага мртав паде,
Устрављено Турци стоје:
„И славим те, и хвалим те
Превазносим име твоје!"
Игуман је уздануо
Пред олтарем мртав пао,
А над главом, као сунце,
Светокруг му заблистао.
Што у цркви живо оста
Разбеже се које куда
Устрављено, уплашено
Од божијег вељег чуда.
И невини, безазлени
Манастирски беже ђаци,
Али Турци у потеру
Пођоше им ко курјаци.
И стигоше бесне звери
Слабе ђаке и бегунце,
И заиђе за облаке
Живодавно врело сунце,
Да не гледа како Турци
Младим ђаком очи ваде,
На какве ли страшне муке
Бедне жртве вуку саде.
Мученици издануше,
Али тамо где су пали
Из крвце им лековити
Потек'о је извор мали.
На тај извор, кад по небу
Бисерне се пале свеће,
Пламенитим, светим мачем
Анђео се доле слеће.
И анђео над извором
Докле бела крила шири,
Још и данас, сваке ноћи,
И чобани и пастири
Виде седа игумана
Како хити на бденије,
Како кади, како служи
Јеванђеље како штије,
Како ли се манастирски
Безазлени пред њим ђаци
Клањају му са чираци.
* * *
Док је сунца и месеца
Док милости божје траје:
Чувена ће свагда бити
Света чесма испод Баје.
