Page:Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenacka 1.pdf/11

Ова страница није лекторисана

А

АБА, В. Вештине сељачке.

АБАЏИЈА. А. се називају кројачи, који се баве израдом искључиво сељачке одеће. Да би се знала граница кројачког и аба-
џиског заната, министар Трговине и Ин-
дустрије решио је спор између А. и кро-
јача, на предлог Занатске Коморе у Бео-
граду, овако: »Абаџиским занатима имају се сматрати такове занатлије, које се баве израдом одеће за сељачку потребу, без обзира о облику кроја, ако се ово изра-
ђује из т. зв. сељачког сукна«. У целој нашој држави познат је абаџиски занат, и он заузима угледан положај међу занат-
лијама, а поштован је и цењен код се-
љачког света. Љ. О.

АБДУЛ АЗИС, турски султан (1861 до 1876). Реорганизовао је турску војску; у унутрашњој политици спровео је површан рад на увођењу рефорама. За његова времена био је устанак Луке Вукаловића (1861—1863), бомбардовање Београда (1862), рат с Црном Гором (1862), критски устанак (1866), устанак у Босни и Херцеговини и Бугарској (1875). Својим сувише личним режимом А. А. је изазвао против себе и саме Турке, те је у ноћи између 29 и 30/5 1876 био свргнут, а после пет дана убијен. В. Ћ.

АБДУЛ МЕЏИД, турски султан (1839 до 1861). За време његове владе дати су хатншерифи Ђнлхане (3/11 1839) и Хатихумајум (21/2 1856), којим се уводе реформе и знатно проширују права хришћана. За његово је време вођен Кримски Рат (1853 до 1856), а у нашим земљама биле се борбе с Црном Гором (1852—53, 1858). Његова је лична вредност била мала; на државне послове је углавном утицала' његова мајка, Валиде-султанија. В. Ћ.

АБДУЛ ХАМИД, турски султан (22/9 1848—10/2 1918; султан од 1876—1909). Син султана Абдул Меџида. Дошао је на престо у јеку босанско-херцеговачког устанка и неколико дана пред објаву рата Србије и Црне Горе. Да спасе Турску од европске интервенције А. X. је дао првп Устав, 23/12 1876, одбијајући тражене реформе. То је изазвало рат с Русијом 1877—78, уз коју су прнстале Србија, Црна Гора и Румунија. По решењу Берлинског Конгреоа (1878), где су ти ратови ликвидирани, Турска ,је изгубила Босну и Хердеговину, Ниш, Врању, Пирот, Прокупље, Никшић, Подгорицу и Бар са око.шином, Тесалију и Бугарску, која је само признавала врховну власт султалову. Гу- бици ван Европе нису били много мањи.. Нарочито су тешки били губици Туниса (1881) и Египта ( 1882 ). 1885 сјединила се Бугарска са Румелијом. 1896 избио је устанак на Криту, који су помагали Грци.. У рату с Грчком (1897) Турци су победили, али су ипак изгубили Крнт. Од 1888А. X. се све више приближавао Немачкој и дао јој концеспју за градњу .багдадске железнице. Због нереда у Старој Орбији и Маћедонпјп, где су погпнула два руска консула, дошле су интервенције великих сила и реформна акција. Код великих сила су превлађивали себични интереси, које је А. X. вешто искоришћавао, да све остане по старом. Кад је ствар, после споразума Енглеске и Русије, постала озбиљнија, нзбила је, у јулу 1908, младотурска револуцнја. А. X. прихватио је њено дело, у нади, да ће тим омести страни утицај. После анексије Босне и Херцеговине и прогласа бугарске независности, А. X. се вратно старом режиму и изазвао је буну против младотурака. Младотурци су успели да буну савладају и свргну га с власти, 27/4 1909. После тога живео је А. X. као заточеник у Солуну (до 1912) и у Цариграду, све до смрти. В. Ћоровић

АБДУЛА МАРКО ТОДОРОВИЋ (1780 до 1823). Родом је био из Матејевца код Нпша. Истакао се у борбама Првог Устанка и постао је барјактар. Избегао је 1813, а чим је почео Други Устанак вратио се у Србнју. У пожаревачкој нахијн постао је обор-кнез. Иначе се бавио трговином. Снловит и без много скрупула, гледао је увек своје интересе. Тужбе протнв њега нагнале су кнеза Милоша, да 3/1 1821 именује за кнеза пожаревачког и моравског Јоксима Милосављевића. Абдула је незадовољан тиме тражио везе с Турцима. Уздао се је у обећања Иортина комесара Мехмед-Есад ефендије, који је бунио нахпске кнезове против Милоша и обећавао им независност и посебне берате. Кад је нзбила буна у Влашкој, 28/3 1821,. А. М. подигао је са Стеваном Добрњцем, братом војводе Петра, буну у пожаревачкој нахијн (Абдулина буна). Буна ннје нашла одзива у народу. Вође побуне клонуле су већ 2/4; 4/4 побегао је Добрњац Турцима, а Абдула је ухваћен 8/4. Досле дуге истраге био је А. нуштен, алн је изненада, 13/1 1823, убијен, можда по на- редби кнеза Милоша.

Литература: М. Гавриловић, Милош Обреновић II, 501-—517. В. Ћ.

— 1 —

1