нија, знак да је кратконога. Она уђе у кућу.
Младић отиде под чесму, разбрви кошуљу, па стаде прати мишице, груди, врат, лице. Пљускао се са уживањем, плећи се својом дивском снагом, својим гибким младим удовима. Дебела кума посматра га нетренимице.
Професор изиде и за њим онај млади господин. Приказа нас. Брат од тетке, писар у неком новчаном заводу. Измијенисмо неколико ријечи, колико учитивост заповиједа, и баш кад Душан и ја пођосмо, сукобисмо се са неким јадним створењем. Био је то младић осредње висине, погурен, жут, узаније плећи — оваплоћена сичија. На глави му бјеше изношени жути, сламени шешир, низа њ ландараше бог зна какве боје „иберциг" са предугачким рукавима. Око сухих ногу, звоњаху дебеле зимње пантаче, а обувен бјеше опанцима. Он као с презрењем и мрзошћу погледа
