Коза, зеље и вук

     Неаки чоек купио на пазару једнога вука, козу, и зеља. Вука је за узицу водио за једну руку, козу за другу, а зеље упртио на леђа. Но кад дође до једне ријеке, ваљало му је газит' и никако није могао носити заједно ни двоје, а камо ли све троје. Сад се нађе на чуду, — како ће учувати козу од вука, а зеље од козе. Кажите сада ви мене, како би сте ви пренијели?
Они: најприје богме козу, вук зеље не ће.
Он: е добро је.
Они: пак прихватит' вука, па се вратит' за зеље.
Он: а пошто се вратиш зеље, да ли не ће вук козу заклати?
Они: не, не сад вука, него зеље, па онда се вратити по вука.
Он: а да ли не ће појест' коза зеље, доклен ти пренесеш вука?
Они: а да како, душе ти, кажи?!
Он: Богме, најприје ћу пренијети козу (вук не ће зеље), па се вратити за зеље, па зеље оставити, а козу опет пренијети па оставити, а вука прихватити, па пошто пренесем
вука, поћи опет, по други пут, за козу.

Референце уреди

Извор уреди

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 204.