Page:Simo Matavulj - Tri pripovijetke.pdf/53

Ова страница је лекторисана

— 47 —

Звијезде се гашаху, први праменови румене зоре избијаху на истоку. Подиђе ме мала јежња. Погледах на све стране. Предио хумовит, зашумљен. Село се просуло по хумцима. У њекој дубодолини бучао је слап.

Искочих из кола, лак као перо, ућем у крчму и поручим каву. За подугачким столом сједило је десетак сељака кириџија, пијући ћутке ракију, блиједи, суморни, каоноти у зору, људи неиспавани. Парох „зврцки“ сједио је у нуглу, осамљен, налактен. Стеван, окренут лећима к уласку, стајаше пред тезгом и жвакаше.

Пошто испих каву и запалих цигарету, упутим се ка попу, с намјером да га пецкам. Био сам тако весео, тако вољан на шалу, како одавна не бијах. Али кад му се примакох, устукнух веома зачућен и немило дирнут. То је била оличена туга, сва људска туга скупљена, оличена