НЕРАНЏЕ V
Занесен сам, — глава ми је
Напуњена мисли разних;
Занесен сам, — немо седим
Крај столова, чаша празних.
Што б’ у срцу било песме,
Све с’ у мисли сетне носи,
Тражи Бога и анђеле
Да утехе мало проси.
Нит’ у мени жеље има,
Да с’ у бујном вину кваси,
Свако лепо уживање
Мене, самца, обилази.
Та крај хладног срца, аој!
Шта је лепо, шта је врло?
И најслађе миловање
За мене је изумрло.
Па ко може трајат’ дане
Тако тужно и кукавно?
Та да није тебе, душо,
Нестало би мене давно.
Ал’ овако душа моја
Чистоти се твојој диви,
Те у тужном поуздању
Јоште тиња, јоште живи!
