Page:Simo Matavulj - Tri pripovijetke.pdf/38

Ова страница је лекторисана

— 32 —

— нијесам ја ни тврдица, ни просјак, него питам за то, што хоћу да будем на чисто, јер не знам ским имам посла.

До душе, видјех одмах с ким ћу имати посла! Поп је простачина, од онијех што хоће да буду фамилијарни у првом сусрету са сваким, од онијех што прихваћају путнике на своја кола за новац, од онијех, по свој прилици, што, послије крметине и чутуре, највише љубе политику! Да је и он одговорио опоро, ја бих дометнуо „њешто у антрешељ“, па бих се вратио у гостионицу. И то би ми било најмилије. Али он не одговори ништа, него као да је њешто привезивао, а као да му тај посао не иђаше лако, јер поче уздисати и тихо узвикивати: — а-ха-ха ! а-ха-ха ! 0, боже, слатки боже наш!

Онај сељак једнако стојаше непомичан пред чесмом. Тек онда чух како слаб водени млаз клокоће кроз тијесан грлић суда.